Прочитај ми чланакТо што је Српска нестала са западног радара, уступивши место другим горућим жариштима, дугорочно јој ништа не гарантује.
У петак 12. маја обележена је 25. годишњица од оснивања Војске Републике Српске. Истог дана у медијима се појавила изјава бившег високог представника у БиХ Педија Ешдауна да је, након председничких избора у Аустрији и Француској, као и парламентарних у Холандији превазиђен период несигурности, због чега је време да се ЕУ врати на Балкан и среди стање које је „хаотично”.
У интервјуу за сарајевски Дневни аваз некадашњи босанскохерцеговачки губернатор навео је да су Македонија и БиХ буре барута на Балкану и да верује да Балкан од јесени очекује европска „дипломатска офанзива” Париза и Берлина. Шта би поменута „офанзива” требало да представља и чиме да резултира, није тешко претпоставити. Ешдаун је у БиХ, а нарочито међу тамошњим Србима, остао упамћен по бруталном правном и политичком насиљу, којим се све време свог мандата обрачунавао са Српском, којој је силом одузимао надлежности, и њеним политичким представницима, које је смењивао по свом нахођењу.
Посао, међутим, није завршио, што очигледно не може да прежали. У својој опсесивној жељи да сахрани српски ентитет Ешдаун, наравно, није усамљен. Српска представља својеврсну аномалију најновије балканске историје. Политички ентитет који је досад много пута био на западној листи за одстрел успео је да преживи огромна искушења у готово немогућим условима. Српска је опстала, додуше у доста умањеном институционалном капацитету него након потписивања Дејтонског споразума 1995. године, али опет много јача и стабилнија него што је требало да буде да су се остварили планови САД, њихових европских савезница и политичког Сарајева.
ДЕЈТОН, СРПСКА И АМЕРИЧКИ ПЛАНОВИ
Република Српска створена је 9. јануара 1992. године, када су посланици из редова српског народа у БиХ, као одговор на игнорисање воље и интереса босанско-херцеговачких Срба од стране бошњачко-хрватске већине, формирали Републику Српску Босну и Херцеговину. Тиме су ударени темељи западне српске државе. Дејтонским мировним споразумом 1995. године Српска је добила и међународно признање као државотворни ентитет у оквиру БиХ. Бошњачки и хрватски ратни савезници, а српски непријатељи, Американци су тако дали своју сагласност за званично признавање РС.
Да ли су, међутим, САД заиста имале намеру да двоентитетска, дејтонска структура буде и коначно решење за БиХ, и због чега су уопште дозволиле озакоњење било чега што у називу носи предзнак „српска” када се зна да је америчка и генерално западна политика 90-тих била искључиво усмерена ка ломљењу кичме српском народу и његовој потпуној пацификацији, односно уништењу ван граница уже Србије и Војводине.
Истини за вољу, нека врста поделе БиХ на две целине била је актуелна већ од 1994. године. Познајући америчку дипломатију, међутим, планови и мапе никада нису имали претерано јако значење, слично као и обећања америчких дипломата (попут нама добро познатог Ричарда Холбрука), тако да је 1995. могла да буде донесена и другачија одлука од оне дејтонске. У јесен те исте године јединице ХВО су, уз политичку подршку САД и војну НАТО савеза, заузеле Мркоњић Град и Шипово, и стигле до предграђа Бање Луке. Престоница Републике Српске, међутим, никад није освојена, а Дејтонски споразум је потписан.
Истина је да Српска не би пала чак ни да је пала Бања Лука, али је исто тако истина да Војска РС не би могла да издржи дужи притисак да је НАТО одлучио да је дошло време да се српски ентитет уништи. Америчка одлука у том тренутку била је стратешка и реалполитичка. Србија је већ пуцала под теретом стотина хиљада избеглица протераних из Хрватске у „Олуји” и покретање више од милион Срба (што би се догодило у случају делимичног или потпуног колапса РС) вероватно би натерало Србију да уђе у рат, чији ток више нико не би могао ни да контролише нити да предвиди његов даљи ток. САД нису у том тренутку желеле такав апокалиптични сценарио. Желеле су крај рата, и то се догодило. Тако је и зато настао Дејтон.
