Прочитај ми чланак

АЛТЕРНАТИВНА ИСТОРИЈА: Шта би било са Југославијом да је Тито погинуо у рату?

0

Често се у нас употревљава поштапалица "и после Тита - Тито". А шта би се догодило да је то "после Тита" дошло знатно раније, да лидер партизанског покрета није доживео ослобођење. Шта би, рецимо, било да је погинуо на Сутјесци? И то је једна од тема којом су се у књизи "Алтернативна историја Србије" бавили наши познати историчари Предраг Марковић и Чедомир Антић.

Чедомир Антић

Комунистичка партија Југославије је уочи Другог светског рата била мала европска партија, илегална и маргинална, пред распуштањем. Имала је, према сопственим изворима, свега 12.000 чланова, била је разривена националним и фракцијским поделама. Само су напад сила Осовине на Југославију, општи сукоб, одлазак 300.000 војника у заробљеништво, маргинализација елите, геноцид над српским народом у НДХ и подршка Совјетског Савеза довели до нове и велике улоге КПЈ и посебно њене гериле – партизана.

Фото: Profimedia

Народноослободилачка војска, комунистичка герила, имала је успеха пре свега захваљујући прагматизму, упорности и безобзирности њеног вођства и модерном приступу ратовању.

Кључна личност у КПЈ био је Јосип Броз Тито, њен генерални секретар од 1937. године. Броз је био један од ретких преживелих представника старијег нараштаја у руководству КПЈ. Уочи рата стасала је радикална, али прилично несамостална и политички незрела генерација, рођена између 1910. и 1925. године. Зато није чудо што су га у покрету звали „Стари“. Припадници Брозове генерације били су малобројни и међу њима се није издвајала личност већих способности, а посебно не већег ауторитета.

И поред несумњивог јунаштва, партизанска герила није успела све до 1944. да нанесе веће губитке окупационим војскама, посебно кад су у питању немачке трупе. На Кадињачи – партизанским Термопилима – тако, поред целог пострадалог Радничког батаљона, није погинуо нити један Немац. Током читавог трајања окупације у Београду (између краја Априлског рата и почетка борби за Београд 1944. године) у њему је од илегалаца убијен само један немачки војник. На Козари и Сутјесци, у великим офанзивама окупатора против партизанских снага, страдало је тек по неколико десетина немачких војника. Само на Сутјесци пало је више од половине партизанских бораца.

Партизанске јединице успеле су да делују на најширим просторима некадашње југословенске државе. Потенцијално оне су представљале озбиљну опасност за силе Осовине и одиграле су важну улогу на крају рата.

Шта би се догодило да је Јосип Броз, харизматични вођа партизанске гериле, стручњак за герилско ратовање са искуством из Совјетског Савеза и Шпанског грађанског рата, погинуо на Сутјесци када је у борбама био рањен у руку?

Иако далеко боље организован од супарничке ројалистичке гериле, партизански покрет имао је бројне слабости. Поражен у Србији и Црној Гори, он се углавном ослањао на сиромашне крајеве насељене очајним српским народом из Босне, Херцеговине и крајишких области Хрватске. У Словенији је партизански покрет био изолован и посвећен словеначкој нацији. Током рата нити једна јединица није ратовала изван словеначких земаља. Брозова погибија не би довела до распада партизанског покрета, али би се поставило питање оперативне команде, одржавања степена централизације и даљег деловања партизанске „државе“, посебно на међународном плану.

Вероватни наследници Јосипа Броза били би Словенац Едвард Кардељ, касније идеолог његовог режима, али у рату свакако недорастао улози коју је играо Тито. Друга могућност била је да Броза наследи неко од искусних обавештајаца који су одржавали везу партије са Москвом. Питање је, међутим, да ли су Јосип Копинич или Иван Стево Крајачић могли да прате Брозова достигнућа, и то не првенствено у командовању, колико у дипломатском одржавању равнотеже коју је успоставио још од преласка у Бари и на Вис.

Какав би био исход партизанског ратовања после 1943, без Броза?

Прва могућност: Победа упркос промени команданта и нови изазови

Брозова погибија доводи до распада главнине партизанских снага. Ипак, под вођством неког мање способног врховног команданта оне некако успевају да се одрже и очувају снаге у другим крајевима земље. Пропаст Италије наводи их да се групишу на западу Југославије. Заузимање далматинских градова и преузимање великих количина оружја јачају партизански покрет, али он ипак нема снагу да кључно угрози окупаторе, ни НДХ. У време доласка Црвене армије на Балкан долази до сарадње четничких снага са Совјетима. Сремски фронт не постоји, пошто га снаге Црвене армије исправљају и смештају изван граница југословенске државе.

