Једно од имена којим Кинези ословљавају своју земљу јесте Средње царство (Централна империја), односно Жонгу. То јасно указује какву перцепцију има најмногољуднија нација на свету, о својој држави, већ вековима. Италијански језуита Матео Ричи запањио је своје домаћине када је на почетку 16. века стигао у Забрањени град и показао им географске карте на којима је централно место имала Европа а на њеној периферији се налазила Кина. Си Ђинпинг који је недавно добио највеће могуће признање - титулу хексина и којег већ ословљавају као новог Маоа или "тату Сија", лансирао је нову војну и политичку доктрину коју бисмо могли да преведемо као "глобално управљање".

За разлику од царева династије Минг који су, пред претњама које су долазиле са копна и мора, забранили изградњу бродова крајем 15. века и изоловали Кину од остатка света, Ђинпинг је наручио изградњу нових носача авиона, модернизацију флоте, купио прву војну поморску базу ван граница Кине и експлицитно ставио до знања да Пекинг полаже ексклузивно право на контролу Јужног кинеског мора. Али, док се у међународним односима Ђинпинг залаже за глобализацију, мултилатерализам, слободу трговине и заштиту човекове околине, на унутрашњем плану игра на карту највулгарнијег национализма, јача култ личности, до размера какве нису виђене од Мао Цедунговог времена, и користи све полуге власти да заведе још чвршћу диктатуру, укључујући и наводну борбу против корупције.

Цензура у Кини је још оштрија и бескомпромиснија него што је била раније, односи са националним мањинама, посебно са Ујгурима на западу, као и стање на Тибету и односи са Хонгконгом и Тајваном све су напетији. Кинеска економска локомотива не вуче као што је то чинила претходних деценија, али су кинески инвеститори све агресивнији и присутнији, не само у Африци и Азији већ и у Европи.

Следеће јесени је на програму конгрес Кинеске комунистичке партије на којем Ђинпингу није само циљ да му буде потврђен још један мандат на пет година, већ и да издејствује преседан за неписано правило да се може остати само десет година на челу Народне Републике. Си жели да влада до 2027. године како би реализовао своје циљеве, односно трансформацију Кине, почев од економије која више не би била базирана на извозу већ на унутрашњој потрошњи, преко конструкције Новог пута свиле и економског покоравања Африке, до контроле над морима која запљускују кинеску обалу и воде ка Пацифику и Индијском океану. Ђинпинг је у себи објединио Маов стил владања Кином и Денг Сјаопингову прагматичност у међународним пословима и геостратегији и жели да од Средње империје направи ново Римско царство у којем ће сви путеви водити у Пекинг.

Ђинпинг је у себи објединио Маов стил владања Кином и Денг Сјаопингову прагматичност у међународним пословима и геостратегији и жели да од Средње империје направи ново Римско царство у којем ће сви путеви водити у Пекинг

У комунистичкој Кини, пре Си Ђинпинга, титулу хексина носили су само Мао Цедунг и Денг Сјаопинг. Хексин би се могао превести као срце, срж или језгро и у својој широј варијанти означава особу која се налази у центру вођства. Та титула је још једна потврда о све израженијој изградњи култа личности Си Ђинпинга какав се у Кини није видео од Маовог времена. Сам Ђинпинг у директном обраћању више воли да га ословљавају као вођу народа или ујка Сија, док је додељивање титуле хексина подизање Ђинпинга на ниво Мао Цедунга и Денг Сјаопинга. Штавише, може се рећи и да је кинески председник нека врста политичке симбиозе двојице комунистичких лидера који су ударили темеље данашњој Кини.

Изградња култа личности Си Ђинпинга све је капиларнија и квалитативно је различита у односу на Мао Цедунгову јер кокетира са све радикалнијим национализмом који се шири Кином, чији су барјактари припадници највеће етничке групе Хан. Све фазе живота Ђинпинга су митологизоване, а посебно период најмрачнијег дела новије кинеске историје, тзв. Културне револуције у којој је млади Ђинпинг, тада тинејџер, послат у руралне сиромашне крајеве Кине да осети „горчину“ сељачког живота. Такође се инсистира на представљању данашњег вође као радника трудбеника који се није либио да узме у руке пијук и лопату. Ту су, наравно, и читави томови књига, фотографија и филмова који сведоче о хуманости Ђинпинга када слуша старе и сиромашне покушавајући да реши њихове проблеме или када га приказују као пожртвованог сина који брине о свом оцу или брижног оца који вози на бициклу своју ћерку.

