Прочитај ми чланакАко је вјеровати изворима које на Балкану има обавјештајни апарат пропагандистичке телевизије „Ал Џазира Балкан“, та ударна песница вехабијске змије у арапском свијету најрадикалнијег шеиката, Катара, који има становника колико и Бања Лука: МИ СМО, КОНАЧНО ГОТОВИ; сви скупа, и Балкан са нама!
„Са Балкана, данас се бјежи главом без обзира. Воде се супруге, оне вуку мужеве, заједно отимају дјецу из школа, истресају колијевке, чупају све из коријена, бјесомучно!“ (Аутор Изет Первиз, 15.05.2017.)
Фото: Thinkstock
Овако тумаче нашу стварност агресивни и одвратни гости, чији режими у арапском свијету јавно муче жене, одсјецају руке и главе, врше јавна батинања и погубљења и немају представу о томе шта је слобода, шта демократија а шта отаџбина. Стандарди о којима говори катарска телевизија требали би прво бити примјењени у земљи поријекла – шеикату, који идеолошки, војнички финансијски подржава све терористичке организације на планети: Исламску државу, Ал каиду, Муслиманску браћу…
Разговори о присуству и плановима тих исламистичких, средњевјековних, а живих, диктатура и њиховом агресиивном дјеловању на мир и стабилност, нису никаква теорија завјере.
Поштовање које наше државне администрације и политичке елите у БиХ показују према овим и сличним, примитивним, културним и политичким концепцијама и њиховим квази медијима, базиране су на нашој локалној корумпираности и жељи да подилазимо богатим. Јасно, то што су богати не значи да су успјешни и да морамо гледати како се у наше име, клањају по Сарајеву, пред овим обавјештајним смећем и ситним шпијунским душама из Ал Џазире, Анадолије, Фактора, и пред диктаторима Ал Танијем и Ердоганом.
Може ли се живјети у БиХ а прихватити да је истина оваква бједна конструкција Ал Џазире:
„…Бјежи се жестоко. Бјежи се од погане власти, од лажљиваца по парламентима, од обијача буџетских трезора, од поткупљивих судија, од корумпираних доктора, од адвокатских дерикожа, од намјештатеља тендера, од професионалних запошљивача, од беспризорних државних службеника, од проданих новинара, од лажних писаца…“. (Аутор Изет Первиз, 15. 05. 2017)
На овај начин о стању у земљи говори само фрустрирани министар безбједности због своје безвриједне дипломе која је постала предмет кривичне истраге тужилаштва БиХ.
Разуман човјек помислио би да обавјештајна хоботница којој припадају Драган Мектић и Ал Џазира пише и тумачи стварност Црне Горе… али очито није. Та мала банана државица је уласком у НАТО ових дана потпуно заштићена од новинарске истине о стању у њој и одсуству било какве разлике између државних послова и организованог криминала. Или, да је капитулација Македоније најава рата, па људи морају бјежати али…
Не пишу ови медији ни о распаду економског система у Хрватској, финансијском слому највећег привредног система „Агрокор“, подјелама које кулминирају у парламенту, влади и цјелом друштву, као ни о лавежу бијесних паса са Косова и Албаније, разних кољача, попут Харадинаја, Весељија, Љимаја, Тачија али и Раме и Иса Мустафе.
Наравно, ову матрицу сијања страха и сумње у политички систем и легалне власти изабране вољом народа по београдским улицама и медијима користе жуте патке и Сорошеве кокошке, а „Савез за подијеле“ и њихови политички ментори из америчке и британске амбасаде бљују отров по Бањалуци, припремљен за Републику Српску.
И то није све: у писанијама новинарских вехабија из Катара тврде без стида да све продајемо у бесцијење и да за многе од нас не постоји више отаџбина а још мање смисао рада или жртвовања за њу.
Занимљиво је да се овај приступ осмишљава и пласира из Сарајева, који је управо негација заједничког живота и негација мира и повјерења.
Када је својевремено, прије пар година, Ненад Јанковић тј. Др Неле Карајлић, написао и објавио књигу „Фајронт у Сарајеву“, само су малобројни били они који су разумијели начин на који је насликао и описао Сарајево, човјек-феномен и симбол надреализма.
