Прочитај ми чланак

БРАНИМИР ГАЈИЋ: Тито није имао моћ да наручи стратешко бомбардовање Београда

0

– Вратио сам се кући поред Народне библиотеке и цела зграда била је већ у мору од пламена, а он је почео да хвата увелико и суседну зграду, задужбину Нићифора Дучића, на Косанчићевом венцу бр. 14. Видео сам да Народној библиотеци нема спаса, али сам се надао да су ствари од вредности однете на сигурно место. Сутрадан, дакле 7. априла, горела је Народна библиотека целог дана, али се пожар даље ширио. Изгорела је зграда на Косанчићевом венцу бр. 14, а пожар је захватио и зграду бр. 16, као и суседну зграду у Сребреничкој улици. Гар од хартије, као и поједине полусагореле листове носио је ветар далеко и цела околина била је преплављена пепелом.

У понедељак поподне ветар се полако стишавао. Помогао сам са својим сином једном старом учитељу и његовој госпођи да спасу своје ствари из партера зграде бр. 16 и видео сам да је у Народној библиотеци још увек беснео јак пожар и огромна ватра, која се сва сручила у подрум, пошто су међусобне конструкције прегореле. Народна библиотека је горела још у уторак и среду. Ветар је потпуно престао и ватра се даље није ширила, али Народне библиотеке више није било. – рекао је тадашњи становник Косанчићевог венца инжењер Сава Величковић у сведочењу објављеном у Годишњаку града Београда 2004. године.

Народна библиотека Србије на Косанчићевом венцу погођена је једним запаљивим пуњењем (штапићем) 6. априла 1941. године. Како је зграда била закључана, а особља није било, запаљиви штапић тињао је на крову од три часа поподне док се није разбуктао у пожар око осам часова увече. Грађане који су приметили дим, а касније и ватру, на улазу у библиотеку задржале су решетке, те је сваки покушај да лично угасе пожар био онемогућен. Ипак, неколико запаљивих пројектила који су пали по Косанчићевом венцу на околне зграде, улицу и у двориште Патријаршије и музеја Српске православне цркве, грађани су брзо угасили и спречили даље наношење штете.

Међутим, уништење у годинама рата није било само материјално, прича истраживач Бранимир Гајић. Резултат тих бомбардовања јесте и једна велика жртва српске историје која је већ тада погрешно писана, а данас се у истом маниру и тумачи. Тог априлског дана на Косанчићевом венцу истинита прича остала је заједно са библиотечком грађом забрављена решеткама и у пепелу. Иако се узроци и намере уништења библиотеке данас тумаче кроз призму прошлости, Бранимир Гајић прича нам једну сасвим другачију причу:

– Мете тих запаљивих бомби 6. априла биле су војне бараке на доњем граду Калемегдана. Оно што се данас не зна јесте да је цела доња половина Калемегдана пре Другог светског рата била војна зона где цивилима није био допуштен приступ. Цркве Ружица и Света Петка биле су последње тачке до које су цивили могли да дођу. Тај део је као војна зона чувао магацине артиљеријског и противавионског оружја, касарне, војску, муницију и резервне делове, а самим тим сматрао се метом број један у немачким ратним плановима за бомбардовање Београда.

Међутим, нису гађане само војне мете. Шта је још било на нишану према немачким ратним плановима?

То бомбардовање јесте било терористичко и јесте имало за циљ да казни Београд, али су Немци и у том кажњавању имали врло прецизан план које мете ће тог дана гађати и које су то области Београда које треба да буду уништене. То су били војни ефективи југословенске војске, као и тадашњи политички циљеви. Једина цивилна област која је са свесном намером гађана да изазове цивилне жртве јесте јеврејска четврт на доњем Дорћолу. Пре неколико година је из једне рушевине у том делу града извађена авионска бомба, највећа коју је Луфтвафе имала тада у свом арсеналу, што показује да су они тај кварт гађали и запаљивим и разорним бомбама.

