ВУК ДРАШКОВИЋ: Лудаци свуда, а луднице затворене

14

У Србији ће званична књижевна критика "Катарину" дочекати са презиром и ругањем, као и "Исусове мемоаре". До њихових вијуга не допире "апсурд" да Србин, писац, признаје да су и Срби чинили злочине и да су неки Срби највећи кривци за убиство Катарине.

Вук Драшковић написао је нови роман. Реч је о занимљивом и слојевитом делу „Ко је убио Катарину“, које је објавила Лагуна. Господин Драшковић се радо одазвао нашем позиву. Разговарали смо о његовом новом роману и питањима која је отворио: о нашој прошлости и њеним мрачним странама, али и о садашњости коју живимо.

© AFP 2016

* Читалац има утисак да је Југославија главна и трагична јунакиња свих прича у вашој књизи „Ко је убио Катарину“. Да ли грешим?

– Не вара тај утисак. Први део књиге говори о убиству Катарине и нашим животима на рушевинама убијене државе. У другом делу враћам се у године када је Катарина била жива. Да, у контрасту између оног чега више нема и данашњег времена, разумемо размере зла истеклог из крвавог растура Југославије.

* Млади војник Драгоје Драгојевић, архитекта, у касарни у Љубљани 1991. добија надимак Текериш. Да ли само због тога што је он био из околине Шапца, из села Текериш?

– Његов надимак и његов удес симбол су нашег државног и националног слома. Он је под Алпе стигао скоро шест и по деценија пре свог рођења и скоро осам деценија пре него што је регрутован у Словенију. У његовом селу Текериш, у августу 1914, у бици између српске и аустроугарске војске отворена је капија за рађање велике државе 1918. Да смо поражени у Текеришу 1914, Југославије не би ни било, нити би војник звани Текериш 1991. био упућен у Словенију. Вероватно не би било ни Словеније.

Наредба југословенској војсци да напусти Словенију у јулу 1991. значила је пораз Текериша из 1914, а погибија војника Текериша у Хрватској исте године смртни је ексер у ковчег не само државе створене 1918. него је то био и трагични и срамни слом свих прескупо плаћених победа Краљевине Србије у два балканска и у Великом рату, као и бацање у јаму свих жртава палих у бици за обнову Југославије у Другом светском рату. Коначно, убиством Катарине нашли смо се у лавиринту мржњи којима се крај не назире.

* Може ли Европска унија да помири народе бивше Југославије, да погаси мржње и овај регион усмери ка европској будућности?

– Нисам оптимиста. Обе Југославије, и краљевина и комунистичка федерација, биле су жариште разних и мржњи и подела и сукоба, али је припадност заједничкој држави, заједничком телу, све решавала или смиривала. Вирус нападне човечије тело, али то тело га и победи. Катарина је мртва, ње нема, па нема ни тог живог организма да побеђује болести. Нису наше памети и савест одбрана од нових погибија и несрећа, које се призивају на развалинама мртве земље. НАТО, нажалост, чува мир, чува нас од нас самих.

* Значи ли то да би се, да није НАТО-а, могле поновити деведесете?

– У то сам убеђен. Лудаци на све стране, а луднице затворене.

* Али обичан свет, мали људи, који су добри људи у свим вашим причама у књизи, не желе зло којега се прибојавате?

– Меша Селимовић каже: Човек је вазда на губитку. Усуђујем се да додам: А нечовек је увек на добитку. У ратовима, у којима је убијена и растргнута Катарина, мали људи били су једини губитници, једине жртве. Они који су покренули смрт, који су командовали злочинима, који су чинили злочине, опевавали и злочине и злочинце, једини су добитници. Обогатили се, окитили ордењем и наградама, дограбили се власти и моћи. Нико од њих није погинуо, нико није остао без сина, породице, завичаја. Сада држе проповеди у славу свог зла. Бранили су, кажу, народ и нацију, веру прадедовску. Говоре да су злочинци само они други и да је њихова нација највећа жртва. Сурова је и жалосна истина да жртве то прихватају и да, поврх свега, обожавају своје главне џелате.

* Причу „Божо Енциклопедија“ писали сте ове године. Порука је више него суморна.

– Суморна је стварност коју живимо. Божо Енциклопедија је очевидац многих злочина. Пише кривичне пријаве, предлаже себе за сведока. Узалуд. Држи говоре у Кнез Михаиловој, испред зграде САНУ. Или неће да га слушају или га псују и прете му. И он, несрећник, одлучи да изиграва пса и да лаје, кад међу пролазницима угледа неку од националних величина одговорних за промоцију ратне мржње и лудила.

* Ви у књизи не спомињете имена тих који су распиривали лудило. Зашто, кад читалац са лакоћом препознаје ко су они?

– Управо због тога. Довољно је да их препознају читаоци.

* Четнички војвода, а на шлему му звезда петокрака. То је Војислав Шешељ?

