Прочитај ми чланакУ исто време када је пропало Западно римско царство (476. године) на историјску позорницу ступају германска племена под заједничким називом Франци. Постојбина им је била западно и источно од средњег и доњег тока реке Рајне. Чинила су их многобројна племена од којих су највећа били Силијанци, Рипуаријанци и Хесијанци.
КАТАСТРОФА СЛОВЕНА
У исто време када је пропало Западно римско царство (476. године) на историјску позорницу ступају германска племена под заједничким називом Франци. Постојбина им је била западно и источно од средњег и доњег тока реке Рајне. Чинила су их многобројна племена од којих су највећа били Силијанци, Рипуаријанци и Хесијанци.
Под својим вођом Клодовиком (481 – 511) Франци код Соасона побеђују римску војску. Убрзо он постаје франачки краљ и прима хришћанство и то, за разлику од Гота који су примили хришћанство у форми аријанске јереси, Франци примају званичну верзију хришћанства, што ће да им обезбеди подршку Римске цркве у наредним вековима.
У свом освајачком походу на Галију, Франци протерују Визиготе из јужног дела земље преко Пиринеја у Шпанију. Код Поатјеа 732. године туку арапску војску и заустављају арапску најезду такође јужно од Пиринеја. Франачки краљ Пипин ИИИ Мали (751 – 768) одбранио је Рим од напада Лангобарда и део од њих освојених територија са Римом и Равеном поклонио је папи чиме је створена Папска држава која је постојала све до 1870. године. Од тада папе више нису били само духовни, већ су постали и световни владари, што ће да има велики значај за будућност Римске цркве.
Франачка држава достиже свој врхунац за време владавине Пипиновог сина, Карла Великог (768 – 814). Његово владање огромном територијом са многобројним народима од Барцелоне до Лабе и Панонске низије и од Данске па све до јужно од Рима, као и по њега срећна околност да је у то време Византијом владала жена, тј. царица Ирина (797 – 802), дали су му за право да га 800-те године у Риму папа Лав ИИИ крунише за цара. Том приликом од стране папе изнета је по први пут нова идеја, идеја стварања Светог Римског Царства.
Карло Велики је за време своје вишедеценијске владавине непрестано ратовао. Против Арапа, Баскијаца, Лангобарда, Бавараца, Данаца, Саксонаца и Словена. Због његове блиске повезаности са Римском црквом његови походи нису били само пљачкашки и освајачки, већ их је оправдавао и ширењем хришћанства. Са тим оправдањем нарочито се устремио на паганско германско племе Саксонце. На њих је за 30 година предводио чак 8 похода. Огњем и мачем преводио их је у хришћанство, али чим би са својом војском напустио Саксонију, Саксонци би се враћали својим паганским веровањима. Тек када је саксонско племство придобио на своју страну тиме што им је разделио земљу и пренео власт над слободним Сасима, док је за узврат оно прихватило хришћанство, Карло Велики је успео да потчини Сасе.
Занимљиво је да су у покрштавању Саса значајну улогу имали Саси свештеници из Енглеске. Наиме, још од средине 5. века Саси су заједно са Англима и Јитима започели инвазију на келтску Енглеску коју су 410. године напустили Римљани. У Енглеској Саси примају хришћанство једним делом од Брита, а другим делом од Ираца. После 2-3 века ти енглески саски свештеници заједно са војском Карла Великог на најсуровији начин утерују у памет хришћанство својим саплеменицима који су остали у постојбини. Захваљујући њима долазимо до једне од многобројних поучних историјских законитости, а која гласи да никада не треба веровати онима који су напустили свој народ, а касније се вратили јер у огромном броју такви више не заступају интересе свог народа и његове државе, већ заступају интересе оних од којих су се вратили.
Почетком 21. века и ми Срби у Србији на најсуровији начин смо то искусили јер смо слепо поверовали оним Србима који су се са Запада скоро као поплава вратили у земљу. Најупечатљивији пример је Божидар Ђелић који је чак ликујући потписао у име Србије Споразум о стабилизацији и придруживању са Европском Унијом и тиме задао смртоносан ударац српској привреди, а нарочито српској пољопривреди и истовремено омогућио баснословну, за српске прилике, корист за Европску Унију.
У својим походима на исток Карло Велики се није зауставио у Саксонији, већ је ишао и даље. На средњој и доњој Лаби наилази на полапска а на приобаљу Балтичког мора на приморска словенска племена. Разједињена и на нижем стуњу друштвеног развитка та племена нису могла да се супротставе војсци огромне и централизоване Франачке државе. Карло им је наметнуо плаћање данка и на граници са њима саградио је низ војних утврђења.
Источно од Лабе налазила су се словенска племена: Бодрићи, Љутићи, Гавољани, Лужићани, Поморани, а јужније од њих Срби чија се територија простирала чак и западно од реке.
