Прочитај ми чланакИако је и даље на снази теза да „ЕУ нема алтернативу”, реално гледано, ту ће политику „Западни Балкан“ вероватно почети да напушта.
Последњи талас запаљиве реторике о Великој Албанији покренуо је средином априла албански премијер Еди Рама својој изјавом да, ако перспектива за чланство тзв. Западног Балкана у ЕУ настави да бледи, не може да се искључи уједињење Албаније и Косова. На Рамину изјаву убрзо су се надовезали слични наступи Хашима Тачија, Јонуза Муслијуа и у последње време низ отворених претњи и скандалозних изјава ратног злочинца и врло вероватно будућег косовског премијера Рамуша Харадинаја. Албанску ратнохушкачку политику и (не)дипломатску офанзиву у циљу најновијег покушаја легитимизације старог пројекта о тзв.
Великој Албанији пратиле су и врло млаке, недефинисане и незаинтересоване реакције бриселских званичника, чија генерална порука балканским политичким лидерима да се суздрже од прејаке реторике и оштрих изјава – поред тога што представља константу европске дипломатије у свим случајевима политичких напада на интересе Србије која је у бриселској визури „дежурни кривац” за све балканске тензије од распада СФРЈ па до данас – такође осликава и политику коју ЕУ води и очигледно планира да води према оним територијама на Балкану које су остале изван њених граница.
„ЕВРОПСКИ ПУТ” ЗАПАДНОГ БАЛКАНА
Након завршетка ратова вођених крајем прошлог века на територији бивше СФРЈ и обојене револуције од 5. октобра, којом је коначно сломљен отпор Србије западном диктату, политику европских интеграција прихватиле су све нове и старе балканске државе као најбољи модел политичких и економских интеграција управо дезинтегрисаног простора и пацификације проблематичног региона. Прва бивша југословенска република која је ушла у ЕУ 2004. године била је Словенија, да би јој се девет година касније придружила и Хрватска.
Од балканских држава у унију су 2007. такође ушле Бугарска и Румунија. Остатак полуострва, познат и по западној кованици „Западни Балкан”, нашао се изван граница „званичне породице европских нација”, с тим што су поједине замље, као Србија и Црна Гора, већ отвориле нека преговарачка поглавља, док су се БиХ, Македонија, Албанија и парадржава Косово „заглавиле” на самом почетку процеса приступања.
У међувремену је прошла и тек пролази кроз огромну трансформацију и сама Европска унија, која је 90-тих година прошлог века и почетком овог за бивше комунистичке државе углавном представљала политички, а нарочито економски идеал, синоним за привредни развој, висок стандард, безбедност и поштовање демократских принципа и људских права. Она је била све оно чега је и те како фалило у комунизму, највише совјетском, а у нешто мањој мери и југословенском. Шта ће од ЕУ, онакве каква још увек постоји, на крају овог процеса остати, видеће се у годинама које долазе. Али већ сада је апсолутно јасно да ће се ове промене одразити прво и пре свега на оне балканске државе које и даље чекају у предворју Уније.
СВЕ КРИЗЕ ЕВРОПСКЕ УНИЈЕ
Светска економска криза, која је започела у САД и убрзо се 2008. године проширила на Европу, унела је пометњу у економију већине европских земаља, али и у читаву крхку и сложену бриселску политичку и економску конструкцију, од које се она до данас није опоравила. Генерално гледано, криза није представљала само тренутни шок за европску економију, јер, да је било тако, јака и просперитетна уједињена Европа би убрзо успела да стане на ноге, као што се обично и дешава након депресија, које уосталом чине природне и незаобилазне циклусе економских кретања. У ЕУ случају, међутим, криза је бацила светло на проблеме који, у мањој или већој мери, већ извесно време погађају читав западни свет, а посебно САД и ЕУ, које и јесу биле синоним за снагу и величину Запада.
