Прочитај ми чланакУ свјетским медијима врти се истовремено, с једне стране, прича да ће из превирања на Балкану настати Велика Албанија, а са друге, да САД и ЕУ не подржавају великоалбански пројекат. Пошто Велика Албанија практично није могућа без подршке САД, поставља се питање шта нам то Вашингтон поручује.
Кратко и јасно: „Ако не признате Косово као државу, добићете је као дио велике Албаније, којој нико, па ни Србија, не оспорава статус суверене државе!“ Вјероватно је Хојт Ји исто тако запријетио македонском предсједнику Иванову да ће му, ако не прихвати федерализацију државе, (велика) Албанија анектирати западну половину државе. И додао да Запад није за то, али да све теже обуздава и ратоборне Шиптаре у Србији и нестрпљиве македонске Албанце.
У лажи га хватају управо Шиптари. Широм Косова они нису подигли споменике својим „борцима за слободу народа“, него грандиозне бисте Билу Клинтону, Веслију Кларку, Медлин Олбрајт, Ричарду Холбруку, Вилијаму Вокеру, Џорџу Бушу, сину Џоа Бајдена итд. Или су им, у знак захвалности, барем подарили имена централних тргова и улица. Сами Албанци на Косову најбоље знају ко им је омогућио сецесију и да би са својом ОВК могли да се „сликају“ да није било ових моћних Американаца.
А што се тиче аспирација албанских мањина на Балкану, Тачи би радије Косово као државу него као дио Велике Албаније, јер „више воли да остане генерал у малој војсци него да постане каплар у великој“. Вјероватно за уједињење није ни Еди Рама, јер је Косово и просторно и популационо и економски превелик залогај да би га прогутала јединствена Албанија, па би се при уједињењу појавио проблем ривалитета, аутономије, федералног или конфедералног повезивања и сл. У Македонији пак локални Албанци и немају амбицију да преко Тиранске платформе крену ни у сецесију ни у припајање матици. Ахмети је још прије десет година у интервјуу Гардијану изјавио да себе види као будућег шефа цијеле македонске државе. Елем, они планирају трећу, а не велику албанску државу.
Да не би било недоумица да ли су аутори пројекта „Велика Албанија“ Албанци или Американци, оперативни пројекат није најавио ни Рама, ни Тачи, ни Ахмети, него Вокер, специјалац из тајних служби САД. Требало је да се он огласи са пројектом пресељења Косова из Србије у Албанију па да се српски политичари присјете да је тај исти лик, по наруџби тзв. међународне заједнице, својевремено исконструисао масовни злочин у Рачку. А тај лажирани злочин послужио је као оправдање да Клинтон донесе одлуку да генерал Весли Кларк изда наредбу и да НАТО бомбама заспе Србију. И да његов портпарол Џејми Шеј, преко ЦНН-а, ББЦ-а, Ројтерса, Франс преса и сл., почне да објашњава свијету да је то „анђеоско милосрђе“ у односу на оно што су зли и наопаки Срби заслужили. У то вријеме у Београду су подигнуте оптужнице против свих тих „бораца за демократију и људска права“, али су послије 2000-те све обустављене по препоруци те исте „међународне заједнице“: Заборавите прошлост да бисте имали бољу будућности!
И није да се власти у Србији послије Милошевића нису потрудиле. Иако су нас западни савезници бомбардовали без сагласности СБ УН, Београд није тужио САД и остале за типичну агресију и ратне репарације. Нису у камен уклесале црну књигу са именима америчких политичара заслужних за тријумф терористичке ОВК-а, сецесију Косова, бомбардовање Српске и Србије. А нису подигле ни спомен плоче малобројним угледним странцима који су изразили солидарност са Србима: руском премијеру Примакову, њемачком писцу Хандкеу, британском нобеловцу Харолду Пинтеру и другим. Нису трајно обиљежили да је француски предсједник Митеран на лични ризик долетио у ратно Сарајево да би показао да Срби не спречавају дотур хуманитарне помоћи граду. Као ни расистичку изјаву његовог насљедника Ширака да су „Срби народ зликоваца без вјере и закона“. Нису чак ни званичне госте из земаља чланица НАТО-а водили пред порушне зграде Београда да искажу пошту жртвама њихових бомбардера. Само што се још нисмо стидјели и извињавали због њихових злодјела, али ни то није помогло.
Уз потврђене србомрсце Олбрајтову и Ахтисарија, САД нам сада злослутно најављују и Вокера да поново инсценира неку српску кривицу. Подозриви према намјерама Брисела, Срби су непрестано сумњали да признање Косова Србију ипак вреба на крају пута у ЕУ, као посљедњи услов. Покушаји Могеринијеве да то директним преговорима Београд – Приштина заврши раније, иду споро и неефикасно. А суперсила изгледа нема времена да чека јер, како вели Хојт Ји, „малигни утицај Русије на Балкану се шири“, а Шиндлер додаје: „Ако САД што прије не среде запаљиву ситуацију на Балкану, онда ће то учинити Русија по својим интересима“.
Уосталом, у Скопље код Иванова ишли су и Могерини и Хан. Она није ништа успјела, а њега предсједник Македоније није хтио ни да прими. Али, послије посјете замјеника помоћника државног секретара САД задуженог за балкански регион, Заев је експресно добио мандат да формира владу. А замјеник помоћника се касније, биће као представник „дубоке државе“, похвалио како о томе није ни консултовао Трамповог државног секретара Тилерсона и додао преглед регионалне ситуације по коме Путин мути у Македонији, Црној Гори, Србији и Српској.
Очигледно, македонски поступак очекује и Србију уколико ЕУ не притисне довољно ефикасно Вучића да Србија пожури са признањем „Косова“. Отуда ономад онај изненадни апел из Брисела да Београд призна „Косово“, као и необичан позив Могеринијеве балканским лидерима на приватну вечеру у сједиште ЕУ. Поента оног што би домаћица Фредерика могла да каже у том неформалном разговору биће: Боље је да своје проблеме рјешавамо у вашој будућој европској кући него да нам их рјешавају други. Под тим „други“ рећи ће да мисли на Русе, иако сви гости добро знају да се ради о Американцима и да је послије Подгорице и Скопља на реду Београд, а затим и Бањалука.
Пошто је Србија (са Српском) ипак већи залогај него што су Црна Гора и Македонија, премијер/предсједник Србије биће дипломатски увијено стављен пред лажни избор између признања „Косова“ и перспективе доласка „Велике Албаније“ у јужну покрајину. Постоје, наравно, и трећа рјешења, али захтијевају много вјештине, храбрости и спољне подршке, не само Русије, него и Њемачке, која центар ЕУ покушава да премјести из Вашингтона у Берлин, или бар врати у Брисел. Можда је, за сада, најважније да Вучић барем купи вријеме до евентуалне побједе предсједника Трампа над русофобном „дубоком државом“, те до реализације великих кинеских инвестиција у Србији на „Путу свиле“, које ће и Пекингу дати економску основу да се више пита о политичким проблемима у региону.
