Прочитај ми чланакНаш геостратешки положај нам доноси кинеске инвестиције, али нас ставља у позицију са које САД бране доминацију над Старим континентом.
Недавно одржани самит у Пекингу посвећен пројекту Један појас – један пут, на којем је Србија била једина учесница од земаља насталих распадом СФРЈ, поново је отворио питања утицаја Кине на Балкану и геостратешких импликација које би бројне већ постојеће и управо најављене кинеске инвестиције могле да имају на сложену политичку ситуацију у којој се налази српска држава. Српски премијер Александар Вучић у Пекингу је потписао инфраструктурне уговоре о завршетку Коридора 11 кроз нашу земљу, изградњи Фрушкогорског коридора и брзе пруге Беoград-Будимпешта у вредности од 3,2 милијарде еура, док је вредност свих пројеката који се са Кином тренутно раде или ће се радити у блиској будућности 5,6 милијарди.
Иако се читав пројекат Пута свиле углавном односи на инфраструктурно повезивање Азије и Европе, у чему значајну улогу има и Србија, са својим путним и железничким коридорима 10 и 11, економска сарадња Пекинга и Београда већ сада је далеко шира од улагања у путеве и железнице, а, судећи према вестима и најавама са последњег самита, њене могућности су огромне и највише ће зависити од способности Србије да их максимално искористи. Кинески Хестил прошле године преузео је Железару Смедерово и тада је најављено да ће инвестирати најмање 300 милиона евра и да ће бити задржано свих 5.000 радника.
Хестил је у 2016. години већ уложио 120 милиона долара у Железару и најавио да ће исто толико новца уложити и у 2017. у обнову и набавку опреме и технологије, као и да ће ове године остварити профит од 20 милиона евра. Кинески CMSC гради нови блок термоелектране Костолац у вредности од 715,6 милиона евра, што би, уз реконструкцију два постојећа блока, требало да буде готово 2020. године. Постоје планови за улагања од 123 милиона долара у рудник Дрмно поред Костолца, као и за улагања у нова постројења термоелектране Колубара и хидроелектране на Ђердапу. Велике су шансе да Кинези преузму и једног од највећих губиташа и горући проблем српске привреде – РТБ Бор.
Кинези у Србији улажу и у производне погоне. Ускоро почиње изградња фабрике у Кули, на лето ће у Баричу бити отворена Меи Та, а већ увелико раде фабрике у Руми, Ћуприји и Јагодини. На управо завршеном самиту договорено је и отварање индустријског парка на Новом Београду, извоз неких пољопревредних прозвода у Кину, различити облици културно-образовне сарадње. Разматрано је увођење директне авио-линије Београд – Пекинг, што би, уз већ постојећу визну либерализацију, требало да допринесе повећању броја кинеских туриста и пословних људи у Србији.
Када се узме у обзир и чињеница да је приступање Европској унији све теже достижан циљ за Србију, што потврђују и последње информације из Берлина, према којима се придруживање нових чланица налази на самом дну лествице приоритета ЕУ, диверзификација економије и економске сарадње намеће се као потреба и стратешки циљ Србије у новим околностима, и Кинески самит би требало посматрати и у овом светлу. Сарадња са Кином Србији пружа могућност да се прилагоди неизвесној будућности свог приближавања Европској унији, али и да смањи економску зависност од ЕУ и не остане на европским маргинама као вечити кандидат за чланство.
КИНА, СРБИЈА, ЕВРОПА
Пре неколико дана српски министар Расим Љајић изјавио је како је „наша намера да Београд и Србија постану регионални центар, економски хаб (чвориште), за кинеске инвестиције и кинеске компаније у овом делу Европе”. Намере Српске владе, у овом случају, више представљају препознавање намера и интереса Кине и паметан и прагматичан покушај Србије да се тим интересима што је могуће више прилагоди. Србија у овом тренутку има две значајне предности које је чине занимљивом и атрактивном за планове званичног Пекинга, везане за економски продор на Стари континент. Једна је централна позиција наше земље, чињеница да преко Србије иде једна од „жила куцавица” читавог простора Евроазије – железнички и путни Коридор 10, који се управо налази на маршути кинеског Пута свиле.