Економска криза у ЕУ, коју посебно проблематичном чине нагомилани проблеми великих европских економија, попут Француске, Италије и Шпаније, резултат је различитих фактора, од којих за неке, попут старења становништва, недостатка технолошких иновација и превеликих социјалних давања, европске земље тешко могу да нађу решење. Посебан проблем јесте гломазна бриселска администрација која појединачним чланицама међу којима има великих разлика намеће иста правила и исте обавезе, што их додатно оптерећује и спречава да се радикалнијим мерама (покушају да) извуку из зачараног круга економске кризе. Једина велика европска економија која се, колоквијално речено, добро држи јесте Немачка, којој је сасвим природно и највећи циљ да Унија опстане. Остале земље, које већ скоро читаву деценију не успевају да постигну значајнији раст и/или ставе под контролу јавни дуг, налазе се, међутим, пред врло неизвесном економском будућношћу.
Поред економске кризе, уједињену Европу је у протеклих пар година погодио и прави терористички цунами, а безбедносну ситуацију је додатно оптеретила и закомпликовала мигрантска криза. Само у Француској су се од почетка 2015. године па до данас догодила 23 терористичка напада, а готово све западноевропске земље које у својим границама имају значајније присуство муслиманског становништва у истом периоду биле су жртве тероризма различитог интензитета. Тероризам је постао суморна европска свакодневица коју и политичари и аналитичари у зависности од идеолошког опредељења објашњавају на различите начине, али, слично као и када се ради о економији, и ова разорна безбедносна претња има своје разлоге, узроке и корене.
Једноставно речено, експлозија тероризма у Европи је последица заједничког деловања два фактора. Један представљају деценије примене промашене политике мултикултурализма захваљујући којој су милиони европских муслимана, уместо да буду интегрисани у државе у којима су рођени постали њихови највећи непријатељи; други се односи на, опет промешену, западну политику рушења ауторитарних, делимично секуларних режима на Блиском истоку и у Северној Африци, што је за последицу имало стварање Исламске државе, парадржавне терористичке организације чије је глобално деловање великим делом погодило и Западну Европу.
Поред економске и безбедносне, трећа велика криза са којом се суочава Европска унија јесте мигрантска – чија се ескалација подудара са почетком ескалације тероризма у земљама уније. Само у 2015. години више од 1.800.000 миграната из углавном муслиманских земаља Азије и Африке успело је да се домогне Старог континента, а само Немачка је примила више од милион људи. Са мигрантима су у Европу дошли нови талас масовног криминала, терористичких напада и у складу са тим тензија између држава чланица које су на површину избациле већ постојеће слабости и проблеме унутар бриселског конгломерата.
Државе Централне и Источне Европе, које у својим границама немају муслиманске мањине, на челу са Вишеградском четворком (Мађарска, Пољска, Чешка, Словачка), побуниле су се против заједничког решења за мигрантску кризу које је подразумевало избегличке квоте које би, у складу са својим могућностима, свака земља чланица требало да прихвати. Управо на питању мигрантске кризе и фамозних квота Брисел је показао да више не држи чврсто узде ЕУ у својим рукама – заједничко решење за прихват миграната није пронађено до данас, а, судећи према одлучности Виктора Орбана и других европских лидера који не желе да претворе своје државе у полигоне за вежбу Исламске државе, неће га бити ни у будућности.
Економска, безбедносна и мигрантска криза довеле су и до промене равнотеже снага на европској политичкој сцени, односно раста деснице који представља нови изазов за будућност ЕУ. Последњи велики ударац Унија је претрпела референдумском одлуком Велике Британије да из ње иступи. Све ово, наравно, не значи да у ЕУ више ништа не функционише и да она и даље не представља пожељно место за живот милионима људи, па тако и великом броју грађана Србије, али значи две ствари које су од пресудне важности за српску преговарачку позицију и будућност интеграција, како наше земље, тако и остатка Западног Балкана.
Прво је то да је природа еропских криза таква да оне заправо више представљају процесе него појаве са ограниченим веком трајања, те се може очекивати њихова даља ескалација у будућности. И економија, и тероризам и миграције су сложени феномени о којима би могло да се надугачко пише и говори, али оно што је суштински битно јесте то да Европска унија нема чаробни штапић помоћу којег би могла да преокрене ситуацију која јој дугорочно не иде у корист, било да се ради о коренима економских проблема, попут старења становништва или презадужености, или о радикалним муслиманима, чији број деценијама расте, и сада су управо евидентне последице тог раста. Друга ствар јесте то да оваквој Унији не требају нове чланице, а велико је питање и колико треба она њима.
