Прочитај ми чланак

ДЕЦА СЕ ПОНОВО РАЂАЈУ: Албанке које Србима доносе срећу

0

Пештер, непрегледан простор са немилосрдном климом, раштркане куће. Ту су се удале многе жене из Албаније. Деца се поново рађају због чега је чак отворена и једна од три школе у тим селима.

Златко и Вера Мунић из Сјенице ових дана прославили су десет година брака. Добили су троје деце, скућили се и, како кажу, живе леп породични живот. А пре тог времена, присећа се Златко, он је био један од првих момака који је у жељи да се ожени, своју срећу потражио у Албанији.

„Ја сам тада имао путнички комби, па ми је један пријатељ рекао да му треба превоз до Тиране за њега и још једног другара који се женио Албанком како би решио папире. Било је ту још момака. И рекао ми је да има девојка и за мене, па ако ми се свиди и ако она пристане, могу да је женим. У том тренутку неки моји пријатељи су се пооженили, неки нису, али и ја хоћу да се женим, хоћу своју срећу! Тако сам први пут отишао за Албанију“, сећа се Златко и додаје да га је тада било страх на граници јер су односи између Србије и Албаније били веома лоши. Каже да ни тај, ни друге преласке преко границе никада неће заборавити.

Незаборавна граница

„На граници сам се само питао шта ме тамо чека, јер сам се на телевизији нагледао свачега. Тад су требале визе и једнима и другима за прелазак границе, а 50 евра за визу није мали трошак. За мене 50, за оца 50, 100 евра само за један улазак, а после смо ишли још неколико пута“, каже Златко.
У равници, поред Скадра, једна девојка за удају је ишчекивала младожењу и не сањајући да ће то бити баш момак из Србије. Златко се сећа како је једва чекао да је види. Кад су њега и његовог оца довели до породичне куће, никога није било, и од комшије су сазнали да су њихови домаћини у цркви, те је потребно да дођу касније.

„И одемо ми код тог мог другара у близини који се сад већ оженио и у повратку треба да води младу кући у Србију. И пијемо кафу, а ја као на трњу. И опет ми одемо да је ја видим, са нама је била и жена која нам је преводила. Објаснила је што смо дошли и уђосмо ми у кућу. Њихов обичај је да девојка донесе кафу и тако се упознамо и видимо. И сад ја чекам ту кафу! А док чекам, причам о томе где живим, шта имам од имовине и слично“, објашњава нам Златко. „Долази она, мала, па да кажемо сређена, ал’ кад сам се руковао с њом – ’рапаве руке. Види се да је радила, да је на селу радила. ’Рапаве руке! Питају мене да л’ ти се свиђа, ја кажем свиђа ми се. Свиђа ми се! Питали њу јел’ ти се свиђа момак, свиђа јој се. Е сад треба да кажу и браћа. Обичај је да се сви питају кад се ћерка удаје. Браћа су дала одобрење да може, чак и брат који је био у Италији. И на крају родитељи су рекли да може“, објашњава Златко.

Новац за злато и пасош

Као што налажу обичаји у Албанији, младожења Златко је испод кафе оставио новац да млада купи злато и извади пасош, а потом су се растали. Убрзо је у Србију дошао Верин брат да провери где ће она провести живот и да ли је све што је речено о имовини истина. Уследила је девојачка свадба у Албанији на коју је опет отишао са оцем јер би другачије било прескупо. А како је младој требала виза која се дуго чека из амбасаде, Златко је своју жену довео у Сјеницу преко њива, уместо преко границе.

„Као да ме је украо, боже сачувај!“, додаје Вера са осмехом на врло добром српском језику. То јој је крштено име. На албанском се пише Вере, али се изговара исто као и код нас. Златко се трудио да научи њен језик купујући књиге, речнике и плаћајући албанске канале преко сателита. „Није помагало!“, опет ће Вера враголасто.

Када је дошао по њу, сећа се, имала је 21-ну годину, а он 30. Заправо је рекао да има толико, а имао је 35 што му и данас у шали пребацује. Каже да јој се није журило да се уда.
„Јединица, шта ћу ја тамо, не знам језик, нећу да се удам, а тетка ми говори: „Види се да је добар момак, па и отац је дошао с њим, видиш да не лаже. Свакако се удајеш ко и овде, а тамо су људи добри према женама“. То ми је говорила, а о томе се радило највише. И упорна сам била да се не удам, јер немам ја сад 35 година па да више и не могу да се удам. Тамо ти је за девојке које престаре за удају баш проблем, а ја сам била млада“, каже Вера.