Друга је то што Србија, за разлику од других земаља у региону, није под потпуном контролом Запада, није чланица Европске уније и НАТО и једна је од ретких европских земаља које нису увеле санкције Русији. Комбинација ова два фактора од Србије заиста прави чвориште за кинеска улагања не само у овом делу Европе већ и за читав Стари континент и неку врсту кинеске економске базе, што је невероватна могућност, али и извесна опасност ако се узме у обзир да је кинески продор на европско тржиште у извесној колизији са интересима (још увек) главног играча на Балкану – САД.
КИНЕСКО ОСВАЈАЊЕ ЕВРОПЕ: СТАЊЕ И ПЕРСПЕКТИВЕ
Идеју о новом Путу свиле први пут је поменуо кинески председник Си Ђинпинг 2013. године, и, ако посматрамо раст кинеских инвестиција у Европи од тог периода, можемо да видимо да се овај амбициозни план увелико остварује упркос бриселским и америчким покушајима да га саботирају и успоре. Директне кинеске инвестиције у земљама Европске уније у 2016. години износиле су 35,1 милијарди евра, што је представљало раст од 76 процената у односу на 2015. Ако се погледају парцијална улагања по европским државама, слика постаје још занимљивија: Кинези су у Немачку, највећу европску економију, у 2016. уложили 11 ,илијарди евра, што је невероватан скок у поређењу са „скромних” 1,2 милијарде уложене годину дана раније.
Ови импресивни статистички подаци о реализацији амбициозног инвестиционог пројекта највеће светске економије и тренутно друге економске силе у свету били би још импресивнији да није било државних и бриселских интервенција којима су спречене куповине неких стратешких предузећа у Немачкој и шире. Наиме, ЕУ и САД користе бриселску администрацију како би одуговлачили и отежали кинески продор у Европу. У неким случајевима, као што је била планирана куповина једног британског телеоператера и неких немачких технолошких предузећа, трансакције су забрањене формалним одлукама. У већини других, као што смо могли да видимо и на примеру Железаре Смедерево, Брисел је (безуспешно) покушавао и покушава да саботира кинеске инвеститоре користећи добро познате мантре о такозваним „европским правилима”, наводној „угрожености потрошача”, „обарању сигурности и квалитета производа” и слично.
Истина је, међутим, да су овакви покушаји само каменчић спотицања за кинески план ширења на Стари контитент, и да, као што се види на терену, (бриселски) пси углавном само лају, док (кинески) каравани пролазе. Разлог за ову евидентну немоћ ЕУ администрације да спречи, односно заустави кинеске инвестиције, лежи у једноставној чињеници да су готово све државе ЕУ (са изузетком Немачке) већ готово читаву деценију у дубокој економској кризи, из које једини евентуални излаз представља управо доток капитала, свежег новца који Европа нема и у овом тренутку га заправо нема или не жели да инвестира готово нико осим Кине.
Велике европске економије, попут Француске и Италије, налазе се у критичној ситуацији по свим расположивим економским показатељима – стопи незапослености, задужености, привредном расту, технолошким иновацијама, и из ове кризе не могу да их извуку ни Брисел ни Вашингтон. Велико је питање колико Европској унији може да помогне и Пекинг, али велике инвестиције које омогућавају прилив свежег кинеског капитала свакако су добродошле и у овом тренутку неопходне посусталој европској привреди.
