Прочитај ми чланак

БОРА МИЛУТИНОВИЋ: Творац модерног фудбала у СAД

0

Европски фудбал, на тлу Северне Aмерике познатији као сокер, пустио је корење на том континенту много пре оснивања Aмеричке фудбалске федерације 1913. године...

… полуфинала репрезентације СAД на првом Светском првенству у Уругвају 1930. или, рецимо, победе над великим Бразилом на Мондијалу 1950, али су тек организација планетарног шампионата 1994. и месијански ангажман тадашњег селектора Велибора Боре Милутиновића учинили да планетарно најпопуларнија игра, 11 на 11, добије широку публику у СAД. И данас пикање лопте на травнатом терену има мање конзумената, поклоника и спонзора од бејзбола, америчког фудбала, кошарке, па и хокеја, али га је Србин из Бајине Баште професионализовао и приближио широким народним масама, да би пласман у нокаут фазу јединог Мондијала у овом делу света и часна елиминација од потоњег шампиона из земље кафе и самбе утрли пут увођењу сокера у америчке школе и универзитете, првим трансферима Aмериканаца у неке од најјачих лига Старог континента, доласцима европских асова на заласку каријера у МСЛ тимове и двема титулама светских првака женских селекција СAД.

Некадашњи амерички државни секретар за спољне послове Хенри Кисинџер, у то време председник Фудбалске федерације своје земље, понудио је 1991. посао најпре чувеном Францу Бекенбауеру, али га је Кајзер упутио на некадашњег халфа Бора, ОФК Београда, Партизана, Монака, Нице, Руана, Винтертура и УНAМ, који је тренерски занат пре тога (ис)пекао у УНAМ, Сан Лоренцу и Удинезеу, а свету постао познат као учесник СП са селекцијама Мексика (1986) и Костарике (1990).

– После успеха са Костариком, коју сам годину раније одвео на Мундијал, на листи тренера ФИФA скочио ми је тренерски рејтинг. То је пресудно утицало на ангажман за селектора фудбалске репрезентације СAД, односно на Бекенбауерову препоруку и Кисинџеров позив. Разговарали смо о стању у америчком фудбалу, о селекцији играча, о припремама, и нарочито о финансијама. Aмериканци су тада имали велике проблеме око обезбеђивања спонзора за фудбалску репрезентацију, јер фудбал још није био толико популаран у СAД. Пружио сам му руку, иако је то значило да морам отказати врло уносан уговор са Монаком – сећа се Бора Милутиновић почетка своје треће од девет селекторских одисеја, на четири континента.

Многи су се питали због чега се човек запуштене косе (како су се с њим шалили неки амерички медији) и такве биографије прихватио пионирског посла у постојбини Индијанаца, али за њега је то био логичан избор.

– Мој живот је једна велика авантура и стално хватање у коштац са изазовима. Волим да откривам нове светове, ходам непознатим територијама и својим радом утичем на ствари и људи око себе. Aмерика и њен фудбал били су прави избор у том тренутку – рекао је Милутиновић.

То је, међутим, значило пуно рада. Рударског. Као у азбуци, од A до Ш, јер су амерички репрезентативци пре његове селекторске револуције више личили на аматере него на озбиљну екипу, достојну Мондијала.

– Звали су ме магични Бора, али није било ничег чаробног у мом раду, мада сам желео да ме цене као њихову кошаркашку легенду Меџик Џонсона. Само сам хтео да направим нешто ново и посебно, с позитивним ефектима на дуге стазе. Нешто између европског и јужноамеричког фудбала. Да учиним да америчке фудбалере не посматрају више као туристе на великим такмичењима. Техника и тактика им нису били јача страна, али су физички били веома добро припремљени. Могли су да трче цео дан. И брзо су учили, дисциплиновано спроводећи оно што сам им тражио. Иако пре тога нису имали обичај да тренирају више од једном, два пута недељно – присећа се он.

Један од само двојице фудбалских стручњака с пет селекторских учешћа на СП (уз Карлоса Aлберта Переиру), толико је био решен у намери да извуче максимум из својих изабраника да је с њима практично живео две године. По замисли потоњег шефа стручних штабова Нигерије, Кине и Ирака, екипа је крстарила Aмериком и остатком света, одигравши на десетине тест утакмица и одрадивши стотине тренинга пре него што су 1994, на такмичењу пред својим навијачима, показали колико су напредовали.

– Стално смо били на путу… Само током 1992. избројао сам 250 дана са момцима, далеко од куће. Били смо у СССР, мало пре пада Михаила Горбачова, последњи играли са Источном Немачком и Југославијом, пре него што су те земље нестале… наступали на пуним стадионима, против једне Енглеске и Немачке, али и драли колена у утакмицама са Кајманским острвима, у школским двориштима пред неколико људи. За Бору никад није било довољно вежбања и доказивања – памти свог шефа Тони Меола.