У западним престоницама се кинески председник све чешће апострофира као нови Мао, а неки га чак двосмислено ословљавају са „тата Си“, односно као господара Кине, на исти начин као што су то чинили императори династија Јуан, Минг, Ђинг или последње комунистичке. О Си Ђинпингу се певају песме које говоре о томе како он сме да стане пред сваког тигра, без обзира на то колико је велики, да се не плаши ни неба, ни земље и да је сан сваког Кинеза да га једног дана сретне.

Сију се одаје почаст као да је божанство, а ласка му се на сваком кораку и у свакој прилици као цару. Организују се масовни походи „животним стазама“ великог вође који су неки микс масовног туризма, ходочашћа и политичке обавезе. Кинески комунизам је поприлично суи генерис, тако да нико не налази ништа контрадикторно у томе што се у школама, музејима посвећеним Ђинпингу, на манифестацијама пева: „Бог је сишао на земљу поред мене, и данас је велики дан, видео сам тату Сија, срећа куца на моја врата.“

Ђинпингу се одаје почаст као да је божанство а ласка му се на сваком кораку и у свакој прилици као цару. Организују се масовни походи „животним стазама“ великог вође који су неки микс масовног туризма, ходочашћа и политичке обавезе

Село Лиангце је нека врста кинеског Кумровца, наравно много већег, и са мистичним елементима као што је пећина у којој је спавао Си тинејџер на преваспитавању током Културне револуције и одакле је ноћу гледао звезде, те колиба у којој је спавао на земљи и сањао снове о великој Кини. Си је збрисао сва антитела која је Денг Сјаопинг посејао по Народној Републици током своје деценијске владавине после смрти Мао Цедунга.

Отац модерне Кине учинио је све да сведе на разумну меру култ личности Мао Цедунга и да раскопча мит о Великом Вођи, као и да предупреди појављивање неких нових претендената да буду „наследници“ Маоа. Денг Сјаопинг је чак наредио и да га кремирају како га не би балсамовали и држали изложеног као „музејску“ фигуру, као Лењина или Маоа. Бивши председници Ђанг Цемин и Ху Ђинтао следили су правац Денг Сјаопинга и понашали су се као нека врста менаџера једног великог технократско-бирократског апарата. Ниједном није пало на памет да гради култ своје личности, нити да се кити титулом хексина, а камоли да преиначи успостављено правило после Маове смрти да се не може бити више од два мандата, односно једне деценије на челу Народне Републике.

За разлику од Ху Ђинтаоа, Ђанг Цемина и Денг Сјаопинга, Си Ђинпинг је здушно од почетка свог мандата почео да ради на изградњи култа своје личности показујући амбиције да остане и дуже на власти од предвиђена два мандата. Си је једноставно „помогао“ да се задовољи та миленијумска потреба кинеског друштва да креира неку врсту патријархалне фигуре на челу државе, па био он император или комунистички диктатор. Сијева пропаганда уз спектакуларну акцију борбе против корупције, чини се, више је била уперена на то да се уклоне непријатељи или они који би то могли да постану, на подстицање приземног национализма и ширење уверења да у турбулентном свету само неко ко је нека врста „полубога“ може да држи на окупу готово милијарду и по људи.

Си Ђинпинг је готово неприметно истиснуо чак и Маоа из комунистичке иконографије, фолклорних сувенира, из аутомобила, кућа и канцеларија Кинеза. Као што Срби данас каче крстове и слике светаца по колима, тако Кинези „украшавају“ своја кола фотографијма новог Великог Вође, у кућама уместо малих Буда и Маових биста држе оне са ликом Си Ђинпинга, а у канцеларијама су сви предмети са ликом Маоа уступили место „портрету“ Сија.

Размере култа личности који се већ може поредити са обожавањем „живих светаца“ или божанстава, можда се на најеклатантнији начин види на судбини једног, донедавно скромног власника неугледног киоска на којем се продају специјалитети од свињетине и сендвичи. Једног дана је дошао Си, у пратњи камера државне телевизије, стао у ред са осталим муштеријама, поручио свој „брзи“ ручак и затим сео на неугледне пластичне столице постављене поред киоска. У кругу од неколико сати тај пекиншки бирцуз под отвореним небом постао је култно место, где сви хоће да пробају храну и по могућству да седну на исту столицу и за исти сто на којем је Си конзумирао свој оброк.

У свакој продавници сувенира или књижари на ударним местима су књиге Великог Вође које продавци поклањају својим муштеријама. Реч је о тиражима који се мере стотинама милиона. Тешко је наћи један кинески дом у којем не скупља прашину нека до Сијевих аутобиографија или политичких манифеста. Заједно са његовим књигама на зидовима кинеских кућа су и урамљене фотографије Сија како шета једном од најстаријих улица Пекинга, у гужви са осталим пролазницима, размењује покоју реч са трговцима и купује ситнице. Наравно, и тај „излет“ је овековечен фотографским апаратима и телевизијским камерама и постао је парадигма једног мирног, безбрижног дана. Та „спонтана“ шетња искоришћена је за креирање цртаног филма за најмлађе, а државни композитори су компоновали и песму која је постала врло популарна међу старијом популацијом.