Немоћ званичника ЕУ да зауставе кинески продор на Запад једним делом представља и последицу генералног опадања утицаја бриселског конгломерата на појединачне државе у којима све више расте незадовољство диктатом ЕУ институција. Званични Брисел, уосталом, већ дуже време показује знаке слабости када је у питању „дисциплиновање непослушних чланица”, што се јасно може видети из неуспешног покушаја „решавања” мигрантске кризе. Претње и уцене ЕУ администрације, које трају већ годинама, досад нису успеле да поколебају чланице Вишеградске четворке, одлучне у намери да не примају мигранте по диктату Вашингтона и Брисела. По истом принципу, европске државе, без обзира на то да ли се ради о посрнулим економијама или онима које су у далеко бољем стању, оправдано доживљавају кинеске инвестиције као велику шансу за преко потребну и ретко расположиву финансијску инјекцију у циљу оживљавања, генерално гледано, посустале и успорене европске привреде, и одлучне су у томе да заштите своје економске интересе.
ШАНСА И ПОТЕНЦИЈАЛНЕ ОПАСНОСТИ ЗА СРБИЈУ
Када се само узме у обзир да се прошле године помињала цифра од око пет милијарди евра потенцијалних будућих кинеских улагања у Србију, а да последњи подаци говоре о томе да су договорени инвестициони кредити и директне инвестиције већ премашили ту суму, онда можемо да видимо колики је пут Србија прешла у веома кратком периоду. За малу Србију, цифра од пет или шест милијарди евра је огроман финансијски потицај и развојна могућност, посебно ако се узме у обзир тешко стање у којем се налази Европа као економска целина већ дужи низ година.
У последње време можемо да чујемо да већину кинеских инвестиција у Србији чине кредити, што је тачно, међутим, исто тако је тачно да наша земља не може да развија своју инфраструктуру без кредита или концесија, тако да је сама чињеница да Кина има расположив новац и да је спремна да га уложи под релативно повољним условима (посебно у поређењу са западним кредиторима) од огромног значаја. Само завршетком Коридора 10 и 11 Србија постаје једно од кључних евроазијских саобраћајних, а самим тим и привредних, чворишта што је аутоматски чини далеко привлачнијом за привредне инвестиције које су и сада углавном усмерене на локалитете у близини постојећих ауто-путева.
Евидентно је да су и Кина и Србија препознале развојну шансу једна у другој и да званични Београд засад врло успешно користи своју специфичну геостратешку и политичку позицију. Међутим, оправдано се поставља питање како Запад, пре свега САД, гледају на кинеско позиционирање на Балкану, првенствено у Србији. Приметно је да су и САД и Запад генерално медијски игнорисали управо одржани самит у Кини, док је, према писању британског Гардијана, ЕУ наводно одбацила кинеске идеје и пројекат иако су представници великог броја европских земаља, укључујући Италију, Немачку и Шпанију. били присутни у Пекингу. Овакво, конфузно и игнорантско понашање Запада већ дуго времена представља стандард и правило, тако да последњи случај није ништа необично. Званични Вашингтон и Брисел упорно игноришу чињеницу да се тежиште економског развоја помера са Запада на Исток, и да Кина увелико преузима кормило светске економије чију ће лидерску позицију и званично заузети у наредних десетак година.
Упоредо са званичним игнорисањем промене равнотеже снага на светској економској сцени, које неминовно значи увод и у тектонске промене у међународној политици, евидентни су и напори Запада, првенствено Вашингтона и бриселске администрације да Кину саботирају и успоре, што се манифестује на различите начине, од покушаја минирања кинеских инвестиција на Старом континенту, инсистирањем на такозваним „европским правилима”, па до већ уходане вашингтонске тактике дестабилизације „непослушних или недовољно послушних” малих и слабих земаља, што ових недеља пратимо на примеру свог суседства, односно Македоније. На македонском примеру могу се видети и потенцијалне замке које вребају Србију у њеном покушају да постане регионални центар кинеских инвестиција и кинеског продора у Европу.
