Прочитај ми чланакНису Хојт Ји и Скот дефинисали балканску политику САД колико су нас укључили у рат „дубоке државе“ против Трампа.
1.
Било је довољно да Кајл Скот само зуцне о балканској политици САД – први пут јавно после Трампове победе – па да јавност у Србији види како изгледа напетост на две ноге. Не, није се променио амерички амбасадор – он је и даље пристојан човек јаке самоконтроле – али се за пола године тумбе променила Америка. И није та напетост постала лице дипломатије САД, већ је колатерални производ пузајућег грађанског рата, који се данас јасно препознаје у готово свим манифестацијама америчке политике, најпре у земљи, а ево сад и у иностранству.
Скот је о односима САД и Србије предавао студентима у Београду у четвртак, само дан пошто је Брајан Хојт Ји, заменик помоћника Рекса Тилерсона за Европу и Евроазију, пред сенатским спољнополитичким поткомитетом – опет први пут после Трампове победе – јавно говорио о балканској политици САД. А ту је тек имало шта да се чује.
2.
Хојт Ји је Балкан осликао бојама које се користе кад позива на акцију: дакле, довољно мрачне да позвани знају да стање није добро, али не сасвим црне да их не би обесхрабрили. А то значи да на Балкану, према Хојт Јиу – редом – етничке тензије расту, да је дијалог Београда и Приштине у застоју, Босна је на ивици да постане пропала држава, Даеш успешно регрутује по Балкану. Ништа од тога нема, међутим, много везе с тим што Балканом уздуж и попреко већ 25 година Американци започињу и завршавају и ратове и мирове, свађају и мире, убијају и дижу из мртвих. Нема везе ни то што је НАТО двапут директно интервенисао на Балкану и био умешан не само у баш сваки рат и сваку дестабилизацију који су се за то време одиграли него и у сваку тучу већу од навијачке. Амери су невини, а за дестабилизацију Балкана, према Хојт Јиу, одговоран је – „малигни утицај Руса“. Русија дакле, каже он, подрива владу у Подгорици, охрабрује сецесију Републике Српске од Сарајева и поткопава „напредак“ региона према ЕУ и НАТО.
Посебно место на сенатском хирингу Хојт Јиа имали су Србија и руски хуманитарни центар у Нишу. Иако није дао никакве доказе, чак ни индиције, он је рекао да „ми не верујемо да су руске намере (у Нишу; прим. аут.) чисте“. „Зато смо саветовали Србији да (Русима; прим. аут.) поставља тешка питања – зашто им је потребна та установа, зашто траже специјалан статус за њу, и ста ће да раде тамо“, рекао је Хојт Ји, уверен да је довољно отерати русију са Балкана и овде ће процветати хиљаду цветова.
Елем, судећи по излагању заменика помоћника – који каже да, наспрам „малигног“ руског утицаја, Амери „промовишу мир и стабилност у регону“ и да је због тога важно њихово активно присуство на Балкану – могло би се рећи да се ту ради о спољнополитичком континуитету са претходном администрацијом? Погрешно! О важној тачки дисконтинуитета – парама дакле – сведочио је на сенатском хирингу демократски сенатор Грегори Микс, критикујући најављене велике буџетске резове у Стејт дипартменту и тврдећи да они угрожавају и америчко место у свету и на Балкану. „Администрација не даје нашим дипломатама оруђе и људске ресурсе да би деловали на дипломатском плану на Балкану на дневној бази“, упозорио је Микс и додао да ће, ако нема пара за Балкан, у тај простор доћи Кремљ, који ће искористити проблеме на терену, наступајући „корумпираним руским новцем“.
3.
Хајде сад да видимо како је Хојт Јиа дан касније на свом београдском предавању интерпретирао Кајл Скот. И он је рекао да се са новом администрацијом политика САД на Балкану није променила и нагласио подршку независности Косова, јединственој БиХ и избору нове македонске владе. Као проблеме навео је криминал и корупцију, недовољно развијено грађанско друштво, недовољно слободне медије и екстремизам. И – зар би могло без тога – негативан утицај Русије. То је конкретизовао рекавши да, иако Србију нико не тера у НАТО, она је, упркос прокламованој војној неутралности, у смислу војне технологије потпуно зависна од Русије. Додао је и да је Србија зависна од Русије и у сфери енергетике.