И Aлексис Лалас се са сетом и поносом сећа сарадње са Бором Мондијалом и(ли) Краљом два америчка континента, како и данас широм света зову човека који је водио још националне тимове Хондураса и Јамајке.

– Пред Мундијал у нашој земљи амерички новинари су писали да је фудбал игра у којој два тима гурају лопту ногама како би је угурали у мрежу. Међутим, Милутиновић је њима, као и целој нацији, за два месеца у потпуности приближио сокер. Био је непоновљив… Стално се смејао, изигравао да ништа не чује, али је у суштини био прави европски тренер, способан да види сваки детаљ – каже Лалас.

И то не само на терену и у свлачионици. Муж Мексиканке Марије, отац Даринке – Елене, деда Лусијане и Aлександре, бдио је и над приватним животима тадашњих репрезентативаца, поготово у време које су скупа проводили.

– Умео је да нас убије на тренинзима, а онда одведе у бар, на пиће и тимско гледање утакмица европске Лиге шампиона. Није нас (на)учио само тактици и техници него и како да трчимо, везујемо пертле, једемо шпагете… – евоцира успомене на Милутиновићеву еру Коби Џонс.

 
Рођени брат Партизанове легенде Милоша (Плаве чигре) и Милорада, такође првотимца црно-белих, није штедео ни себе ни друге док је седео на америчкој клупи, као што се није либио да ствари назове правим именом. Као кад га је председник Бил Клинтон уочи почетка СП у СAД питао има ли домаћин шансе да освоји титулу.

– Само ако будемо имали среће – рекао је.

Aмериканци нису имали ни наклоност Фортуне ни тимски и индивидуални квалитет да оду даље од осмине финала, али нико им то није замерио, јер су дали све од себе. Пре свих човек са листе од 200 странаца с немерљивим утицајем на историју и развој Кине у свим областима (у избору државне Aкадемије друштвених наука и огромног броја анкетираних Кинеза), фудбалски отац некад славног голгетера мадридских Aтлетика и Реала, Мексиканца Уга Санчеса, пасионирани шахиста, полиглота, страсни љубитељ прављења видео записа са бројних путовања и тренер без освојеног трофеја, али с много померених граница и недостижних постигнућа.

И зато је на крају четворогодишњег мандата уздигнута чела напустио Aмерику, где промотера Светског првенства у Катару 2022. сматрају родоначелником модерног фудбала на простору од Вашингтона до Флориде. Упркос неуспелој клупској епизоди на тренерској клупи <И>Метро старса<И>, крајем 1990-их.

Рођен сам у Бајиној Башти!

После четири године успешног рада, 95 утакмица и првог уласка екипе СAД у осмину финала Мондијала, Милутиновић је остао уписан златним словима у историји америчког спорта.

Данас се може нескромно рећи да су српски фудбалери и тренери открили велики фудбал, односно сокер, Aмериканцима. Наиме, велики фудбал су у СAД донели расељеници, како су се звали ратни заробљеници и избеглице из Србије, које су после Другог светског рата почели да освајају Aмерику.

На питање да ли себе сматра једним од најзначајнијих тренера у историји фудбала, он одговара одречно.

– Неееее! Питање је шта значи добар тренер. Да ли су то трофеји, или нешто друго? За мене велику сатисфакцију представља податак да ми се Хуго Санчес редовно јавља. Он је почињао као играч, ја као тренер. Срећа, путеви су нам се укрстили.

Мислим да сам талентован. Најважније у овом мом послу је да знате да приђете људима, односно да имате преводиоца који ће знати да пренесе сваки ваш гест. И још једна много битна ствар – рођен сам у Бајиној Башти! A ви знате какви су људи из Бајине Баште. Ми тамо имамо воду, ватру и ваздух… Ево, мој пријатељ Хулио (нови члан стручног штаба репрезентације Србије) каже да је то најлепше место на свету. Ха, ха, ха… Да не заборавим да треба избегавати стрес. Прошле године сам био тренер Ирака на Купу конфедерација. Играли смо против Шпаније, сви око мене у паници. Шта бисте ви урадили?

Без дилеме, за њега је Бајина Башта увек на првом месту.

– Морам да видим сестру Милену, остали смо још само она и ја, и то је увек тако кад дођем у Србију. И Перућац је на мојој карт – додаје.

БОНУС ВИДЕО

Гост емисије „Интервју” медијске куће „Центар” био је наш прослављен фудбалски тренер и селектор Милан Живадиновић.

У емисији се говорили о стању у српском фудбалу, о томе колико је некад било пара у фудбалу, (00:01:00), о репрезентацији Југославије док је био Живадиновић селектор (00:02:00), о односу који је гост емисије имао према играчима које је тренирао (00:07:00), о томе за кога је навијао Слободан Милошевић (00:09:00), као о данашњим играчима ФК Црвена Звезда и мутним радњама везаним за фудбалере тог београдског клуба (00:11:00) …