Сарајевска свијест и сарајевска животна филозофија јефтиног ласкања и историјске мржње сијала је своје погано сјеме по Београду, Загребу, Љубљани… у ствари на сваком мјесту до кога је успјела добацити темељем умрле слике заједничког живота и главне линије одбране на Дрини и Сави. Та чаршија, која промишља себе у мисији потенцирања и постојања измишљене културне и историјске границе између „Земље Босне“ и Србије и Хрватске, као вјечне политичке границе, која као усуд стоји између „босанског мерхамета“ и планова „агресивних комшија“ задојених идејом великих националних држава. Многи сарајевски Срби, прогањани и на крају отјерани из своје чаршије, увијек су се трудили да докажу себи и свијету да их није мучило, газило и протјерало „Сарајево“ него су то приписивали уличним криминалцима и санџаклијама. Наравно да су заборавили да Јусуф Јука Празина, Рамиз Делалић Ћело, Исмет Бајрамовић Ћело, Мушан Топаловић Цацо, Заим Бацковић, Ејуп Ганић и слична гамад нису изникли из цивилизацијског хумуса европске мисли и друштвене свијести, него из идеолошког споја, оријенталног квазимода и комунистичког невјерништва које је симболизовало друштвену свијест Сарајева.
„Сарајево је пуно гада“, рекао би „надреални ум“ кога су Сарајлије прије рата грлили као властити културни израз, док су у души аплаудирали Алији Изетбеговићу и Осами бин Ладену.
Та два радикална лидера – ти одвратни људи, који никада нису припадали овом времену и овом простору, снажно су обликовали свијест сарајевске чаршије, остављајући иза себе страшно наслијеђе безбожништва у форми религиозог фанатизма, који у екстремизму, радикализму и терористичкој акцији, види лице Божије воље и провидности. Види Божију подршку убијању невиних на трговима, у возовима, аутобусима, кладионицама и на пијацама.
Али, Сарајево није Босна и Херцеговина и није Балкан, да би злонамјерни „сарајевски писци“ који су ментално из Катара, на тај начин тумачили нашу заједничку стварност.
Овај приступ и тон у потпуности се поклапа са сложеном обавјештајном операцијом „десрбизације“ Балкана, рушењем прво Републике Српске а затим и Србије, коју под именом „ПОСЉЕДЊА ШАНСА“ проводи Ентони Монктон, британски обавјештајац и контраобавјештајна служба „МИ-5“. Концепт криминализације власти у Републици Српској, оптужбе за банкрот као средство прикривања конкретних акција криминалне заштите гиганта из Лондона „Митал стил“, политички притисци на власт у Бањалуци да одустане од управљања државном имовином и одрекне се преко 90.000.000 конвертибилних марака те злоупотреба заједничких институција и спречавање финансијских аранжмана са ММФ-ом и трансфера клириншког дуга из Русије, само су неке од мјера у којима учествују и енглески послушници у Сарајеву – наводни Срби удружени са наводним Бошњацима.
Али то о чему извјештавају локалне службе и говоре локални стручњаци – свакако је за прозападне медије и њихове слуге у Сарајеву само „теорија завјере“.
Македонија је за њих мирна и просперитетна, „Косово“ је по њима цивилизовано као Њемачка Ангеле Меркел, Црна Гора хапси нарко дилере и трговце оружијем а о БиХ, у НАТО круговима, говоре све најбоље, подржавајући наш успјешни пут у Европу.
И сигурно, ратни лешинари Вилијам Вокер и Бернар Анри Леви (а не десни) – нису се вратили на овај наш комад Балкана и не раде против мира. Чак не лажу и не роваре, као некад.
Те и сличне бесмислице свакако и јесу дио специјалних операција које су покренуте на Балкану против Србије и Републике Српске из познатог разлога: немогуће је сломити и политички или војно окупирати Балкан док се не сломе Срби.
Геополитички положај Балкана одређен је његовим положајем у Европи, на тзв. јужноевропском дијелу и Средоземљу. Од три велика полуострва: Апенинског, Балканског и Пелопонеза, која дају карактеристична обиљежја јужноевропског фронта, Балкан, због своје везе са Малом Азијом, заузима централно и најважније мјесто.
