Прочитај ми чланакПуковник Суад Хамзић, легенда ЈНА, открива пилотске приче које остављају без даха. У команди РВ био специјалан тим за ванземаљце. Током 1970. залетали смо се и на Шесту фолту. На Русе смо се "дигли" у кризној 1968. години.
Средином осамдесетих година у Команди Ратног ваздухопловства у Београду успостављено је „тело“ које се бавило сусретима пилота тадашње ЈНА са НЛО. Овај потез је био изнуђен јер су се наши авиони веома често сретали на небу са летећим објектима чију структуру и брзине које су постизали нису знали да објасне.
Овако, у исповести. за „Новости“. говори пуковник у пензији Суад Хамзић, легендарни пилот некадашње армије. Овај рођени Сарајлија, откривајући пилотске приче које остављају без даха, тврди да је лично имао три блиска сусрета са „летећим тањирима“.
– Најупечатљивији ми је остао онај од 20. августа 1970. године, када сам у двоседу Миг 21 са пилотом Душаном Стипићем имао блиски сусрет са таквом летелицом изнад Плашког – прича нам пуковник Хамзић. – Послати смо на основу узбуне Радарског центра и врло брзо стигли у визуелни контакт са објектом, веома великим, који је исијавао светло. Пењали смо се ка њему надзвучном брзином, али никако нисмо могли да му оценимо висину. Процењивао сам да је негде на 22.000 метара. У једном тренутку објекат који је лебдео и који смо гледали убрзао је и нестао. Изгубио се и са радара.
Хамзић додаје да је неколико месеци касније сличан објекат лебдео изнад аеродрома у Бихаћу и пошто га је са земље угледала група пилота нестао је на исти начин. Почетком 1974. у ноћном лету на маршрути од Карловца до Дуге Ресе, такође после радарског упозорења са земље, наш саговорник, како указује, пролетео је поред светлећег НЛО. Хамзић додаје да пилоти не воле да говоре о овим сусретима јер се догађало да „испадају луди“.
Хамзић је, иначе, своје искуство преточио у књигу „Летачке приче“ и каже да је захваљујући „Титовој војној пилотској школи“ остварио многе љубави и амбиције. Летео је свим типовима авиона којима је располагала ЈНА до 1990. Био је војни аташе у Турској, наш пилот који је тестирао авионе у САД… Отишао је 1993. у пензију поручивши колегама: „Са вама више не могу, а против вас нећу!“ Брозову слику и данас носи са собом, а у дому у Београду, казаљке његовог кућног сата стоје на 15.05, а датум је 4. мај 1980. Дан када је маршал умро.
ЦРВЕНА ПРОПУСНИЦА
На подземном бихаћком аеродрому, супертајној „инсталацији“ ЈНА, Суад је провео најлепше године службе. Када је букнуо рат у региону, каже, није могао да се начуди одакле толике објављене слике унутрашњости која је била строго рестриктивна.
– Као командир Извиђачке ескадриле добио сам „престижну“ црвену легитимацију за кретање по аеродрому, што је значило да сам особа од високог поверења у служби – говори он. – А, никад ми није пало на памет да „шетам“ по инсталацијама базе које нису припадале мојој ескадрили. Кад су почеле да се појављују слике, схватио сам да је било много оних који су злоупотребљавали систем безбедности.
Хамзићева „сећања“ нису само хроника летења легендарног пилота извиђача и командира. Он говори о догађајима из живота летачких јединица ЈНА о којој су до сада пилоти причали само међу собом: не само о томе како су осамдесетих на небу сусретали са НЛО објектима, већ и како су се припремали да бране земљу 1968. од Руса, ако се после Чешке одлуче да уђу у Југославију… Хамзић је један од двојице пилота Миг 21 који је 20. августа 1970. послат да „преплаши“ америчку Шесту флоту која се нашла близу Бриона док је Тито био на одмору. Над Истром је пресрео амерички „авакс“, а априла 1974. није успео да обори шпијунску сонду закачену за балон над босанским шумама. Умакла му је у облаке.
Прича нам и о најбизарнијем ваздухопловном инциденту у историји авијације на овим просторима, у пролеће 1975. године.