На простору већег дела југословенске државе Совјети организују привремене органе власти. Комунисти, Народни фронт и неке четничке присталице и грађанске партије стварају владу која је нестабилна и у непрекидној кризи. Међутим, баш као и у Бугарској, где преврат уочи доласка Црвене армије врше стари пучисти из војне организације „Звено“, и баш као у Грчкој где су комунисти и ЕЛАС далеко динамичнији и утицајнији од свих осталих снага – и у Југославији, посебно после њеног потпуног ослобођења, комунисти од почетка имају бројне предности. Били су нешто ново, привлачни младима, боље организовани од осталих, у Југославији су још имали већи број присталица у осталим народима и, коначно, као и у Бугарској, могли су рачунати и на подршку јединица Црвене армије.

Тако би вероватно током 1946, можда и уз један пуч, комунисти дошли на власт у Београду. Краља би свргли тада, мада се он још не би вратио у земљу. Питање је која би била судбина Драгољуба Михаиловића. Можда би био убијен, а можда би као његов бугарски парњак остао немоћни министар војни или безутицајни амбасадор у Швајцарској. Извесно је да би таква Југославија била у већој мери зависна од Совјетског Савеза, а први човек режима, па макар то био и Кардељ, тешко да би устао против Стаљина. Будући, деценијама далеки, распад Југославије текао би тако другачије, можда чак и повољније по српски народ, а вероватно би се неки Слободан Милошевић појавио деценију раније.

Друга могућност: Сукоб унутар покрета и пораз

Словенац или неки мање утицајни вођа покрета који би наследио Броза, можда би довео до подвојености међу партизанима. Ратна пасивност претворила би се после доласка Црвене армије у унутрашњи сукоб. Уколико би Совјети на време арбитрирали, био би избегнут отворени рат, али пример Авганистана са краја седамдесетих година прошлог века показује да то није увек могуће. Слабост комуниста можда би била искоришћена за територијалну поделу Југославије по начелима која су непрецизно и оквирно договорена у Јалти.

У таквим условима Југославија би имала снажнију и отпорнију опозицију. Јер док је десница уништена у грађанском рату, послератним прогонима и онемогућена дугорочним споразумом САД и Британије са Брозом после 1950. године, комунистичку левицу је поразио успешан отпор режима Информбироу. Уколико би преузели власт у земљи – а уместо њих је могао да дође и неки од Совјета конструисани Народни фронт чији би комунисти били део, па би га после претворили у неку радничку партију која би монополисала власт у земљи – могуће је да би партизани власт касније и изгубили, али не од контрареволуције која на државном нивоу није била могућа, већ од неке нове партије коју би створила Москва.

Трећа могућност: Делимични успех у неравнотежи међу силама

Слабо или чак колективно вођство отежало би или онемогућило долазак партизанског покрета и посебно Комунистичке партије на власт. Ипак, хладноратовска Европа познавала је државе које су избегле да се потпуно определе. Неко време је таква била Албанија, у извесној мери и Румунија. Постепена еманципација од Совјетског Савеза била би мање изгледна да је комунистички режим у Југославији био слабији и мање монолитан. У зависности од прилика у Москви и борби за Стаљиново наслеђе, такав развој догађаја не би био немогућ.

УМЕСТО ТИТА…?
Предраг Ј. Марковић

Сутјеска је била толико драматичан догађај да можда заслужује две различите приче. Ова битка је као предодређена за еп и легенду. Јунаштво, потпуни преокрети и изненађења, спремност на саможртвовање, братска борба Срба и Хрвата (нигде дотле није изгинуло толико Хрвата партизана, углавном Далматинаца) са правом су од борбе на Сутјесци начинили један од темељних партизанских и послератних митова. И Немци су на овом непроходном терену, где су многе борбе вођене у трку и прса у прса, изгубили више људи него било где и било када у Југославији у герилској фази НОБ-а. У овој борби су ангажовали и највише војске и технике, успевши да скоро потпуно опколе партизане и да разоткрију партизанске радио-комуникације.

Партизанима је додатно отежавало операције то што су чекали прву савезничку мисију на Дурмитору и што су били оптерећени великим бројем рањеника. На Сутјесци није постојао само један пробој обруча и једна одлучна битка, већ се ради о низу различитих драматичних борби и пробијања. Партизани су најпре успели да се извуку преко Вучева, које су борећи се прса у прса отели од Немаца, па су се онда, под изузетно драматичним околностима, провукли испод брда Кошур (узак простор који је Прва пролетерска дивизија прешла у трку) и на крају последњи обруч пробили на брду Балиновац, када су, на срећу, изгубили радио-везу између Прве пролетерске дивизије и Врховног штаба.

Кошур и Балиновац били су плод необично смеле самосталне одлуке Коче Поповића, команданта Прве пролетерске, коју је подржао и командант Друге пролетерске Пеко Дапчевић. Тито не само да у почетку није похвалио свог првог команданта, већ је помишљао и да га смени, а можда и да га пошаље на ратни војни суд, јер је без одобрења Врховног штаба „самовољно“ кренуо у пробој и „оставио“ Врховни штаб. Наравно, брзо се предомислио. У драматичном пробијању, Тито је рањен на Милинкладама.