Ипак, сматра се да постоји и други део града који је гађан са намером. Да ли је Косанчићев венац заиста био циљана мета?

Косанчићев венац није био мета бомбардерског напада. Онај ко иоле познаје технологију бомбардовања у Другом светском рату, посебно касетним пројектилима, зна да су то контејнери који се отворе на великој висини из којих се затим избаце запаљива пуњења. Њих су у контејнерима носили бомбардери Јункерс 88, а свака летелица могла је да понесе по два контејнера у који је појединачно паковано до 600 пројектила брентбомбе Б10 и дужине око 50 сантиметара. Пуњења су након избацивања са извесне висине падала на земљу. Ветар, струјање ваздуха или турбуленције од других авиона тог дана разбацали су један део тих пројектила и на Косанчићев венац. У сваком случају, примарни циљ био је доњи Калемегдан. С обзиром на то да је из једног авиона изручено 1200 запаљивих штапића, од којих је један пао на библиотеку, а седам или осам по Косанчићевом венцу, јасно је да ту није било никакве намере. Такође, ту се није налазио ниједан војни или политички циљ, а да су хтели да га униште бацили би разорне бомбе од 600 килограма при чему би четири такве биле довољне да нестане читав Косанчићев венац.

Стога, ни Народна библиотека није била намерно гађана?

Да је та библиотека била циљ она не би била погођена тако да један штапић падне у три сата поподне и онда тиња увече до осам, док се не разбукта у велики пожар, а да грађани не могу да уђу јер су врата закључана. Она је погођена сасвим случајно и страдала је као резултат трагичних околности, а уколико изузмемо људске жртве, уништење њене грађе највећа је штета коју је Београд претрпео тог дана. Дакле, да је заиста била на мети била би погођена великом запаљивом бомбом од 250 килограма коју је Луфтвафе имала у свом арсеналу. Бомбардери Јункерс 88, односно злогласне Штуке, били су довољно прецизни и могли су да је спусте у сред библиотеке да су хтели да је разоре.

Има ли онда истине у мишљењу да иза бомбадовања библиотеке стоји жеља да се уништи српско културно наслеђе?

Мој утисак је да се том причом одржава у животу један мит о нама као народу над којима су сви други вршили разне врсте геноцида, а да смо ми у читавој тој причи били само жртве и ништа друго. Са посебним жаљењем и огорчењем пратим поновно рађање мита о уништеном ДНК српске културе и о томе да је Хитлер лично наредио да се та библиотека уништи, што апсолутно није тачно. Разни се псеудоисторичари позивају на саслушања генерала Луфтвафе Александра Лера који је командовао бомбардовањем Београда, где он наводно говори да је библиотека била примарни циљ гађања. Таква реченица у записнику не постоји. Пожар је био сплет лоших околности, зле среће и потпуне неорганизованости кључних актера југословенског друштва пре рата – министра који је требало да изврши евакуацију, директора библиотеке, оних чија је обавеза била да спроведу све то пре бомбардовања и једног општег немара и нојевског забијања главе у песак пред чињеницом да смо ми акцијом 27. марта изазвали гнев највећег злочинца 20. века Адолфа Хитлера.

Споменули сте да су након тих догађаја нацистички окупатори основали Комисију за утврђивање узрока судбине Народне библитотеке. Каква су била њена коначна сазнања?