– Пилот Родољуб Гајић Роћко је у бришућем лету на маршрути Босанска Крупа – Бањалука – Србац – Дуга Реса – Рековац, код Приједора имао „судар“ са саобраћајним знаком на локалном путу – почиње Хамзић. Пошто је очешао знак, при брзини од 800 километара на час пролетео је испод далековода, а затим је мирно слетео на бихаћки аеродром. Роћка је одало оштећење на крилу авиона, али и усмена пријава Саобраћајне полиције из Приједора. Кажњен је забраном летења од месец дана.
Пуковник вели да је после арапско-израелског рата (Јомкипурски сукоб 1973), који је завршен тако што је израелска авијација вештим летењем потукла арапске савезнике, почела прича о снази израелске авијације. Убрзо је стигла и „препорука“ Команде у Београду да и наши пилоти покушавају да се „прилагоде“ јеврејској доктрини ратовања. У пролеће 1975. командир ескадриле Франц Фицко је био службено одсутан са бихаћког аеродрома, а Хамзић је као његов заменик планирао ову вежбу. Каже, наређење је било да се авиони не спуштају испод 100 метара од земље, мада је знао да ће они ићи ниже.
Пилоти ЈНА били су ударна песница тадашње армије. Догађаји у свету и комшилуку за њих су увек били „узбуна“.
„СРЕДЊИ ПРСТ“ АВАКСУ
– Упркос добрим односима САД и СФРЈ, Американци су стално надгледали наше радио-везе и прикупљали обавештајне податке – говори пуковник. Почетком 1972, тачније 6. јануара добио сам задатак да као извиђач прегледам рејон у Истри одакле је долазио непознати радарски одраз.
Хамзић сведочи да се убрзо нашао наспрам америчког „авакса“, варијанте која се тада звала „грбоња“. Имао је наређење да откључа оружје. Није добио команду да пуца, али је зато неко време летео наспрам кабине са Американцима показујући им средњи прст.
– Када су 20. августа 1968. Руси ушли у Чешку, на аеродрому у Бихаћу, нама младим пилотима, држано је предавање у ком су нас старешине известиле да ћемо се Русима жестоко супротставити ако крену и на нашу земљу – сећа се наш саговорник. – Ниједан од нас није имао илузију да би могао нешто значајније да уради у борби са њима у ваздуху будући да смо тек савладавали тајне њихових авиона Миг 21. Ипак, ниједан од пилота није се уплашио, баш нимало. Сећам се питања колеге и одговора мајора Ристића са тог „брифовања“:
– Друже мајоре, а шта ће бити када лансирамо на непријатеље обе ракете К-13 и испуцамо муницију из топа?
Овај се није збунио: „Залећите се и бирајте највећег!“
Пилот извиђач Хамзић међу ветеранима ЈНА запамћен је као први који се залетео и надлетао америчку Шесту флоту, правећи „брисањац“ над њиховим носачем авиона. Било је то 1970. у августу док се Тито купао на Ванги, а пилоти са Пуле добили су узбуну да се ка њему креће огромна бродска формација.
– Добили смо узбуну кодног назива „Вихор“ и за мање од три минута узлетели. Прелетели смо Вангу и стигао сам само да бацим поглед ка плажи, ваљда се надајући да ћу видети Старог. Убрзо сам видео нешто до тада невиђено. Флотни састав америчке морнарице, четири фрегате и носач авиона у пратњи подморнице нашли су у нашим територијалним водама. Добио сам наређење да извидим и кренуо сам у бришући лет право преко носача не више од 20 метара.
Каже да Американци нису били нервозни због нашег реаговања, „јер су нам линије командовања сигурно прислушкивали и знали за наша наређења“.
– Тада су Југословени код њих били омиљени и нас двојица поручника „јунака“ сигурно их нисмо престравили. Испоставило се доцније да је неспоразум испао јер смо ми под суверени наутички и ваздушни простор подразумевали 12 наутичких миља или 22 километра, а они шест или 11. На страну то што је свака италијанска продавачица љубави тада знала да долази 10.000 америчких морнара у Ломбардију, а то није знала наша Обавештајна служба – завршава Хамзић.