Фото: Profimedia

Фотографија рањеног Тита постала је једна од икона Титовог култа, па је тако допринела стварању мита о неустрашивом герилском вођи. Већ сам писао о алтернативној историји у којој четници разоружавају Италијане у јесен 1943. године, јер се главнина партизанских снага није пробила из обруча и тако је уништена око Сутјеске, Тјентишта и Зеленгоре. Управо је то разоружавање Италијана дало партизанима огромну предност у наоружању и осталом провијанту, као и морални престиж, поготово у бившој италијанској окупационој зони.

Та јесен 1943. године била је у знаку тријумфа партизана. Од војске на ивици нестанка у биткама на Неретви и Сутјесци, партизани су постали најозбиљнији домаћи чинилац у рату у Југославији за мање од шест месеци. По већ раширеној легенди, на промену британске званичне политике пресудно су утицали британски комунисти који су се убацили у СОЕ, посебно Џејмс Клугман у Каиру, који су „спиновали“ извештаје из Југославије у корист партизана. Међутим, бригадир Фицрој Маклејн сигурно није био комунистички агитатор. Напротив, био је британски дипломата у Москви, сведок стаљинских чистки, један од аутора идеје о коришћењу средњоазијских муслимана против комунизма, капетан САС и конзервативни посланик.

Ако занемаримо претеране податке о партизанским успесима, Маклејн је истакао да партизани желе да остваре тоталитарни поредак ослоњен на Москву те да у односу на четнике могу да обнове Југославију преко политике братства и јединства. А још важније, да би само интервенција великих размера могла да их спречи да преузму власт. Промена британске политике није била плод наивности и обавештајних обмана, већ минимализовање штете. Подршка партизанима би можда смањила утицај Совјета на њих. У крајњој линији, боље је имати бар део утицаја код стране која вероватно добија.

Четницима није помогло ни ослобађање више градова, међу којима су Пријепоље и Вишеград. Као и у другим земљама, исход грађанског рата је одлучен тиме која је савезничка војска прва ушла у дотичну земљу. Тако су у Грчкој победили „четници“, иако су били далеко слабији од грчких партизана, захваљујући британској и касније америчкој масовној интервенцији. А у Пољској је Црвена армија произвела сасвим супротан исход, уништавајући Војску у отаџбини (Армија Крајова) под командом владе у Лондону, или пуштајући да их Немци униште, као у Варшавском устанку. Као победник је изашла слабашна Народна армија (Армија Лудова).

Сам ћу себи противречити. Дакле, после Сутјеске, ипак и у овој данашњој причи побеђују партизани. Али Тито гине на Сутјесци. Његов ауторитет као вође је неспоран.

Занимљиво је да његови ратни другови никада нису довели у питање његов ауторитет вође. Према Ђиласу, они су увек веровали у његову политичку процену. Титов осећај за крупне политичке одлуке, посебно за међународни контекст, стално се потврђивао и за време рата (сем, што признаје и Ђилас, за време „левих скретања“). Ја нисам сигуран да би премоћ у партизанском руководству, да је Тито погинуо, преузели Кардељ, нити московски блиски сарадници Копинич и Крајачић. Можда би дошло до расцепа партизанског покрета.

Централни комитет није био тако чврста организација. Није се састајао осам година, од 1940. до 1948. године, хијерархија унутар Комунистичке партије није била веома формална. Партизанска скупштина АВНОЈ радила је без делегата из великог дела Југославије. Рецимо, Србију су заступали борци покупљени из партизанских јединица по Јајцу и околини. Без Титовог ауторитета, могући су чак и сценарији у којим долази до различитих партизанских покрета на истоку и западу земље. Словенци би још више осамосталили своју и иначе посебну политику. Још 1942. године, Словенци су одбили молбу Врховног штаба да пошаљу своје бригаде да се боре изван Словеније. Да су Коча и Пеко успели да се пробију из обруча на Сутјесци, а да их Врховни штаб није пратио (што је и у стварној историји једва избегнуто), онда би ново руководство партизанске главнине било регрутовано из редова преживелих бораца Прве и Друге пролетерске, махом Срба и Црногораца.

А да ли би било могуће да истовремено дође и до англоамеричког искрцавања на Јадрану и до совјетског уласка у Србију? Раније смо говорили о сусрету савезника код Београда. Али питање је шта би било унутар партизанског покрета. Партизани Србије под вођством Благоја Нешковића први би успоставили везу са Црвеном армијом. Да ли би на Западу дошло до четничко-партизанско-домобранске коалиције? Или само четничко-домобранске коалиције?

Највероватније, западни савезници не би имали снаге за искрцавање на Јадрану, нити повољне путеве да са Јадрана уђу у унутрашњост. У том случају, у целој Југославији би уз помоћ Црвене армије завладали партизани. Вероватније би на њиховом челу био неки Србин или Црногорац, било да је реч о командантима пролетера као што у Коча и Пеко, било да је реч о вођи србијанских комуниста Благоју Нешковићу. Да ли би такви руководиоци имали Титов нерв да се супротставе Стаљину – друго је питање, као и то да ли би раније избиле несугласице између српских, хрватских и словеначких комуниста.