Дестабилизација Македоније, која је већ увелико у току, и евентуални покушаји дестабилизације Србије, све уз помоћ албанско-америчког фактора, међутим не значе да САД на било који начин могу да зауставе кинеско ширење према Западу, што се такође понекад може чути и прочитати у медијима. Као што је свима познато, и сам Вашингтон је једна од главних „мета” кинеских инвестиција које су само у 2016. години премашиле износ од 200 милијарди долара, односно два пута више него што је инвестирано у 2015. Дестабилизацијом појединих држава тзв. Западног Балкана, првенствено Македоније и Србије, које се и налазе директно на Путу свиле, Американци могу да успоре и делимично искомпликују кинеске дугорочне планове, као и да преко у потпуности лојалних и послушних режима (што ће се свакако догодити са будућом владом Зорана Заева) себи обезбеде већу моћ одлучивања и бољу позицију у будућим преговорима са Кинезима.
Реална опасност за Србију објективно произилази из фрустрације опадајућег Запада, односно САД, у судару са новим светским поретком који управо настаје и у којем ће доминирати незападне цивилизације на челу са будућом највећом економском силом Кином. Оно што Америка може да уради и оно што, нажалост, често успешно ради дуги низ година јесте осујећивање економских и политичких планова конкурентских држава стварањем кризних жаришта у малим и слабим земљама које не могу да се одупру притисцима. Са друге стране, циљ Пекинга је економска експанзија у Европи и, када се погледа шта је на том плану урађено у последње три године, колико објективно интензивно траје кинески продор на Стари континент, може се видети да су Кинези веома озбиљно приступили реализацији европске фазе свог глобалног инвестиционог пројекта.
Озбиљно је приступила и Србија, која је препознала тренутак и шансу и донела стратешку одлуку да се отвори према Кини и тренутну ситуацију искористи за решавање неких горућих вишегодишњих, па и вишедеценијских проблема ослабљене српске економије – од Железаре Смедерево, која је малтене од оснивања представљала проблем домаће привреде, до затварања финансијске конструкције за Коридор 11, који ће привредно оживети читав регион западне Србије и повезати нашу земљу са јужним Јадраном. Уколико се успешно заврше и преговори о преузимању РТБ Бор од стране кинеских партнера, српска привреда ће бити ослобођена и другог, тренутно највећег, терета домаће привреде који би, ако је судећи по позитивном искуству Железаре, могао коначно да постане и профитабилно предузеће.
Дугорочно, привредни раст и инвестиције су најбољи гарант политичке стабилности, и сарадња са Кином је свакако велики корак у добром смеру који за релативно малу земљу каква је Србија већ сада представља огроман помак напред а у наредним годинама ова сарадња би могла још више да допринесе економском развоју и позиционирању Србије као регионалног центра кинеских инвестиција. Краткорочно, основни проблем за Београд може да буде управо западни, односно амерички покушај осејећивања наведеног позитивног сценарија, овај пут гурањем великоалбанског пројекта, који представља хроничну претњу за читав регион и најјачи адут вашингтонске администрације за потребе дестабилизације тзв. Западног Балкана.
Србија, као и много пута досад, има веома сужен маневарски простор и мора да буде опрезна и мудра, и да покуша, колико је то могуће, да одигра паметно у наредном периоду. Велике, тектонске промене на међународној политичкој сцени, гледано кроз историју, често су нас много коштале, између осталог и због тога што нисмо умели да препознамо тренутак и правовремено донесемо праве одлуке. У овом тренутку равнотежа снага у светској политици и економији управо пролазе кроз процес великих промена, који још увек није свима потпуно видљив, али је увелико у току. Као и увек, Балкан и Србија су места на којима се преламају односи великих сила и њихови међусобни утицаји на регион и читаву Европу.
Србија и нема неки превелики избор, осим да покуша да балансира што је могуће дуже и да одржи стабилност, а да опет буде спремна и на сценарио евентуалног сукоба на својим јужним границама. Наш геостратешки положај нам у овој ситуацији доноси кинеске инвестиције, али нас истовремено ставља у незахвалну позицију са које опадајући Запад, а посебно САД бране своју доминацију над Старим континентом и од Кине и од Русије. Како ћемо се снаћи у овој незахвалној партији шаха остаје да се види, а, ако је за неку утеху, ствари се расплићу веома брзо, тако да вероватно нећемо предуго чекати на одговор.