Амерички дугорочни планови за српски народ и његову западну државу били су, међутим, сасвим другачији. У време потписивања мировног споразума за БиХ Американци су већ имали спреман план за сецесију Косова и Метохије. Након пада РСК и протеривања Срба из Хрватске, на реду је био сукоб у јужној српској покрајини, а затим њено издвајање из Републике Србије. После тога, према плановима САД и њихових европских савезника, на ред би поново дошло „преиспитивање” политичког уређења БиХ.
СРПСКА ПОСЛЕ ДЕЈТОНА: ЛАГАНО ОДУМИРАЊЕ
Шта се заправо крило иза „добре воље” Американаца да својим српским непријатељима „дају” бар нешто као компензацију за све оно што су већ изгубили (српски етнички простор у Хрватској и Федерацији БиХ), као и за оно што је тек требало да изгубе (Косово и Метохија), постало је јасно одмах након потписивања Дејтона. САД и европски савезници увели су у окупирану БиХ институцију такозваног високог представника (која уопште не постоји у уставу БиХ) и он је преузео на себе уставотворну, законодавну, а великим делом и судску власт, највећим делом на штету, наравно, Републике Српске. Без било какве законске основе, самовољом високих представника створене су бројне институције које никад нису биле предвиђене Дејтонским споразумом, а од српског ентита су у овом процесу (бес)правним насиљем одузете укупно 83 надлежности.
Процес институционалног развлашћивања Српске текао је брзо и плански. Крајем 1996. године Председништво Босне и Херцеговине донело је одлуку да Савет министара (нека врста земене за Владу, коју БиХ никад није имала) има само три министарства, односно Министарство спољних послова, спољне трговине и економских односа и цивилних послова. Четири године касније, под притиском САД и ЕУ, а преко институције високог представника, формирана су министарства за људска права и избеглице, за трезор институција БиХ, а затим и Министарство транспорта и комуникација, Министарство безбедности и Министарство правде.
Посебно велики ударац српском ентитету задат је накнадним формирањем Министарства одбране, чиме је укинута, Дејтоном предвиђена Војска Републике Српске. Поред нових министарстава, заједничка држава је добијала, а ентитети губили, и друге бројне надлежности из области правосуђа, одбране и безбедности. Формиран је Високи судски и тужилачки савет, Суд и Тужилаштво БиХ, обавештајно-безбедносне агенције, а на централне органе власти пренесени су и царина и индиректни порези, као и евиденција личних података. Изгубљене су и надлежности из области јавних набавки, енергетике, телекомуникација, статистике, концесија итд. Високи преставници су, по свом нахођењу и западном (америчком) диктату, хапсили, смењивали и прогањали српске политичаре, кршили законе и спроводили терор над српским народом и његовим ентитетом. Посебно су, по интензивној антисрпској политици, остали упамћени Волфганг Петрич и, нарочито, већ поменути Педи Ешдаун, чија се патолошка мржња према Србима не стишава ни данас, много година пошто је напустио БиХ.
Политика САД и ЕУ према Републици Српској у послератном периоду водила је у само једном правцу – спорог али сигурног краја онога за шта су се Срби борили и изборили у грађанском рату у БиХ. Српска је лагано умирала, као пацијент прикључен на апарате за дисање, а високи представник јој је повремено опипавао пулс у ишчекивању коначне одлуке из Вашингтона и Брисела да се апарати искључе и пацијент умре у миру (кад већ није убијен у рату). Овај процес трајао је готово читаву деценију, а онда је дошла 2004. година и почетак процеса реформе полиције, којим је Српска требало да буде трајно неутралисана.
РЕФОРМА ПОЛИЦИЈЕ И КРАЈ ПРЕНОСА НАДЛЕЖНОСТИ
Након вишегодишњег процеса развлашћивања и слабљења, САД и европски савезници донели су одлуку да задају коначни ударац Републици Српској у облику такозване реформе полиције, која је заправо значила крај постојања ентитетских полицијских структура. За Српску, која је још раније изгубила војску, ова „реформа” представљала би ултимативни крај и свођење српског ентитета на ниво месне заједнице или фолклорног друштва, препуштеног немилост политичком Сарајеву, исламистима, вехабијама и осталим непријатељима Срба у БиХ и изван ње. Фамозна реформа полиције почела је 20. маја 2004. године и трајала до априла 2008. године. На Владу Српске чију је окосницу током 2004. и 2005. године чинио СДС, међународна заједница вршила је велики притисак да се погубна реформа прихвати, што су српски политичари упорно одбијали, свесни последица које би одузимање полицијских снага имало на српски ентитет.
