Уз предивни руски реп, Крв са кисеоником, желимо вам пријатну ноћ

00:47 21.05.2017.

Крв с кисеоником
(Руска реп песма; стихови и репују: Грот)

Који од амандмана поново неће усвојити.
Звери у суштини желе свој живот у тору.
И знам да нам никаква реформа неће помоћи.
Све док се пролазник склања од пролазника попут шакала.
Та светлост што се прелива у класјима.
Неће доспети до срца које је умрљано злом.

Јесен неће почети да пламти, као смарагди у башти.
Љубав неће силом доћи тамо где је не чекају.
Ти удовољаваш свом самољубљу, истерујеш и дозиваш прстом.
А он је заспао без тебе и више се не буди.
Даље од испружене руке, жмурећи брже.
Тако се бојиш губитка статуса међу нељудима.
Увераваш себе — Ја другачије не умем.
Боље је у ватри изгорети него бити исмејан.
Полако тонеш, гомила пустих страсти и брига.
Гордост те заслепљује, ти у људима не видиш себе самога.

Реф.
Пренећу те на рукама по литицама и плићацима.
Немам зашто сам да мешам крв с кисеоником.
Сунце у теби и сила управљају световима.
Ти си једина приметила моје лице под ногама.

Важна је твоја рука у време мог очајања.
Важне су твоје очи у боју иза мојих леђа.
Река постаје шира и ми прилазимо ушћу.
Важно је да* ти останеш ако мене не пусте.
Ако ветар и даље буде убрзавао.
Ломећи гране, хоће ли неко остати са мном.
Да би направили пут кроз пуста дворишта.
Укротили страх ноћу у снежним пустињама.
Сачекаћу те нека тело моје одише хладноћом.
Сам нећу преживети, али ти још ниси изашла.
Гледам у звезде, њихов одсјај крај улаза.
Од позади врата неће зашкрипети, светлост неће засијати.
Тамне собе ће остати пацовима.
Приче љубави неће бити написане.
И срећа ће плашљиво ући у туђе крајеве.
Док више од осталих будеш ценио себе.

ГРОТ — Кровь с кислородом

Какую бы из поправок снова не узаконили
Зверьё по сути своей жить желает в загоне
И никакая реформа знаю нам не поможет
Пока прохожий шакалом держится от прохожего
Тот свет, что переливается в колосьях
Не попадёт в сердце, заляпанное злостью
Весна гореть не станет изумрудами в саду
Любовь не ворвется туда, где её не ждут
Ты тешишь своё я, вышвырнешь и манишь пальцем
А он уснул без тебя и больше не просыпается
Прочь от протянутой руки, зажмурится скорей
Так боишься статус потерять среди недолюдей.
Внушаешь себе — «Я по другому не умею»
Лучше на костре сгореть, чем быть осмеянный
Медленно тонешь, куча пустых страстей и тревог
Гордыня слепит, ты в людях не видишь себя самого

Я пронесу тебя на руках по скалам и бродам
Незачем мне одному мешать кровь с кислородом
Солнце, в тебе и сила управлять мирами
Ведь ты одна заметила моё лицо под ногами

Важна твоя рука во время моего отчаяния
Важны твои глаза в бою за моими плечами
Река становится шире и мы подходим к устью
Главное, чтоб ты осталась, если вдруг меня не впустят
Если ветер так и будет набирать обороты
Ломая ветки, останется со мной хоть кто-то?
Дабы протянуть путь дворами пустыми
Укрощать страх ночью в заснеженных пустынях
Подожду тебя, пусть тело моё холодом дышит
Я в одного не выживу, но ты так и не вышла
Смотрю на звезды, гладью у подъездов искрится
Сзади дверь не скрипнет, свет так и не загорится
Темные комнаты так и достанутся крысам
Истории любви так и не будут написаны
И счастье робкое уйдет в чужие края
Пока больше остальных будешь ценить себя.