За оне који памте време Јосипа Броза и бившу Југославију не представља изненађење да неко банално запажање или питање Великог Вође постане опсесија за партијске апаратчике размештене у медијима под државном контролом. Тако је једна банална радозналост Сија – колико има још сибирских тигрова у Кини – постала главна вест националне новинске агенције, уз запажање како је Си таквим питањем показао вансеријску радозналост. Следећих недеља Кинези су преко телевизије и новина били бомбардовани документарцима, репортажама, вестима о свим најситнијим детаљима везаним за сибирске тигрове у њиховој земљи. Штавише, функционери Комунистичке партије користили су сваки изговор да покажу своје знање о тигровима сервирајући, као из рукава, бројеве и чињенице о сибирским тигровима.

Аналитичари и стручњаци за Кину у кључним западним престоницама покушавају већ дуже време да одгонетну разлоге заокрета у техници владања у Пекингу, односно због чега су „мандарини“ нашег доба одлучили да прибегну традиционалном стилу владања Централном империјом, са „императором“ и свеприсутним култом личности? Неки у повратку на диктатуру једног човека у Пекингу виде почетак краја кинеске индустријске ренесансе, односно показатељ слабости и пукотина у другој по моћи економији планете. Други пак предвиђају да ће Си Ђинпинг, захваљујући неограниченој власти и култу личности, креирати услове и оспособити Кину да што безболније прође кроз предстојеће турбуленције те епохалне и у доброј мери болне реформе које очекују Кину.

Већ годинама кружи опаска да ће Кинези пре остарити, као нација, него што ће се обогатити. Другим речима, рестриктивна демографска политика, која је омогућила индустријски раст и смањивање сиромаштва, долази по свој данак и у коктелу са глобалним кризама и „непријатељским“ деловањем других планетарних и регионалних сила, може да обори на колена данашњу Кину.

Кина ће ускоро имати три носача авиона, док ће флота бити комплетно модернизована и опремљена најмодернијим наоружањем. На почетку века Пекинг је инвестирао у наоружање тек двадесети део новца који су улагале САД, данас је та размера сведена на један према четири

Кинеска економска локомотива не вуче више као што је то чинила у последњих 20 година. Привредни раст је и даље импозантан за западноевропске прилике, преко шест одсто, али је далеко од нивоа који је Кинезима потребан за реализацију њихових економских циљева. Протекционистичке претње Доналда Трампа нису биле само изборни слогани, баш као што и предвиђања да ће свет са Трампом у Белој кући бити место много више изложено кризама и дестабилизацији додатно забрињавају Пекинг. Кина би била прва жртва доследне примене Трампове политике, не само због билатералне трговине већ и укупног економског биланса, будући да је кинеска привреда изразито извозно оријентисана и њен раст је директно везан за глобалну потражњу за добрима која се производе у Кини.

С друге стране, ЕУ постаје све мање толерантна према кинеској директној или индиректној дискриминацији страних предузећа и страних инвеститора и Брисел све гласније тражи реципроцитет. Прошле године инвеститори из Кине уложили су рекордних тридесет пет милијарди евра за куповину европских компанија или су откупили значајан удео акција у њима. С друге стране, европски инвеститори су због дискриминаторног третирања кинеске државе могли да уложе нешто мање од осам милијарди евра за инвестирање у кинеске фирме. Прошлог месеца министри економије и индустрије из Немачке, Француске и Италије написали су заједничко писмо Европској комисији од које су тражили да ЕУ ревидира све споразуме у којима није гарантован реципроцитет са трећим државама. Министри, наравно, нису директно поменули Кину, али је свима јасно да су на њу мислили. Разлог за тај алармантни апел је што је велики део од тридесет пет милијарди евра колико су Кинези потрошили употребљен за куповину елитних компанија, фабрика, престижних марака, па и фудбалских клубова, попут миланског Интера.

Кина је годинама просперирала захваљујући економској Паx Америцана којој се ближи крај са Трамповом администрацијом у Вашингтону. Као што је кинески комунизам суи генерис, тако је и кинески капитализам суи генерис, о чему сведочи и чињеница да ЕУ ни данас не признаје да у Кини постоји слободно функционално тржиште, и поред тога што је већ деценију и по Централна империја чланица Светске трговинске организације. Прокламације кинеског председника Си Ђинпинга који се залаже за глобализацију, слободну трговину, поштовање човекове околине, као и обећање кинеског премијера Ли Кећијанга да ће Пекинг третирати стране компаније као и кинеске, лепо звуче, али су их у ЕУ толико пута чули, без конкретних последица на терену и у чињеницама, да им више не придају превелики значај.