Балкан се, са Малом Азијом и Блиским истоком, налази на споју континената старог свијета – Европе, Азије и Африке. Најкраћи копнени прилаз из Европе ка том важном међуконтиненталном споју води преко Балкана. Из тог разлога, Балкан је најважнији елемент стратегијско саобраћајног чворишта између Европе, Азије и Африке, у овом дијелу гдје се међусобно, највише приближавају.
Из ранијих временских раздобља, а посебно из ранијих ратова, познат је повезујући положај Балкана. Надирање Персијанаца и Турака са истока у Европу, војнички походи крсташа из Европе ка Јерусалему, као и надирања Нијемаца према истоку под паролом „Drang nach Osten“ („Продор на исток“), су добри примјери за то.
Наведени спој три континента старог свијета и данас је стратешки битан, не само због географског положаја већ и због многих привредних, саобраћајних, политичких, војних и других функција, због планова, интереса и могућности. Данас он добија још више на значају и постаје осјетљив, нарочито у свјетлу разних притисака економске, политичке, војне и друге природе, па и његове државно-правне неорганизованости и слабости, што га чини пожељним и подобним за креирање локалних сукоба и ратова.
Не треба заборавити ни чињеницу да Балканска траса представља и најкраћи прилаз из индустријски развијенијег дијела свијета – западне и средње Европе (који је уједно сиромашан енергентима), према Блиском истоку, нафтом богатом али неразвијеном дијелу свијета. Из тога се може извући закључак да у простору јужноевропског фронта Балкан има кључни геополитички положај. Тешко је пронаћи могућност планирања и реализације ма каквих ратних дејстава на том фронту а да се при томе не узме у обзир Балкан и могући утицаји његовог ратног потенцијала. Због тога су пријатељство, мирољубива и добросусједска сарадња држава ова три полуострва, а посебно балканских држава, од непроцјењивог значаја за очување мира у овом дијелу свијета и представљају највећи интерес локалног становништва. Са друге стране, слабе државе, неразвијена привреда и сукоби межу балканским земљама и народима одувијек су представљали основну агенду и стратешку акцију западних сила: Њемачке, Велике Британије, САД и Француске, не заборављајући повремене улоге моћних држава које су повремено у историји обезбјеђивале Мађарска, Аустрија и Италија, и посебно Турска.
На тој тачки, Србија је најважнија држава, а простор који насељавају Срби, кључни. Без „форсирања“ тог простора све операције, сви планови и акције падају у воду.
На овом дјелу тзв. Западног Балкана сигурно не постоји пуно људи којима није потпуно јасно ко је фабриковао лажи током рата, који је разорио најважнији резултат српског народа у историји, резултат најчасније борбе и великог страдања. Ко је планирао и водио рат усмјерен на рушење Југославије и фрагментацију српског етничког и државног простора, како и за чији новац је то чинио, како је то урађено да би се направило покриће за покретање убилачких казнених експедиција „Најновијег свјетског поретка“ против српских земаља и српског народа. И ко ту може бити пријатељи Србије?!
Деведесетих година, прича о “злим Србима” је прво креирана па прихваћена у Европи и Сједињеним Америчким Државама уз помоћ десетина агенција, које је прво плаћала Туђманова влада, затим режим Алије Изетбеговића – муслиманска влада у Сарајеву, а касније и Тачијева терористичка и криминогена УЧК-ОВК.
Срамне лажи о Србима пропагирали су отворено Бошњаци, Хрвати, Албанци, глумећи жртву по налогу западних влада, оптуживали и лагали о узроцима и суштини протеклог рата, али те конструкције усвојили су и дојучерашњи „Спартанци“ националне идеје и интереса – црногорци. Истина, престали су бити то а постали су „монтенегрини“ и главни србомрзитељи.
Матрица уништавања неке државе од стране западних империјалиста готово је у длаку иста. Прво се нека земља или њена влада политички сатанизује, санкцијама ослаби, војно нападне и после тога инсталира квислиншка власт којој је главни задатак уништавање сопствене земље. Све што у Свјетским ратовима нису успијеле да учине Аустроугарска монархија и Хитлерова Немачка на Балкану успјели су њихови потомци који наступају под лажном заставом демократског свјета, „модерне и напредне“ Европске уније.