ЕВРОПСКА УНИЈА И ЗАПАДНИ БАЛКАН – БУДУЋНОСТ ИНТЕГРАЦИЈА
На Самиту Европске уније почетком марта лидери неких држава, између осталог Ангела Меркел и тадашњи француски председник Франсоа Оланд, први пут су се јавно заложили за идеју Европе у више брзина, што је, истини за вољу, концепт о којем се већ неко време говорило иза кулиса. Овакав концепт наводно би омогућио оним државама које за то имају услове да брже напредују, а онима које немају, да их у томе не спречавају. Овакав план одмах је изазвао негодовање потенцијалних кандидата за „ЕУ у другој (или трећој, четвртој..) брзини” који су се (оправдано) уплашили за своју позицију и своју будућност унутар велике европске „породице”.
Одговор на питање шта би нове и сада јавне промене у европској политици могле да значе за оне државе које се налазе у преговарачком процесу нисмо морали дуго да чекамо. Недавно су неки београдски медији пренели информацију да се, према изворима из Немачке владе, пријем нових чланица спустио на само дно листе приоритета Европске уније. Убрзо затим стигла је и нова информација која само потврђује оно што је већ дуже време јасно.
Према писању Новости, европски шеф дипломатије Федерика Могерини „сервирала” је на радној вечери с премијерима западнобалканске шесторке понуду да регион у наредном периоду постане нека врста „истуреног одељења Европске уније”. Могеринијева је на састанку у Бриселу пренела лидерима из Београда, Приштине, Сарајева, Скопља, Подгорице и Тиране да је ЕУ спремна да политички не кочи даљи процес приступања, све док се не дође до крајње инстанце, односно коначног уласка, али је нагласила да тачне рокове пријема нових чланица, због многобројних проблема у самој Унији, у овом тренутку није могуће предвидети.
Окарактерисано је да је овакав потез у великој мери изнуђен потребом Брисела да се смири нервоза на Западном Балкану подигнута због осећаја да су европске интеграције региона потпуно стављене ад акта. И сам састанак сазван је са намером да се превазиђе тренутни негативни развој ситуације и да се све стране ангажују – ЕУ на одржавању динамике преговора, а кандидати на испуњавању преузетих обавеза.
Последњи потез Федерике Могерини, уз све недавне изјаве европских званичника и објективно сагледавање свеукупних прилика у Унији у последњих десетак година, довољно говори о томе каква је перспектива оних држава Западног Балкана које су остале ван граница ЕУ да у њу, једног дана, уђу. Ако за Србију и остале и постоји место у европској „породици” онда је то (можда) некад у будућности у некој десетој брзини, за коју је врло неизвесно шта би у ствари представљала и шта би конкретно Србија имала од те своје маргиналне позиције.
ШТА ЧЕКА СРБИЈУ?
Очигледна европска (бес)перспективност Србију реал-политички ставља у позицију у којој она мора рационално да сагледа своје будуће опције и интересе невезано за званичну политику приступних преговора коју већ дуго времена води. Другим речима, Србија може (и вероватно ће наставити) да отвара и затвара поглавља, и усклађује своје законе са законима ЕУ, али би било ирационално да пристаје на сваки захтев Брисела (који је досад у односу на Београд демонстрирао приличан уцењивачки капацитет) зарад обећања о евентуалном приступању која су у овом тренутку углавном празна.
Како ствари стоје, преговарачки процес ће се вероватно одужити, а ако Београду у некој догледној будућности и буде понуђена нека врста чланства, то неће имати много везе са садашњим статусом држава чланица, као што ни ЕУ више нема везе са Унијом која је постојала пре двадесетак година. У међувремену ће сасвим сигурно падати и подршка европским интеграцијама која постоји међу грађанима Србије, а која, по расположивим истраживањима, већ износи испод 50 процената.
