Већина људи мисли да сам напустио рај и преселио се у пакао, али како је могуће да пакао има тако сјајне људе, дивне уметнике и невероватну храну, пита се Швајцарац Давид Лауфер (45), који је са земљаком Јаном Оигстером (41) одлучио да свој дом пронађе у Београду.

Овај дуо, који је одлучио да живот у једној од најбогатијих земаља на планети замени за овим у Београду, заједничним трудом отворио је галерију савремене уметности „Laufer Еugstern Belgrade“ са идејом да скрене пажњу на младе уметнике из региона.Овај дуо, који је одлучио да живот у једној од најбогатијих земаља на планети замени за овим у Београду, заједничним трудом отворио је галерију савремене уметности „Laufer Еugstern Belgrade“ са идејом да скрене пажњу на младе уметнике из региона.

Међутим, свако од њих двојице имао је посебан пут који га је водио до Београда, а први је на тло српске престонице крочио Давид, још 2001. године. Моментално је дао отказ на посао новинара у родној земљи, запослио се у Народном музеју, а убрзо и оженио дамом из наше земље.

– Супруга и ја смо се упознали док смо радили заједно у вашем Министарству културе. Некако као да сам одувек знао да нећу оженити Швајцаркињу, а она је вероватно знала да се неће скрасити са Србином, тако да смо добар спој. Али нисам се заљубио само у њу. Прва импресија кад сам слетео у Београд био је осећај љубави према овом месту на први поглед, а та емоција ме није напустила ни до данас – поручује Давид.

Јан је с друге стране први пут стигао у Београд 2004. године када се на мотоциклу враћао из Украјине, те је одлучио да овде посети пријатеље које је упознао на једном од ранијих путовања.

– Провели су ме кроз град и ја сам се одушевио његовом архитектуром и улицама које су пуне живота. Београђани су дружељубиви и гостопримљиви, а клима је много боља од оне у Швајцарској – присећа се Јан.

Међутим, обојица су била приморана да после неког времена проведеног у Београду напусте овај град, али да му се годинама касније ипак врате.

– Никад нисам званично донео одлуку да живим у Србији, али сам због једног важног пројекта 2009. поново посетио град. Бавим се производњом скуплтура за уметнике, а овде сам нашао занатлију који је био упознат са једном готово заборављеном техником за којом сам ја упорно трагао – објашњава млађи Швајцарац.

За Давида повратак у Београд није била пословна, већ породична одлука.

– Вратио сам се јер је супрузи, сину и мени недостајао Београд. Швајцарска је лепа, али депресивна и имали смо утисак да нас гуши, а осим тога она не гаји културу оријентисану према деци, што довољно говори о том друштву – каже Давид.

Ако би двојица пријатеља била замољена да опишу Београд у неколико реченица, то би онда звучало овако:

– Веома је друштвено разнолик, за разлику од већине европских градова где су центри пријемчиви за живот само вишој класи. Београд није неки туристички мамац или чист стерилан музеј по себи, он је прљав и хаотичан и веома жив. Рапидно мења своје лице, што је истовремено узбудљиво и забрињавајуће. Крије бескрајно благо могућности за људе који имају идеје, ентузијазам и енергију. Његова прошлост је толико пута уништавана да готово да више и не постоји и зато сте увек принуђени да гледате унапред, у будућност – Давидов је закључак.

Сличног мишљења је и Јан.

– Београд је сјајна европска престоница и требало би да поврати своје место на тој мапи. То је прелеп град, смештен на рекама, са дивним културним наслеђем и предивном архитектуром, безбедан за живот. Разигран је, има укусну храну, лепе заласке сунца, ноћни живот за памћење и изненађујуће хладне зиме. Поседује велики потенцијал и потребна му је снага младих иновативних умова који неће пратити остале престонице већ створити сопствена решења за ово место – додаје Јан.

На питање како су им породица и пријатељи реаговали на вест о пресељењу, Давид каже да је само шачица њих у стању да разуме зашто су се преселили, а да се осталима више и не труди да објасни, јер сматра да у Београд једноставно морате да дођете и видите шта он има да понуди.

У Јановом случају, Београд није био велико изненађење за његову околину.

– Кад ми је било 24 године пријатељ и ја смо мотоциклом обишли пола света – од Швајцарске преко централне Азије и Кине до Пакистана. Касније сам радио у Шангају, Њујорку, Софији, Лондону, Паризу и многим другим местима, тако да мој живот у Београду није била нека новост – објашњава он, додајући да је за његов 40. рођендан скоро 80-оро људи широм света дошло на његову журку и да се свима њима главни град Србије јако допао.

Од домаћих специјалитета Давид би издвојио чорбаст пасуљ, али и хумор и песме Ђорђа Марјановића, док је Јан одушевљен природно узгајаним воћем и поврћем.

– Дефинитвно ми чварци нису омиљена ствар, али зато уживам у вашем парадајзу и јабукама који имају прави укус. Ако будете одржавали такве стандарде, „прозведено у Србији“ постаће синином за квалитетан увозни производ – каже Јан, којем друштво у Београду прави и његова девојка, иначе пореклом Гркиња која је такође овај град заволела као свој.

У Србији још постоји осећај слободе

Будући да се обојица баве промовисањем уметности, осећај слободе који су пронашли у нашој земљи за њих је више него драгоцен.

– У Србији још увек постоји осећај слободе да су неке ствари могуће, да није све што није забрањено истовремено и обавезно. Швајцарска нуди невероватно високе животне стандарде, али оно што Срби често ингоришу јесте чињеница да је цена коју сваки дан плаћате за тај квалитет живота заправо ваша слобода. Постоји толико правила, људи су вам за вратом и осуђују вас све време. То вам је као један веома леп и удобан ментални затвор који вас гуши – искрен је Давид.

Баш зато, Јан је мишљења да би овдашњи млади требало да учине све што је у њиховој моћи да наставе свој живот у родном месту, уместо да хрле ка иностранству.

– Швајцарска пружа врло мало могућности за напредовање у било чему, конкуренција је знатно захтевнија и тешко је бити запажен у нашој земљи. То резултира високим притиском и живот чини јако стресним. У том смислу, мој савет младим људима овде је да остану, буду креативни и покрену нешто. Дугорочно гледано, шансе да напредујете и будете успешни овде су веће него тамо – закључује Јан.

 

Извор: blic.rs

Ознаке: "швајцарци", Јан Оигстер, Давид Лауфер, странци у Београду