Прочитај ми чланакАкција у оквиру такозваног „Меморијалног дана“ хрватских колаборациониста из периода Другог светског рата који су погинули од руку југословенских партизана-антифашиста, која је одржана 13. маја у Блајбургу, постала је отворени изазов тим принципима, у чију се верност званично заклињу лидери Европске уније.
У догађају који је практично посвећен прослављању ратних савезника нацистичке Немачке и организатора по злу познатог концетрационог логора „Јасеновац“, узела је учешће и парламентарна и владина делегација Хрватске – земље-чланице ЕУ и НАТО пакта. У састав делегације ушао је председник парламента Гордан Јандроковић, министар за питања ветерана Томо Медвед, као и министар државне имовине Горан Марић – што одмах наводи на мисао о могућој финансијској цени питања за Загреб.
„Истакле“ су се и локалне аустријске власти – оперативно дозволивши организовање пронацистичке акције, без обзира на упозорење двадесет и једне локалне организације за заштиту људских права. Те организације су затражиле забрану догађаја који је у раскораку са пресудама Нирнбергшког трибунала, са догађајем који велича нацизам и који ратне злочинце проглашава херојима. Али као одговор на збуњена питања активиста за људска права, администрација града Блајбурга је с поносом истакла како је „за учешће у догађају званично било регистровано 200 аутобуса и 150 мотоциклиста“, а укупан број учесника рачунајући и нерегистроване „госте“ износио је најмање 15 хиљада људи.
Ово што се десило у Блајбургу помаже да се боље схвати истинска слика расположења и приступа који постоји у Европи по питању осуђивања нацизма и поштовања историјског сећања. Није тајна да, што се тиче те саме Аустрије, политичари и медији у Европској унији традиционално сврставају међу профашистичке снаге локалну Партију слободе. Међутим, управо је та партија оштро и принципијелно осудила профашистички пир у знак сећања на колаборационисте. Парламентарац из аустријске Партије слободе Ханс Јорг Јеневај је уверен да слични догађаји морају бити забрањени у свим државама света. Према његовим речима, „период нацизма је завршен, и ми морамо бити захвални због тога. Ја сам уверен да сличне манифестације немају места у данашњем друштву. Поред тога, у Аустрији је забрањено прослављање нацистичког периода“. [izvestia.ru/news/705119]
Инспиратори садашњег дирљивог пронацистичког јединства руководства Хрватске и локалних аустријских власти, брижљиво покушава да сведе произашло на моралне аспекте некаквог „помирења“. Међутим, слично помирење има и потпуно конкретну вредност – и горе поменуто учешће у „церемонији“ хрватског министра за државну имовину уопште није случајно. Према расположивим информацијама, влада Хрватске у сарадњи са истомишљеницима у Аустрији и другим земљама-чланицама ЕУ припрема терен за истицање потпуно конкретних захтева како према властима Србије, тако и према државама-чланицама ЕУ – а у својству одговарајућег корака може узети на себе одређене (веома ограничене) обавезе по питању реституције.
Још крајем 2005. године – када је Хрватска била само кандидат за приступање Европској унији – влада земље је у лицу тадашњег премијера Ива Санадера (тог истог који је 2012. године осуђен на десетогодишњу робију због корупције) парафирала споразум са Аустријом који омогућава аустријским грађанима који су лишени имовине у Хрватској, да затраже повратак или новчану компензацију. Ради се о отприлике 60 хиљада људи које су по завршетку Другог светског рата комунистичке власти тадашње Југославије иселиле (углавном у Аустрију) због сарадње са окупаторима, а такође су и национализовали њихову имовину. При томе су каснији југословенско-немачки споразуми зафиксирали неповредивост послератног устројства и практично скинули с дневног реда питања о реституцијама.
Међутим – не за Хрватску. За последњу деценију у руководству Хрватске се не једном потезало питање о могућности захтева ових или оних финансијских потраживања према Србији. А у својству подршке хрватско руководство намерава да привуче руководство ЕУ и појединих земаља-чланица те организације – које традиционално подржавају Хрватску и поред тога, рачунају на сопствени „реституциони“ приход.
Оно што је карактеристично – у том питању се може приметити консензус водећих хрватских политичких снага. Раније је руководство Социјал-демократске партије изјављивало да се залаже против споразума о реституцији са Аустријом, пошто „већ сутра компензације могу затражити Пољаци, Чеси, Словаци, Срби“. Међутим, нико други него лидер СДП Ивица Рачан је својевремено у својству премијера хрватске владе током 2003. године лично иницирао две рунде одговарајућих преговора са Бечом. Тада је био састављен прелиминарни списак грађана који могу затражити компензацију. У њему се нашло највише држављана Аустрије (444 човека) и Француске (163 човека).
Можда у тој историји треба тражити корене садашњег дирљивог јединства руководства Хрватске и регионалних аустријских власти? Поготово што се у рукаву Беча налази лични адут: као, Аустрија је у годинама Другог светског рата и сама (као и Југославија) била окупирана земља. А имајући у виду општи вектор савремених хрватских и аустријских поборника нациста, не треба сумњати да ће њихови заједнички оштри финансијски захтеви бити упућени Србији. Јер нацизам при вештом коришћењу такође може постати исплатива роба. Поготово у одсуству кохерентне реакције остатка „цивилизоване“ Европе.
„Као што смо и раније више пута видели, поједине вруће главе могу распирити ватру коју ће тешко бити угасити“ – овим речима је Карл Билт (за кога се не не може рећи да не познаје тај регион) окарактерисао садашњу ситуацију на Балкану. [www.project-syndicate.org/commentary/eu-balkans-growing-instability-by-carl-bildt-2017-03]
И ово као да је баш тај случај када се можемо сложити са шведским дипломатом. Истина, са једном важном допуном: управо Европска унија носи главну одговорност за то што се неке државе-чланице те организације поново играју са нацистичком ватром.