Иако је у региону и даље на снази званична теза да „Европска унија нема алтернативу”, реално гледано, ту ће политику тзв. Западни Балкан вероватно полако почети да напушта. Проблем или парадокс политике према евроинтеграцијама у Србији и региону јесте то што је од 2000. наовамо еврофилни политички курс апсолутно доминирао као једина валидна опција за будућност Балканског полуострва. Политички и уопште јавни дискурс у којем је чланство у Европској унији фигурирало као национални идеал утицао је и на то јавно мњење у Србији и шире већински прихвати ову идеју и евроскептичне странке постану маргиналне појаве на политичкој сцени. Новонастала ситуација дугорочно захтева другачији приступ самој идеји ЕУ, за који би вероватно било најбоље да не буде ни еврофилан ни евроскептичан, већ еврореалистичан и да се усклађује и са политичким превирањима у Бриселу, и са глобалним политичким кретањима, али и са односом јавности у Србији према овом питању.
Ако се погледају економски показатељи, чињеница је да Србија две трећине своје економске размене остварује са земљама ЕУ, које су и међу најзначајнијим инвеститорима у нашој земљи. Географска близина и економски интереси повезују Србију и земље Уније, и то је логичка чињеница коју неће променити било какве промене у политици проширења, као ни динамика односа између Београда и Брисела. Истовремено, препознавање правца кретања у међународним политичким и економским односима требало би да буде идеја водиља у процесу диверзификације економских односа. Рад на привлачењу кинеских инвестиција, који већ сада даје резултате, јесте корак у добром смеру који Србији отвара нове могућности. Кина је већ сада значајан инвеститор у Европи, а када се погледају трендови, њен економски утицај на Старом континенту ће сасвим сигурно расти у годинама које долазе.
Тежиште глобалне економске моћи се увелико премешта са Запада на Исток, односно са територије САД и ЕУ на Азију, са Кином као предводницом читавог процеса, и Србија може и треба да искористи свој геостратешки положај, односно чињеницу да се налази на коридору који спаја два континента и два огромна економска простора. Када се већ говори о Азији свакако треба поменути и вртоглави раст израелских инвестиција у Србији, посебно у Београду али и у неким другим градовима. Израелске инвестиције у тржиште некретнина мере се милијардама долара и бележе континуиран раст у последњих петнаестак година.
У сваком случају, процес транзиције „политичког стања свести” према којем „Европа нема алтернативу” вероватно ће тек узимати јасне обрисе у наредном периоду. Оно што је сигурно, а што уједно представља највећу замку на несигурном европском путу, јесте чињеница да ће се Србија суочавати са економским и политичким притисцима из Брисела у процесу придруживања за који више нико не зна да ли ће се уопште и, ако хоће, на који начин завршити. Када је реч о економији ЕУ ће сасвим сигурно покушавати да стопира кинеске инвестиције у одређене индустријске секторе, што се већ могло видети на примеру Железаре Смедерево. Брисел уосталом већ годинама и на територији Уније покушава да спречи преузимање одређених компанија од стране кинеских инвеститора. С обзиром на свеукупну позицију Србије, она ће се свакако суочавати са много већим притисцима него чланице Уније, али и друге земље кандидати.
Већи проблем од економије, међутим, јесте политика, и јасно је у којим правцима иду и у којим ће ићи политички притисци на Београд. У овом тренутку нејасно је, међутим, како ће се уопште даље кретати преговори о чланству, али идеја према којој државе Западног Балкана треба да отворе и затворе сва поглавља, односно заврше преговарачки процес, а онда „седну и чекају” одлуку Брисела да ли ће их или не примити у чланство, и ако их прими, како ће то чланство уопште изгледати, за Србију би представљала огромну политичку цену, о којој не би вредело ни расправљати.
Пристати на све услове Брисела (посебно оне који се тичу Космета и Русије) зарад (евентуалног) чланства у „истуреном одељењу”, односно десетој брзини Европске уније не би требало да буде ни опција за размишљање ни предмет дискусије. Када се, међутим, погледа стање ствари у самој Унији, као и тренутне политичке прилике на Балкану, велико је питање да ли ће до овог „преломног тренутка”, односно финализације приступних преговора Београда и Брисела уопште икад доћи или ће се пут Србије и других земаља Западног Балкана ка ЕУ интеграцијама претворити у пут којим већ деценијама (неуспешно) иде Турска.