Освојене су и завађене републике бивше СФРЈ: Словенија, Хрватска, Босна и Херцеговина; Њемци су изашли на топло море, обновили НДХ, одвојили Црногорце од Срба, обновили ‘’Ханџар’’ и ‘’Скендербег’’ дивизије и кренули у завршни пројекат стварања Велике Албаније. Македонија је неизбјежна и планирана етапа ове агресивне западне политике. Наравно ту је и Турска, врло корисна као алиби за пројекте осмишљене у Берлину, Вашингтону, Лондону и Паризу. Циљ свих ових снага је увијек било рушење Србије као најважнијег фактора и државе са великом историјском репутацијом – симболом отпора.
Србија је 1999. под теретом разарања земље склопила Кумановски споразум – који је значио дављење и комадање државе на дуже стазе – плански, али корак по корак.
Од тада, Србија се бранила у Нишу а дјелимично, уз помоћ Русије, у Уједињеним нацијама. Из Њујорка граница напада, вољом западних сила, помјерена је ближе у Европу, тј. Брисел. Иако је до Брисела, након изручења Милошевића у Хаг, све била чиста издаја, само су у питању нијансе: прво између Коштунице и Ђинђића; затим, Ђинђића и Живковића или Чеде у односу на Бориса Тадића. Ипак, предаја и капитулација је наступила оног тренутка када је Србија одустала од „стратешке дубине“ коју је имала у Савјету безбједности и када је свој проблем, у европском смислу, локализовала а линију удара и одбране – тај фамозни, геополитички фронт, отворила у Европи.
Насилна смјена Слободана Милошевића са класичним, прилично профаним образложењем да је направио изборну крађу, затим његово хапшење и депортација у Хаг – практично убиство, као и прогон Војислава Шешеља у Хаг, убиство премијера Зорана Ђинђића, па „ванредно стање“, обрачун са „Црвеним береткама“ и „Земунским кланом“… и многе друге мјере из арсенала специјалних операција западних служби – никада нису престале, као што није престало субверзивно дјеловање албанских националиста на Косову и на подручју тзв. Прешевске долине или дјеловање исламиста и националиста у тзв. Санџаку те активно непријатељско дјеловање САД, Њемачке, Велике Британије и Турске. А онда Бриселски споразум и политички ударци са свих страна, које је Србија самарићански трпила.
Шиптари су 17. фебруара 2008. у Скупштини Косова, једнострано прогласили независност.
Све након тога представља гомилу горких пилула, које су гутали власти и народ, трудећи се да политичком кооперативношћу обезбједе мир и избјегну сукобе: личне карте, пасоши и возачке дозволе, позивни бројеви, индустријска постројења и фабрике, учешће у међународним организацијама (спортским, културним…итд) глобалног а не само регионалног типа и на крају управљање границом државе Србије према Македонији, Албанији и Црној Гори. Баш посебно Црној Гори.
„С обзиром да је Споразум о државној граници између Црне Горе и Републике Косово закључен у Бечу 26. августа 2015. године, стекли су се услови да се тајност података који су означени Рјешењем интерно укине, прије времена предвиђеног за престанак тајности“, наводи се у рјешењу Министарства унутрашњих послова Црне Горе.
У Извјештају о вођењу преговора на припремама за закључивање Споразума о државној граници између Црне Горе и „Републике Косово“ објављене су и мапе разграничења. Државна граница између Црне Горе и „Републике Косово“ уцртана је на шест топографских карата, у складу са катастарском документацијом, и са координатама преломних граничних тачака, од тромеђе Црне Горе, „Републике Косово“ и Републике Албаније, до тромеђе Црне Горе, „Републике Косово“ и Републике Србије.
О државној граници увијек одлучује држава и то право „Косова“ да уреди са сусједима, туђу границу као властиту, нико није довео у питање. Поготово није Србија.
Бриселски споразум је дао Албанцима све оно што су они хтјели и њима више не треба.
Зато су Албанци кренули у другу фазу борбе за „Велику Албанију“, а та друга фаза се просто зове „Бивша Југословенска Република Македонија“.
И зато се са запада српске државе угрожавају, да би бринући о себи коначно били искључени из македонске кризе и Македонију препустили Албанцима, да је подјеле.