Поједини економисти пореде понашање Кине, као и њен мегаломански пројекат „Један пут, један појас“, који се у жаргону назива и „Новим путем свиле“, са модерном репликом политике експанзије Римске империје. Кинези широкогрудо улажу новац у изградњу инфраструктура других држава, као некада Римљани, како би их инкорпорирали у свој систем. И баш као што су у Римском царству сви путеви водили у Рим, тако би у кинеској замисли све маршруте Новог пута свиле водиле у Пекинг.

У Вашингтону и Бриселу не верују на реч Пекингу ни када преко портпаролке Народног конгреса, који је почео са радом ове недеље, поручи да ће Кина повећати за седам одсто своја издвајања за војску и наоружање. Кинески премијер Ли Кећијанг је у свом говору већ демантовао портпаролку говорећи неодређено о бројевима, али у новом националистичком духу, подвлачећи реченице у којима је обећао да ће бити појачана морнарица и авијација, два рода војске који су пресудни за контролу Јужног кинеског мора, кроз које пролази 70 одсто свих добара које Кина извезе. Процењује се да је Кина у прошлој години потрошила сто тридесет осам милијарди евра, и када на тај број додамо седам одсто, долазимо до готово сто педесет милијарди. Међутим, сумња се у веродостојност износа које Кина инвестира у своје наоружање. Председник Си Ђинпинг је скинуо вео са једне старе максиме, иначе веома драге Мао Цедунгу: „Политичка власт се рађа у пушчаној цеви“ и та максима у Сијевој интерпретацији се не односи на унутрашњу употребу.

Оквирни план Пекинга није да угрози планетарну лидерску улогу САД, штавише, они не желе да је преузму јер не желе да плаћају додатну цену коју захтева такав статус

Истовремено је најављено отпуштање 300.000 војника чија места неће бити попуњена. Готово две трећине буџета за војску одлази на плате 2.300.000 припадника кинеских оружаних снага и нова кинеска војна доктрина предвиђа више улагања новца у технологију и смањивање људства. Кина ће ускоро имати три носача авиона, док ће флота бити комплетно модернизована и опремљена најмодернијим наоружањем. У последњих десет година Кина је удвостручила војни буџет са тенденцијом даљег раста. На почетку века Пекинг је инвестирао у наоружање тек двадесети део новца који су улагале САД, данас је та размера сведена на један према четири.

Кинези признају да су Сједињене Државе у овом моменту јаче од Кине у војном и економском смислу, али и да имају много шире интересе и обавезе на планети од Кине, па самим тим и трошкове. Међутим, оквирни план Пекинга није да угрози планетарну лидерску улогу САД, штавише, они не желе да је преузму јер не желе да плаћају додатну цену коју захтева такав статус. Али зато имају намеру да се концентришу у неколико стратешких простора, од којих је један Јужно кинеско море. У једној реченици порука Си Ђинпинга Американцима је следећа: „Ви наставите да будете планетарни шерифи, али у Јужном кинеском мору командујемо ми.“

Кина је прошле године уложила у треће земље преко двеста милијарди евра и сасвим је логично да жели да заштити што је боље могуће своје инвестиције. У том контексту би требало тумачити и отварање прве поморске кинеске војне базе на страној територији. Џибути је одобрио захтев Пекинга да направи базу на његовој територији. Избор афричке државе није изненађење, реч је о наставку вишегодишње кинеске политике „освајања“ Црног континента. Кинески шефови дипломатија, можемо рећи већ традиционално, бирају неку од афричких земаља за прву званичну посету, како би и на симболичан начин показали да је Африка приоритет. Не треба сметнути с ума ни да су Кинези изградили и поклонили Афричкој унији њено седиште у Адис Абеби. Велелепно здање у главном граду Етиопије коштало је сто педесет милиона долара.

У овом веку Кина је постала први економски партнер Африке потиснувши са првог места САД. У 2015. години остварена је размена од преко сто милијарди долара између Централне империје и афричког континента. Истовремено, кинеске банке су одобриле више кредита афричким земљама него Светска банка, а Си Ђинпинг је обећао нових шездесет милијарди долара бесповратне помоћи од Пекинга. Поред амбициозног плана отварања Новог пута свиле, у Пекингу планирају и да добар део производње пређе из Кине у Африку, односно да „Маде ин Цхина“ постане „Маде ин Африца“. Тако би у Кини небо поново било плаво, Кинези би зарађивали као Европљани, а Африканци би радили као „жути“ али би и даље били плаћени као „црнци“.

Извор: nedeljnik.rs

Ознаке: "Ново римско царство", Кина, Си Ђинпинг