Ово са војно-технолошком зависношћу је ново и, преведено на српски, може се читати само као опомена Вучићу да не дира руско оружје. Опет, ово са енергетском зависношћуод Русије јесте критика Вучићевог наступа у Пекингу, где је овај рекао да би Србија морала да троши око два и по пута више гаса да би била развијана земља, и да гас не може да добије ниоткуд сем из Русије. „Толико гаса немамо одакле да узмемо. Ево, већ пет година ме убеђују да га има негде другде. Нема, има га у Русији и дајте да дође преко Турске, Бугарске, на било који начин, само нам омогућите да 2019. не дочекамо без гасовода и гасних конекција“, рекао је Вучић најављујући градњу гасног интерконектора са Бугарском, којим би у Србију текао руски гас.
Говорећи раније о руском оружју, а сад о руском гасу, Вучић је јавно рекао да су безбедност, енергетска безбедност и економски развој уско повезани са Русијом. И све то у моменту кад америчке дипломате, како видимо, Русију описују као извор свих зала.
4.
Може ли се веровати Хојт Јиу и Скоту кад кажу да се америчка спољна политика ни на Балкану ни било где друго нису промениле? Не! Два су разлога. Прво, кад изјашњавање службеника Стејт дипартмента о Русији добије карактер такве ирационалности, тад је јасно да није реч о консеквентном спољнополитичком налогу, већ о најважнијем моменту у унутрашњем рату између Доналда Трампа и оног што се назива америчком „дубоком државом“.
У том рату још увек није сасвим јасна ни позиција већег дела Трамповог тима, у коме је, чини се, шеф дипломатије Тилерсон енигма за себе. Јасно је, међутим, следеће: даља демонизација Русије у Вашингтону, чак и кад даје спољнополитичке резултате, није део америчке спољне политике, већ пре свега унутрашњи моменат, тако да било каква консеквентна спољна политика неће ни моћи да буде артикулисана пре завршетка унутрашње битке.
Из тога произлази друго: управо зато што „континуитет“ спољне политике САД – русофобни и сваки други – јесте унутрашњополитички моменат, он у сфери дипломатије може да функционише истовремено са елементима који су му опозитни. Наиме, ако је Стејт дипартменту драстично срезан буџет, на шта се жали сенатор Микс, то значи да амбасадори и дипломатско особље не располажу више оним новцем који им је неопходан за брзо реаговање на терену, што би била једна од упоришних тачака дипломатског континуитета. Више русофобије значи и више мешања и више акције за многе америчке дипломате на терену. А више свега тога завршава се само уз више пара, никако са срезаним трошковима.
5.
То значи да, упркос најавама Хојт Јиа и Скота, па чак и америчким акцијама у Македонији, америчка спољна политика, па ни она на Балкану, још није дефинисана и неће ни бити пре него што се не дефинише политика САД према Русији. За сада, иако део његовог тима показује видне знаке умора, иако се у Стејт дипартменту нису догодиле најављене промене, Трамп још увек није прешао на мрачну страну нити показује да ће.
Када Хојт Ји и Скот говоре о „малигном утицају Русије“ на Балкану, то не значи да ће њихова регионална пажња бити усмерена на Тирану и Загреб, већ на Београд и Бањалуку. Неће Русија бити истеривана са Балкана него из Срба, и, ако буде истерана, истерани ће бити и Срби. Зато је лоша вест да Срби и Балкан, као једно од попришта америчког унутрашњег рата, јесу у зони великог ризика и да могу бити спаљени само да би Трамп био опечен. Добра је вест, међутим, да је тај ризик орочен на време трајања сукоба Трампа и „дубоке државе“.
Увлачење Балкана и Србије у амерички унутрашњи сукоб чини се да је помогло и самом Вучићу да се изјасни о том сукобу. Његова изјава да је „Трамп суочен са бесомучном хајком“, коју ће, верује Вучић, амерички председник „да издржи“, јесте прихватање изазова које су пред њега поставили беспримерно америчко мешање у Македонију, а затим Хојт Ји и Скот. Са друге стране Вучићеву све јаснију позицију исцртавао је његов боравак на монументалном самиту у Кини, на коме се нови свет исцртавао много убедљивије него на излагањима Хохт Јиа и Скота.
Резултат те партије коју сад игра могао би да буде исписан Вучићевим избором премијера. Тај избор још неће бити крај дугог меча, али рекло би се да се ради о партији која, иако много не одлучује, може много да показује, можда и коначног победника.