Почетком 2006. године РС је добила нову владу, на челу са Милорадом Додиком. Оно што су странци, предвођени високим представником, радили до тада почели су да раде и новој политичкој гарнитури у Бањој Луци. Циљ је био јасан – укинути полицију и Републику Српску послати у историју. Притисци су се наставили и постајали јачи како је одмицало време и расле тензије. Српској и њеној влади прећено је санкцијама, сменама, изостанком финансијке помоћи. Истицано је да без фамозне реформе нема европског пута за БиХ, да ће се земља наћи у изолацији, да тзв. европске норме (што је био својеврстан нонсенс) морају да се испоштују ако БиХ жели да приступи ЕУ. Одржавани су бројни састанци, вршена жива дипломатска активност; претили су и галамили високи представник, страни амбасадори и разне дипломате. У офанзиви је све време био и сарајевски (бошњачки) политички врх, којем се највише журило да коначно „сломи кичму” српске државе на територији коју су сматрали „узурпираном”. Политички врх Републике Српске, међутим, није попустио.
Читава прича са много познатих (званичних), а још више непознатих (незваничних) детаља трајала је до пролећа 2008. године, а онда је завршена готово филмски – неславно за тзв. међународну заједницу и победнички за Српску и њен политички врх. Реформа полиције у БиХ коначно је усвојена 10. априла, 15 минута пре поноћи, тесном већином од 22 према 19. Како српске и бошњачке партије нису могле да постигну договор, у помоћ је притекао тадашњи високи представник Мирослав Лајчак, који је предложио да структура полицијских снага одговара уставној структури земље. Другим речима, овај амандман представљао је гаранцију Србима да ће све док је Република Српска уставна категорија, постојати и њена полиција. Овом одлуком одблокиран је европски пут БиХ, међународна заједница је спасила образ, а реформа, због које су се четири године ломила копља, заправо није ни спроведена, већ је одложена на неодређено време.
Постоје спекулације да је одређену улогу у процесу реформе полиције, у време владе Милорада Додика, имала и тајна дипломатија неких држава познатих по блиским односима са политичким врхом Српске. Да ли су или не поједине стране дипломате помогли Бањој Луци да сачува ингеренције из области унутрашњих послова, остаје у домену нагађања, али одлучност Срба да не попусте под притисцима и уценама је чињеница коју нико не може да оповргне. Успевши у томе да сачувају своју полицију, Срби су у готово немогућим условима однели прву велику победу у послератној БиХ. Политички врх Српске спасио је полицију, а полиција – стуб државности и безбедности српског ентитета – сачувала је Српску.
У међувремену је пропао и пакет уставних реформи који је требао додатно да централизује БиХ. Република Српска је успела и опстала, без готово икакве помоћи са стране, све време изложена великим притисцима, претњама и уценама.
СРПСКА НАКОН 2008: ПЕРИОД СТАБИЛИЗАЦИЈЕ
Непуних годину дана по завршетку турбулентног периода (не)успешне реформе полиције на место високог представника у БиХ дошао је Валентин Инцко, који је још увек на тој функцији. Инцко ће вероватно остати упамћен као високи представник са најмање посла и ангажовања у односу на све своје претходнике. Остаће упамћен и по релативно честим разменама „тешких речи” са Милорадом Додиком, као и по томе што константно прети употребом својих овлашћења, али те претње никад не спроводи у дело. Сама институција високог представника, некад „страх и трепет” у БиХ, постала је икебана без готово икаквог утицаја на политичка збивања у земљи, а Инцко званичник чији наводни ауторитет континуирано већ годинама подривају политички представници Републике Српске без икакве повратне реакције.
На овакву ситуацију несумњиво су утицала и превирања на међународној политичкој сцени. Већ 2008. године, прво САД, а затим и читаву Европу захватила је велика економска криза, од које се још увек нису опоравили. ЕУ је у међувремену постала поприште честих терористичких напада, а последњих година све више је угрожава и мигрантска криза, као и константне унутрашње тензије. САД су отвориле нова жаришта на Блиском истоку и у Северној Африци. Кина је постала друга економска сила на свету, и незаустављиво се креће ка трону светске економије. Русија, која је 90-тих имала озбиљне проблеме у свим сферама, консолидовала је своје позиције и вратила се на светску политичку сцену као респектабилна држава и озбиљна војна сила.