Карло Велики поделио је своју земљу на области а у пограничним територијама те области су се звале марке. Добро утврђене служиле су за одбрану а још више, када су Словени били у питању, за даља освајања. Захваљујући тој подели сусрећемо се, ни мање ни више него са Српском марком.
Дакле, германски продор на исток, на словенске земље, започет је још за време владавине Карла Великог крајем 8. и почетком 9. века. Услед вишемиленијумске денационализације и германизације од свих полабских и приморских словенских племена данас је опстало у Немачкој још само око 120.000 Лужичких Срба.
После смрти Карла Великог дезинтеграциони процеси у његовом царству доводе 843. године до Уговора у Вердену којим је земља подељена на Западну Франачку краљевину, будућу Француску, Источну Франачку краљевину, будућу Немачку, и Италију. Та подела није успела да заустави даље слабљење краљевских власти и јачање утицаја крупних феудалаца. У Немачкој војводства постају државе у држави, а међу њима најважнија су била: Франконско, Швапско, Баварско, Лотариншко и Саско.
По распаду Франачке државе словенска племена су повратила своју независност, али су недуго затим морала да воде ратове са Источном Франачком државом, односно са Немачком, чији су краљеви и феудалци „бацили око“ на земље словенских племена.
До поновног јачања централне власти у Немачкој долази 918. године када је за краља изабран саксонски војвода Хенрих И Птичар. И он ратује источно од Лабе, али напада још северније, на Данце и припаја Немачкој област Шлезвинг. Син Хенриха И, Отон И, наслеђује оца на престолу 936. и влада до 973. године. У Риму 962. године крунисан је за цара Светог римског царства. Он припаја Чешку и Моравску свом царству и започиње насељавање са Немцима територија источно од Лабе. У то време полапски и приморски Словени трпе притиске не само од Немаца већ и од Пољака тако да се граница између Немачке и Пољске устаљује источно од Лабе на реци Одри.
Дакле, за мање од два века Немци су померили своју границу источно са Лабе на Одру и освојили територију полабских Словена. Поробљени Словени нису се са тиме лако мирили те за владавине Отона ИИ избија 983. године побуна свих покорених племена из области око Лабе и Одре. Из своје огорчености на хришћанску цркву и наметања црквеног десетка побуњеници су чак ископали из гроба тело по злу чувеног бискупа Додила. Следећа два века немачка власт и хришћанска црква нису успеле да се учврсте у тим областима. Тако је на пример Отон ИИИ безуспешно ратовао против Словена на Лаби.
Оно што нису могли да постигну оружјем немачки цареви свој продор на исток остваривали су помоћу немачких хришћанских мисионара који своју делатност шире на исток. У Пољској и међу литванским паганским Прусима. Пољски краљ Мјешко И (963-992) прихвата хришћанство као државну религију.
Ипак, у то време, немачки цареви обраћали су много већу пажњу Италији него истоку. У борби за њу по смрти Фридриха ИИ из династије Хоенштауфена 1250. године Свето Римско Царство губи суштински значај и опстаје све до 1806. године, али само као мање-више формална организација.
На несрећу Словена немачки продор на исток није се остваривао само преко немачких држава. Распад немачке државне организације није се зауставио на губљењу значаја Царства, већ се продубио урушавањем и саме немачке државе на велики број кнежевина, грофовија, баронија, ритерских добара и независних градова. Највеће кнежевине биле су на истоку земље јер су се оне увећале управо освајањем територија словенских племена у полабљу.
Већ у 12. веку кнез Албрехт Медвед добија од цара поседе на средњој Лаби и на њих досељава немачке колонисте. Његови наследници проширују кнежевину на исток све до Одре па чак и преко ње и тиме настаје Бранденбуршка марка која је постала највећа кнежевина у целој империји. Утврђени град Полапских Словена Бранибор прекрштен је у Бранденбург, а источно од њега на месту другог насеља Полапских Словена настаје Берлин, будући главни град Немачке. Дакле, захваљујући свом продору на исток Немци ће свој главни град временом изместити из Ахена који се налази на самој граници са данашњом Белгијом, у Берлин који се налази куд и камо источније, чак између Лабе и Одре.
Такође у 12. веку, средином века, немачки саксонски херцог Хенрих Лав осваја словенске прибалтичке земље све до Одре и град Либек претвара у велику немачку луку на Балтику. У 14. веку Либек и Хамбург оснивају немачку Ханзу, савез 80 северних немачких градова која под своју контролу ставља трговину од Брижа до Новгорода. После војске и цркве немачком продору на исток придружују се и немачки трговци. Нормално, Ханза није имала само економску моћ, већ и политичку и војну. Тако на пример, када је Данска покушала да укине њено монополско понашање дошло је до рата између ње и Ханзе у којем је Данска била поражена.
