Мјесечина
(Српска поезија; стихови: Драгутин Тадијановић; рецитује: Зринко Капетанић)

Гле, иза храстове шуме, у тамном сјају и тишини,
Мјесец се помаља. Румен. Округао.

Лањског љета, с клупе испод кестена,
Гледао сам с тобом, у заносу,
Излазак пуног мјесеца иза шуме храстове,
У расвјети млијечној и смијеху.

Ох, какве ли смо крхке играчке
У крвничкима јаким рукама!

Туга ме је, и ја сам посве сам:
Мјесечина вечерас гроб твој полива.
Мјесечина вечерас мени шапуће
Да тебе нема, и нема, заувијек.

О, дуго, дуго, још дуго послије нас
Туђе ће очи гледати као што гледасмо и ми:

Наже се сунчани дан,
Вечерње сјенке одуљаше;
Мјесец се помаља
Иза храстове шуме, у тамном сјају и тишини.

Ознаке: Драгутин Тадијановић, Мјесечина, песма за лаку ноћ, романса, српска поезија