БиХ, некада у фокусу политике западних сила на челу са САД, нашла се на самом зачељу, што је у одређеној мери растеретило Републику Српску. Све ово, наравно, не значи да су прекодрински Срби добили исти третман од тзв. међународне заједнице који су одувек имали Бошњаци и њихова политичка елита. Притисци на Бању Луку из Сарајева, али и из америчке и неких других амбасада, као и од стране званичника ЕУ су настављени, само са смањеним интензитетом, а политика власти у Српској је остала иста као и у време реформе полиције.
ЛЕКЦИЈЕ РЕФОРМЕ ПОЛИЦИЈЕ У СРПСКОЈ
Неуспешна реформа полиције у Српској представља једну од најсветлијих тачака у најновијој српској историји и доказ за то да мали народи не морају увек да се повлаче пред притисцима, уценама и претњама, већ да у неким одлучујућим тренуцима могу и сами да покажу одлучност и да однесу политичке победе. Четворогодишња борба власти у српском ентитету против одузимања ингеренција из ресора унутрашњих послова значајна је управо као лекција из области политике и дипломатије у односу малих и великих. Политички врх показао је да и Срби – без обзира што су у последњих готово 30 година били окружени непријатељима на челу са највећом светском силом и најмоћнијим војним савезом, док истовремено, највећим делом нису имали ниједног јединог савезника, без обзира на то што су водили ратове „сами против свих” и били жртве сваког могућег притиска који се може замислити – не морају константно да сагињу главу и љубе руке оних који упорно и систематски настоје да их униште.
Иако само лидери малог ентитета притиснутог са свих страна, српски политичари су смогли снаге и храбрости да у једном (одлучујућем) тренутку лупе шаком о сто и кажу – доста. Можда су ризиковали да народ повуку још дубље у пропаст, али су (исправно) проценили да је пропаст свакако била извесна. Ризиковали су и успели. Сачували су полицију Републике Српске, без које би она одавно отишла у политичку историју и придобили поштовање и свог народа и својих противника. Постигли су циљ захваљујући одважности, а не сервилности, из чега бисмо могли понешто и да научимо. Прво и пре свега то да у свакој политици морају да постоје црвене линије и да су дипломатија и прагматичност једно, а пристајање на сваки диктат „великих” нешто сасвим друго.
Да се вратимо на почетак текста и последњу у низу изјава злогласног Педија Ешдауна, осведоченог непријатеља Републике Српске и српског народа, једног у галерији западних дипломата који су на Балкан и послати са намером да мрве и уситњавају српски етнички простор како би једном заувек уклонили „претњу” коју би јака и стабилна српска држава представљала за интересе Запада. Изјава о повратку ЕУ на Балкан како би се „завршио посао”, односно укинула Република Српскa, није прва коју је овај бивши високи представник дао откако је отишао са те дужности.
Напротив. Ешдаун је много пута јавно изражавао жаљење због тога што сам није био у могућности да сахрани српски ентитет, што га сврстава у ред познатих србомрзаца попут Мадлен Олбрајт и Вилијама Вокера, чија је мржња према српском народу одавно превазишла њихову професионалну и лобистичку улогу и очигледно еволуирала у својеврсну патологију, која више не може да се објасни искључиво материјалним и политичким интересима. Учесталост излива антисрпских тирада и претњи које се никад нису реализовале у пракси у овом случају такође нам даје за право да се не узрујавамо превише због вероватно још само једног „пуцња из празне пушке” британског пензионера који помоћу маргиналне политичке странке коју је основао почетком године покушава да скрене пажњу на себе.
Све ово наравно не значи да је опасност за Републику Српску прошла. То што је Српска привремено нестала са западног радара, уступивши место другим, горућим жариштима, дугорочно јој ништа не гарантује. И Бања Лука и Београд морају да буду опрезни и спремни за евентуалне нове западне „иницијативе” у БиХ у циљу „завршавања” давно започетог посла – гушења српског ентитета, који, по америчким и ЕУ пројекцијама, никад није требало да прослави ни десети, а камоли 25. рођендан. А за оне који још увек сматрају да су Американци озваничили Републику Српску у Дејтону са намером да она постане трајна (мада донекле ослабљена) категорија, можда најбољи увид у праве планове наших прекоокеанских „пријатеља” пружају речи неименованог америчког дипломате који је учествовао у стварању Дејтона, речи изговорене пре десетак година, испуњене неверицом и чуђењем: „Ми смо је направили (Републику Српску) само зато да бисмо зауставили рат, а онда је почела да живи…”