Она додаје да су у Албанији мушкарци веома љубоморни мужеви, али да су се мало поправили у међувремену. Ипак, како каже, у Србији су мушко-женски односи доста опуштенији. Она је данас запослена у текстилној индустрији „Санатеx“, потпуно је самостална, има возачку дозволу што је каже, још увек необично у њеној земљи. Ипак, објашњава Вера, то јој је мање битно и за њу ништа није прече од деце.

„Важно је да се оне питају“

Та прва година за Веру је била изузетно тешка, није знала ни реч српског и то јој је задавало многе проблеме. Била је усамљена, није могла да се дружи, а у то време није било других Албанки са којима би могла да разговара и које би јој помагале да науче језик. Сада је то много другачије, кажу Мунићи, и кад дође нова снаја из Албаније далеко брже научи језик захваљујући тим међусобним дружењима.
Све друго је за Веру у Србији било лако. Венчање је обављено и у општини и у цркви. Никад јој нико није правио проблем што је Албанка. Обичаје је прихватила, каже да се не разликују много. Родитељи и родбина јој често долазе, и одавно више не пати за родном земљом. Не каје се што је дошла у Србију и радо би препоручила девојкама да се удају у Србији. Само је важно, напомиње она, да се прво оне питају, и да се иначе више питају него до сада.

Скупи посредници и хуманитарне проводажије

Мунићи су имали среће што су наишли једно на друго. Другим паровима помогле су различите проводаџије којих има и у Србији и у Албанији, и салећу младожење за велики новац. С друге стране, хуманитарна организација „Стара Рашка“ претходних година венчала је више од 300 парова, организујући бројне одласке српских момака у Албанију. Још прве године свог рада, захваљујући овој организацији венчао се 41 пар, каже Момир Ковачевић из организације „Стара Рашка“.

„Тада смо младенцима давали и новчану помоћ. И касније смо помагали паровима, сваки пут на другачији начин, у зависности од тога како се договоримо. Сјеница предњачи у Србији с таквим браковима. Има их око 50. Те невесте су родиле до сад 75-оро деце“, објашњава Момир Ковачевић.
Албански новинар Идро Сефери за ДW каже да и патријархално васпитање тих девојака и момака игра важну улогу. Додаје да су и подручја одакле долазе српске невесте слична онима где живе младожење. „Док у Србији у тим деловима нема жена, у Албанији је пракса била да мушкарци иду у иностранство због економског стања.

Веза је једноставна и циљ је сличан на обе стране, да нађу неког и да буду заједно. То што су они Срби или оне Албанке, верујем да то њима није толико важна ствар“ , каже Идро.
Зашто се Албанке не удају за Албанце са Косова, уместо за Србе? Идро Сефери каже да верује да има таквих случајева, али да на Косову мушкарци и жене углавном бирају једни друге, посебно што не постоје места у којима има више мушкараца или жена. Додаје да се становништво у околини Скадра углавном бави сточарством и пољопривредом, па је логично да те младе долазе на поднебље Пештера где се и младожење тиме баве.

Љути Пештер

Пештер, непрегледно велики простор с немилосрдном климом крије много снаја из Албаније, због чега је чак отворена и једна од три школе у овим селима. Раштркане куће између којих је огромна удаљеност чине више села у овом крају. Посетили смо неколико домаћинстава, али домаћине нисмо лако нашли. Сви су са стоком или у пољу. Пронашли смо Миру – на албанском Мире – која је са свекрвом и двоје мале деце чекала најстаријег сина да дође из школе, и мужа да се врати са стоком.

Кућа у којој живи ова породица једина је на видику у селу Вишњева. Следећа кућа у којој неко живи је у Црној Гори. Живе веома скромно, набављају само најнеопходније. Имају земљу и стоку, али земљу не обрађују јер нема ко. Она је по цео дан са децом, а баба је стара. Муж води рачуна о животињама које чувају, претежно говедима.

Мира има 37 година, а на њеном лицу се види тежак живот. У Србији живи осам година и још увек слабо говори језик. Каже да се удала тако што је нека Албанка дошла пре ње у Србију, па је препоручила њу за удају.

„Она је дошла с мојим мужем у Скадар код моје фамилије и мене је моја фамилија питала јел’ хоћеш да се удаш. Ја им кажем како ви ’оћете. На крају смо сви одлучили ’ајде мо

Иако је из велике породице и има три сестре и брата, Мира каже да је за њу троје деце доста. Недостају јој сви у Албанији, посебно што не иде често. Каже да не може. Од свих сестара није удата једино најмлађа, али Мира стидљиво додаје да треба да остане у Албанији, јер и тамо има добрих момака.
Мештани на Пештеру кажу да су Албанке добре комшинице и да је за сваку похвалу то што им је породица најважнија. Иако има и оних који су, како каже Златко Мунић, питали „зашто баш Албанка?“ Становници ових крајева сматрају да су Албанке савршене за њих, посебно јер хоће да имају више деце, а то је и њима најважније.