Јасно је да се шири линија фронта дуж цијеле границе са Србијом али су занимљиве изјаве које долазе са запада: „Србија је мирна… Србија је фактор стабилности… Србија је партнер…“.
Да… баш тако изгледа потпуно лицемјерна позиција западних држава и влада, док њихове дипломате на терену окупљају по амбасадама непријатеље Србије, гурајући их у авантуризам уличне политике, као да немају могућност у Скупштини формулисати и бранити властите политичке ставове. Али Србија се више не смије само бранити у Београду.
Да је Русија, слушала западне лажи и на неодговоран начин третирала напад америчких глобалиста и њемачких фашиста на Украјину те рушење Украјине на Мајдану – данас би Владимир Путин имао линију фронта у Москви, а на Криму би биле базе НАТО пакта.
Наравно да је Украјина била мета али је стратешки, коначни циљ у ствари Русија, а Русија се не мора бранити увијек у Москви, Лењинграду, Стаљинграду и Курску.
Предсједник Русије рекао је тада историјски важну геополитичку максиму и поуку за све државнике и политичаре: „Не пада нам на памет да икада више дозволимо непријатељу да против нас води рат на територији наше државе“.
Зато је Русија вратила Крим, подржала народни антифашистички отпор у Донбасу… зато је Русија данас у Сирији. Русија је учинила све да линија фронта, у неизбјежном сукобу који планира непријатељски оријентисана алијанса, буде што даље од руских граница, јер се тако на најбољи начин брани властити народ.
Србија је много научила из тога и очито због тога води активну политику сарадње са земљама Евроазијског форума, гдје јој и јесте мјесто, са кога ће дефинитивно одбацити идеолошку фантазију о само једном путу, ка Њемачкој Европи.
Значајне су поуке из историје братског и оданог народа те његове велике државе али је дошло вријеме да се ревалоризује све оно научено из властите историје страдања.
Прича о могућностима преливања кризе у било коју државу је бесмислена, јер те банане државице настале након распада заједничке државе немају спољнополитичку доктрину и политику: непријатељи њиховог суверенитета и територијалног интегритета у основама међународног присуства се третирају као партнери и савезници – штавише, непријатељи се дефинишу као узор и симбол напретка. Тачније, ниједна држава у региону не сарађује и не помаже једна другој – агресија на њих није реторичко питање него низ конкретних, агресивних непријатељских мјера и радњи на које не постоји одговор.
Уосталом, Македонија је признала државност отетог Косова и то је дошло на наплату.
Тачније, Македонији се више не може помоћи и она више није ни битна. Битна је Србија. А Србија је сада већ отворено нападнута из центара свјетске, политичке моћи – из Берлина, Брисела, Лондона и Вашингтона. Данашње доба има елементе историјске епохе у којој са историјске позорнице одлази заувијек доктрина „нације типа државе“, настала на резултатима првог свјетског рата, а Срби и Бошњаци, још увијек, нису спремни за артикулисање властитих интереса у овом времену пројектоване прекомпозиције Балкана у корист Албанаца, те остају нијеми и завађени, неповратно инертни и неспособни да заједнички дјелују у остваривању својих интереса.
Оно питање које се неизбјежно поставља јесте: постоји ли, уопште, преговарачка воља и потенцијал код Срба и Бошњака, који би значио минимум заједничког наступа и дјеловања и колико је реално очекивати промјену дугорочних стратегија сукоба?
Одговор се нуди сам по себи: Србија мора прво мислити на себе и своје интересе а то значи мислити и на Републику Српску као најважнију линију одбране властите државности.
Србија треба обезбједити средства властите одбране, извршити додатне мобилизације, увести редовно служење војног рока те набавити и ставити у функцију авионе „Миг 29“, а одбрану свога ваздушног простора гарантовати са моћним системима као што је „С 300“.
Тек након тога, оно што ће бити врло тешко, најважнији лидери Срба и Бошњака, уз помоћ партнера, требају покушати превазићи сукобе, договорити усаглашен наступ са циљем и концептом очувања минимума заједничког интереса а посебно мира и безбједности.
Повећати своју одбрамбену моћ, не бити заслијепљен идеологијом евроунијатства (побједничком идеологијом наших традиционалних непријатеља), значи коначно бити спреман за изазове који стоје пред Србијом: у Београду и Бања Луци.