Сва напред наведена немачка освајања била су погубна по Словене. Немци насељавају своје становништво, колонисте, на најбољој земљи, а Словенима шта остане. Такође, оснива се безброј немачких манастира те се Словени на силу покрштавају а тиме губе своје обичаје и свој језик, чиме наступа процес њихове германизације.
Поред крупних феудалаца, свештеника и трговаца, немачком продору на исток придружују се и немачки витешки редови.
Још у 10. веку у прибалтику од ушћа Висле па до Финског залива налазио се огроман простор између Пољске и Русије непокривен државном организацијом, идеалан за освајање. Од многобројних племена на тој територији која дакле нису успела да створе своје државе живели су, поред осталих, и данас познати Пруси, Литванци, Летонци и Естонци. Већ 1201. године немачки балтички трговци на ушћу Двине у Балтик оснивају град Ригу. Наредне године, ради освајања осталих територија, а под идеалним изговором ширења хришћанства, Немци оснивају духовничко – ритерски ред Мачоносаца.
Нешто раније, за време Трећег крсташког рата, 1190. године, у Светој земљи, немачки витезови оснивају верско-војни ред под називом Тевтонски витезови. Као један од бисера словенске наивности и глупости, пољски кнезови у својој борби против паганских Пруса позивају их у помоћ, те се они 1226. године стационирају на ушћу Висле у Балтик. Тевтонски витезови освајају земљу Пруских племена и на њој досељавају немачке колонисте и оснивају немачке градове. Пруси, припадници литванске групе народа могли су или да се понемче или да нестану. Тако настаје једна од највећих крађа идентитета у целокупној европској историји. Пруси, стопивши се са немачким колонистима, дају своје име Немцима са своје територије који ће у каснијој немачкој историји постати најистакнутији Немци нарочито када је у питању војна историја.
Немачки витешки редови Мачоносаца и Тевтонаца уједињују се 1237. године и тако оснажени почињу да испољавају претензије и на руске земље. Њима се на Чудском (Пејпуском) језеру супротставља руска војска Новгородског кнеза Александра Невског 1242. године и страховито их поражава. Тиме је даљњи средњевековни немачки продор на исток био заустављен.
И Пољаци су најзад укапирали кога су позвали у своју близину те су, да би се одбранили, створили 1386. године персоналну унију са Литванијом којој је тада припадала и Белорусија и Украјина, па чак и неке чисто руске територије. До одлучујуће битке долази 1410. године код Гринвалда у којој немачки ритери доживљавају тежак пораз. У битки гине и Велики мајстор, старешина реда, а њеним исходом војводство Пруска постаје пољски вазал.
Немачки продор на исток од 9. па до 15. века од Лабе па све до нешто источније од Њемена где ће настати град Мемел, довео је и до масовног насељавања немачког становништва на те просторе као његове трајне последице и утицаће на збивања у Европи чак и у 20. веку.
Док на северу Европе немачки феудалци, попови, трговци и ритери успешно остварују продор на исток од Лабе па све до Финског залива само Свето Римско Царство немачке народности доживљава велику кризу у периоду ид 1254. па до 1273. године. То је период без цара односно период међувлашћа тј. Интерегнума. У самој Немачкој владало је „право песнице“.
Ту ситуацију користи чешки краљ Пшемислав Отакар ИИ (1253 – 1278) те иако је и Чешка припадала Царству а чешки краљ био један од седам изборника (курфирста) који су учествовали у избору Цара, он осваја велико војводство Аустрију као и Штајерску, Корушку и Крањску и припаја их својој држави.
Најзад, 1273. године је за цара Светог Римског Царства изабран Рудолф Хабзбуршки, другоразредни гроф са поседима у Алзасу и Швајцарској. У то време Хабзбурзи су очајнички тежили да негде у царству запоседну већи посед и да се у њему устале. И тада они користе прилику и царску титулу те Рудолф са царском војском 1278. године напада и у битки на Моравском пољу туче чешку војску док у њој гине и сам чешки краљ. Победник, цар Рудолф Хабзбуршки, присваја као наследно добро своје породице Аустрију, Штајерску, Корушку и Крањску, што је, уствари, значило стварање Хабзбуршке монархије. Она ће у наредним вековима пресудно да утиче на судбину западних и јужних Словена. И та нова немачка држава кренуће у немачки продор на исток, а самим тим и на угњетавање, асимилацију и германизацију Словена у њеним границама.
Дакле, Словени Пољаци у својој наивности позивају своју браћу у вери, немачки Тевтонски витешки ред да им помогну у њиховој борби против паганских Пруса и врло брзо ступају с њима у крвави рат који ће се наставити кроз следеће векове, што значи да иста вера не представља никакву препреку за најкрвавије сукобе, док Словени Чеси својом погрешном политиком проузрокују долазак у њихову најближу околину, у Аустрију, Хабзбуршке династије, њиховог највећег непријатеља у следећим вековима.