– То је измећар Врховног команданта смрти и Удбе. Он им обавља најпрљавије задатке. У опкољеној касарни у Вараждину војник Текериш га слуша док говори о Великој Србији чије су границе Карловац – Огулин – Карлобаг – Вировитица. И, у очајању, помишља да крикне: „Умукни, будало“. Тај човек у мојој књизи нема имена, а и шта ће му.

* Како ће, према вашем мишљењу, „Катарину“ дочекати званична књижевна критика у Србији и у земљама бивше Југославије?

– У Србији, са презиром и ругањем, као и „Исусове мемоаре“. До њихових вијуга не допире „апсурд“ да Србин, писац, признаје да су и Срби чинили злочине и да су неки Срби највећи кривци за убиство Катарине. Они ме не занимају. Ја не пишем за њих, него против њих. У БиХ и Црној Гори читаоци воле Катарину. Многи и у Хрватској пишу ми, али тајно, а Катарина се тек пробија до читалаца у Македонији и Словенији. Пре неки дан славни сарајевски новинар и аналитичар Сенад Пећанин каже ми: „Неки музички бенд требало би да углазби стихове из ваше књиге ‘Тко ми уби Катарину'“. Ја сам рођен у Југославији, ја сам најдраже године свог живота провео са Катарином, ја сам се борио (колико сам могао) да она преживи, и ја не кријем да жалим за њом, за нама свима.

„Катарина“ на Коларцу

О књизи „Ко је убио Катарину“ Вука Драшковића биће речи у петак, 19. маја, у 18 сати у Малој сали Коларчеве задужбине. О књизи ће говорити: ЛЈиљана Шоп, књижевна критичарка, Милан Ст. Протић, писац и историчар, Гојко Тешић, књижевни критичар и аутор. Одмах после промоције у Београду Вук Драшковић ће своју нову књигу „Ко је убио Катарину“ представити 21. маја у 18 сати у Књажевско-српском театру у Крагујевцу, а 24. маја више о овом делу моћи ће да сазнају сви они који у 18 сати дођу у Шабачко позориште. О књизи ће, на обе промоције, поред аутора говорити књижевни критичари ЛЈиљана Шоп и Гојко Тешић.

Милиони живих сведока

Тежећи да рационално и критички, колико је могуће објективно, али и емотивно и поетично, из различитих субјективних углова, дочара слику живота у Југославији као минулу чињеницу, као историју која завређује да буде осветљена и превреднована без накнадног или новог идеолошког пртљага, Вук Драшковић саплиће романсијерски венац од приповести о њеном животу и смрти због нас, таквих какви јесмо, као и о нашим животима и смртима у њој, таквој каква је била.

Као да сензорски танано испитује да ли је ту велику причу, иако она још увек има милионе живих сведока, уопште могуће исприповедати, нарочито не (зло)употребљавајући општа места, не рабећи симболе које смо у међувремену олако исмејали или претворили у кич, без „жала за младошћу“ и сентименталности којом је и регрутована већина југоносталгичара. Терет наталоженог незадовољства и усложњених проблема, упорно избегавање суочења са ратним злочинима, чињеница да је и након четврт века немогуће достићи стандард уништаван од деведесетих, истине су са којима се овде предуго живи да би прича о Југославији могла потећи разумно, мирно, неоптерећено, с осмехом, као историјска и у том смислу поучна.

  • Milutin

    Овај издајник призива себи лудару како не би одговарао за шпијунажу у корист труле америке и за исдају потписивањем права американцима да несметано шеткају СРБИЈОМ 2003 године. За ту велеиздају ће му се судити кад тад ко и свим издајницима. А лударе за издајнике нема нити ће их бити.

  • Драгош Варошчић

    Никако да напише књигу о томе како је и зашто послао српску омладину у Госпић и Медак да бране његове тадашње идеале.

  • Simerijanac

    Био сам у војсци ( ЈНА) у Београду. Раног прољећа ’91 шетао сам градом и видио први пута у животу пано Велике Србије до Карловца, Вировитице и Карлобага. Изнад њега велика слика овог неуредног човјека и његове присталице са монархистичким обиљежјима.

    Два мјесеца касније у мају исте године на ТВ-у сам гледао како овај неуредни човјек тадашњем предсједнику СФРЈ Месићу ( који је мајмунолик као и овај горе) показује карту подјеле Југославије ( сада са мало мањом Србијом, али опет великом) док га овај исмијава и шпрда се с њим.

    Прољећа ратне ’93 године а поводом контраофанзива ВРС-а у средњем подрињу кад смо муслиманску 28. дивизију враћали назад у Сребреницу овај брадоња је осуђивао потезе српске војске говорећи како смо муслиманска села претворили, цитирам- “ у крваву кашу“. Слушао на радију и добро памтим.

    На основу ова три случаја видимо колико се ова дворска луда за само двије године промијенила.
    А камоли до дана данашњега. Чујем да је осамдесетих био ригидан комуниста.

  • ЏЕРОНИМО

    Stara vučina – pasja sprdačina !