Прочитај ми чланакНаше позориште је постало самодовољно људима у институцијама који нису спремни за промену, каже позоришни редитељ Милан Нешковић.
Милан Нешковић има само 32 године, а представе које је режирао му се тренутно играју или су игране у готово свим мејнстрим београдским позориштима. Ради у Врању, Сомбору, Бањалуци, Ужицу, режира на независним сценама, селектира за Кустуричин позоришни фестивал на Мећавнику, а на предстојећем Стеријином позорју играће се његове две представе.
Добитник је бројних награда а последња је стигла из Пирота где је његова “Ружа, увела” у извођењу Позоришта “Бора Станковић” из Врања однела апсолутну победу на Фестивалу професионалних позоришта Србије “Јоаким Вујић”. Ових дана ради и на Академији уметности али и на припреми поновног извођења „Прометејовг пута“ у Дорћол Платзу.
У изјави поводом награда у Пироту сте рекли да сте упознати са позоришном продукцијом јужно од Београда. Па, каква је та продукција?
– Богата духом. Јужно од Београда материјално сиромаштво није изузетак већ правило. Дух је оно што је одржало људе у животу а културу на вештачком дисању. Страх ме је шта ће се десити када последњи позоришни ентузијасти из „провинције“ изгубе ово мало снаге што им је остало. Мислим да ће нам позоришта ван Београда поделити судбину српских села.
Ви сте млад редитељ, а пуно радите, неубичајено за овај простор и време. Који је ваш рецепт, како млад човек, па још дошао из провинције, данас да се избори за свој простор?
– Борба. Стална и непрестана. Као у свакој професији. Ја желим да живим искључиво од свог посла и у томе успевам. Посвећеност је кључ. Имате људе који ако су довољно посвећени, наћи ће длаку и у куваном јајету. Ја функционишем обрнуто пропорционално. Нуспојаве су губитак косе са 30 година и осећај да живим у коферу, као трговачки путник.
Слушао сам да сте младе продуценте, глумце и редитеље на Мећавнику саветовали да се окрену независним изворима финансирања, сматрате да је време дотиране културе прошло и да ни буџет од шест одсто за културу не би био довољан. Можете ли то да појасните?
– Ја не знам колико је шест одсто од имагинарног, тако да не знам колики је буџет за културу, али знам да код нас ништа и никоме није довољно. Нама је увек премало а ономе ко одваја и превише. Поента је да не смемо да се ослањамо на институционализовану културу као у време када се успехом у животу рачунао једино посао у државној служби. Култура мора да буде у директној вези са приватним сектором и једино из те синергије се може родити нека искра наде. Проблем је како да анимирамо приватни сектор, не као индивидуалци, него као уметници који имају своје заступнике у свим сферама друштва, а богами све више и политике.
После вишемесечне паузе поново је ових дана изведен „Прометејев пут“ у Дорћол Платзу. Како сте ви задовољни том, по сценографији, месту играња, готово јединственој представи на нашим сценама?
– Презадовољан сам ентузијазмом, алтруизмом и пре свега квалитетом свих својих колега које су жртвовале велики део прошлог лета не би ли упловили у један крајње неизвестан процес. Неизвестан јер је другачији, амбијенталан, у коме се публика креће, а глумци седе, који зависи од времена, мрака, буке трола, ноћног живота Дорћола и једног пса. Успех и задовољство самим собом у таквим условима подиже квалитет и само размишљање о позоришту у свима који су погледали и који ће тек погледати ову представу.
Да ли ћемо видети неке новине? Било је коментара да је представа ипак за мањи број гледалаца како би могло све да се добро види и чује, пошто се радња одиграва углавном напољу?
– Да. Схватили смо на премијери да се појавило више публике него званица, што је необично за премијерна београдска извођења. Све је узрочно последична веза чињенице да је овакав пројекат јединствен у Београду и да смо у ходу учили продукционе аспекте. Зато је сада број публике лимитиран.
Један од куриозитета ваше каријере је и то што на предстојећем Стеријином позорју имате чак две представе у главном програму…
– Није то нешто што је необично. Пре само пар година моја колегиница са класе Снежана Тришић је учествовала са две представе. Андраш Урбан такође, мислим и пар других активних редитеља. Свакако импонује што сам у том друштву први пут у каријери, иако сматрам да су и неке моје раније режије заслужиле исту селекцију.
Шта је основни проблем нашег позоришта? И од великих редитеља се може чути да је досадно, па чак и кукавичко. Шта ви мислите?
– Досадно је јер је ушушкано само у себе. Постало је самодовољно људима у институцијама који нису спремни за промену под изговором да нам не треба, а у ствари је се јако плашимо. Најтеже је мењати себе, а позориште управо то подразумева.
Шта ново радите?
– Тренутно радим на Академији уметности у Београду са студентима завршне године глуме и припремам се за пријемни испит у јуну, после две премијере овог пролећа. До јесени се заслужено одмарам а онда одлазим у Волков театар, најстарије Руско позориште из 1724. године, где режирам “Проклету авлију” Иве Андрића, и необично сам узбуђен због те прилике коју ми је указало тако велика и значајна кућа. Обузима ме и доза страха када погледам са те сцене у публику у којој има 980 седишта.
