Углавном се верује да је застава Царевине Србије за време Душана Силног била златна са црвеним двоглавим орлом раширених крила, али би то могла ипак бити само династичка застава. Зашто то кажемо? Зато што је државна застава Царевине Србије, ако је веровати нашем сликару Димитрију Аврамовићу који је средином XИX века боравио у Хиландару, била црвено-бело-црвена водоравна тробојка, иста као данашња аустријска.

На први потврђени запис о српској застави, односно стегу, из времена владавине Светородне лозе Немањић имамо да захвалимо Дубровачкој републици.

Након што га је почетком 1240-их година властела сменила а устоличила његовог брата Уроша Храпавог, бивши краљ Владислав је у дубровачки трезор оставио на чување пет ковчега са драгоценостима међу којима је била и “црвено-плава ратна застава”. Ово знамо зато што је Владислављев син, жупан Деса, 1281. године послао поклисаре из Котора у Рагузу да би преузео ковчеге, ком приликом је извршен и попис инвентара.

Разлог коришћења ове комбинације боја од стране Владислава није познат, а није познато ни да ли су је, између осталих застава, користили и потоњи Немањићи. Једноставно не знамо. Е сад, да ли смо од Владислављеве црвено-плаве заставе направили слона или је наше данашње коришћење ових боја стварно обнављање неке прекинуте традиције, није на нама да судимо.

Међу бројним заставама током Првог и Другог српског устанка почетком XИX века налазила се и црвено-плава комбинација, али се не може рећи да је имала истакнутије место. Шта више, најистакнутије место је имала црвена застава са великим гробом на коме су била два штита, са једне стране српски крст а са друге вепрова глава прободена стрелом као грб Трибалије. О другој истакнутијој застави Карађорђеве Србије више за који тренутак.

Елем, црвена и плава боја на српској застави следећи пут се јављају у Сретењском уставу који је написао књажев секретар Димитрије Давидовић, а који је у Крагујевцу изгласала Велика народна скупштина састављена од око 4.000 посланика. Био је то један од напреднијих устава у Европи свог доба. Тада, када су Срби себи дали за право да сами одлучују о својој судбини, тробојка коју су изабрали била је црвено-бело-плава.

Руси и Аустријанци нису то хтели да дозволе (руски амбасадор је Сретењски устав назвао “француским расадом у турској шуми”; посебно им је сметала застава јер је личила на француску) па су стисли Турке и устав је укинут, а нама је султановим хатишерифом додељена застава о којој се народ ништа није питао: црвено-плаво-бела. То је ова данашња застава. Наравно, може се рећи да су само две боје замениле места, али то је питање естетике колико и питање принципа.

Данас углавном не постоји никакав спор око наше заставе. Ту наметнуту смо прихватили као своју и то је то. Занимљиво је, међутим, што смо изгледа у нашем наславнијем часу у средњем веку већ користили једну тробојку о којој се данас мало зна.

Изгледа да је династичка застава Немањића била златна, понекад бела, са црвеним двоглавим орлом који се на њиховим одеждама у овој или оној боји јавља још од времена кнеза Мирослава од Хума, сина Завидиног и старијег брата великог жупана Стефана Немања.

За све време власти овог владарског дома коришћене су разне заставе и стегови, и тешко је ту рашчивијати шта је шта. Наравно, и властела је имала своје заставе и стегове, али се властелински грбови по свему судећи почињу развијати тек у XИВ веку.

Треба поред тога и правити разлику између државне и династичке заставе која је могла али није морала да буде идентична, затим владарског стега, коначно заставе овог или оног дела војске. Конкретно је код цара Душана постојала ова разлика па је његов лични царски стег (дивелион) био квадрат пурпурне боје са златним једнакокраким крстом у средини, а застава царске коњице троугласта са црвеним и златним водоравним пољем.

Углавном се верује да је застава Царевине Србије за време Душана Силног била златна са црвеним двоглавим орлом раширених крила, али би то могла ипак бити само династичка застава. Зашто то кажемо? Зато што је државна застава Царевине Србије, ако је веровати нашем сликару Димитрију Аврамовићу који је средином XИX века боравио у Хиландару, била црвено-бело-црвена водоравна тробојка, иста као данашња аустријска.

Аврамовићу је, наиме, предочено неколико застава од стране братства нашег најславнијег манастира, а за ту тробојку му је посебно објашњено да ју је сам цар Душан оставио на Атосу те да је то била или његова лична или застава царства. О овоме је 1934. године у књизи “Из наше прошлости” а у издању Геце Кона, писао Станоје Станојевић.

У сваком случају, у времену у коме је владар заправо био држава, тешко је рећи где почиње државна застава а где се завршава владарска. Уосталом, и данашње аустријске боје заправо су првобитно биле боје Куће Бабенберг које су постале боје Аустријског војводства; када су Хабзбурзи преузели посед над тим областима, преузели су и боје војводства.

Да се вратимо на Први српски устанак. Интересантно је то што је једна од две истакнутије заставе из тог периода заправо трокрака црвено-бело-црвена тробојка која се данас чува у Војном музеју. Она на свом горњем пољу има пун месец, на доњем полумесец, а у средњем зракасти крст заобљених ивица поред којег је рука са дигнутом сабљом.

Значај ове комбинације боја очит и на застави Другог српског устанка која је по облику била идентична Душановом стегу: бела, са једнакокраким црвеним крстом тачно по средини.

Извор: telegraf.rs

Ознаке: династија Немањић, застава Аустрије, највећа тајна, Србија, средњевековна Србија, средњи век, Српско царство, Цар Душан Силни