Ми увек можемо и треба да имамо резерву према нацистичким мотивима, али они су основали Комисију чак и пре формирања Недићеве владе. То је била превише значајна тема, јер су уништењем библиотеке и они изгубили много. Постојала је гомила архивске грађе у Србији која је Немце занимала, што се и види по њиховом доласку у Београд када су ушли у Војни музеј на Калемегдану и тражили све што је у вези за сарајевским атентатом. Комисију су основали како би утврдили шта се заиста догодило, јер су знали да њихови авиони нису намерно бомбардовали библиотеку. Спровели су истрагу и дошли су до апсолутно истог закључка – да је то била једна трагична случајност и да није било намере. Ми можемо да кажемо да су желели са себе да скину одговорност и умање кривицу, али ја мислим да иако су ту комисију сачињавали квислинзи и немачки окупатори, не треба је априори одбацити. Такође, не треба одбацити ни њене закључке зато што се уклапају у оно што је могуће већ здраворазумски и познавањем неколико фактора закључити.

Постојећи видео снимак шестоаприлског бомбардовања ипак не даје допринос томе.

Да, зато што прави снимак тог бомбардовања не постоји. Постоје немачке фотографије које су они фотографисали из авиона. Ја сам имао прилику да видим у приватним архивама неких људи овде у Београду личне фотографије које су снимљене 6. априла, што је врло вредан историјски материјал. Нажалост он није доступан јавности. Видео снимак који се стално приказује мешавина је неколико немачких филмова и снимака савезничког бомбардовања 1944. године које су Немци снимали са земље. То не мора да значи да филм шестоаприлског бомбардовања не постоји, али он до сада није нађен.

А када је реч о савезничком бомбардовању 1944. године мишљења су често сукобљена управо због недовољне упућености. Да ли је могуће доћи до докумената који би помогли у расветљавању тих догађаја?

Апсолутно. Све је дигитализовано. Последњих година, целокупну архиву у вези са деловањем америчке 15. ваздухопловне армије, чији су авиони једини изводили стратешка бомбардовања Београда и Србије, данас је могуће наћи. То захтева доста труда и рада, али је могуће доћи до ње, као и синтетизовати те податке у тој мери да се створи целовита слика. Може се сазнати и колико је бомбардера учествовало и колико је тона бомби бачено, када и на које циљеве. Уколико говоримо о домаћим изворима, њих нема зато што је домаћа историографија остала лења и слепа по том питању, али ако причамо о другим изворима који су доступни, дигитализовани и на један клик миша могу бити испред нас, њих свакако има. Само треба знати где их тражити, како их разумети и приказати, односно како изговорити оно што ти документи говоре.

Ратне године које су уследиле оставиле су за собом једно од најконтроверзнијих питања које се поставља и данас. Да ли је неексплодирана бомба са ћириличним натписом “Срећан Ускрс” само још један од митова?

Та прича је комплетна лаж Недићеве владе, односно немачке пропаганде, што доказује врло једноставна чињеница – бомбардери који су полетели тог јутра из Италије нису полетели да гађају Београд. Њихова мета је био град Плоешти у Румунији, велика рафинерија нафте. Не знам зашто би неко писао ћирилицом “Срећан Ускрс” на бомби која треба да падне на румунски град. Та прича је типичан пример тога како је функционисала немачка и квислиншка пропаганда, а та пропаганда остала је у овом народу и дан данас. На интернету постоји гомила оригиналних докумената где се види шта је била примарна мета и где су се ти бомбардери запутили. Иако су полетели на Плоешти тамо је била толико густа облачност да се на земљи ништа није видело, те нису хтели да више од сто авиона баца бомбе насумично. Приликом сваке мисије увек се планирају примарна и секундарна мета. Дакле, мете су уцртане по приоритетима – уколико главна мета не може да се гађа, гађају се по некој хијерархији секундарне мете.

Што је тада био Београд?

Да, он је био важна секундарна мета. У Београду се налазило доста стратешки битних ствари за вођење рата 1944. године. То су пре свега биле комуникације, затим мостови и железница, као и две веома значајне немачке фабрике у самом центру града које су правиле делове за немачке авионе, што је био ратни производ највишег степена. Такође, београдски аеродром је био веома важан за цео стратешки напор на југоисточном фронту Европе, који је укључивао Грчку, Југославију и Албанију. Немци су имали и велико складиште нафте на Чукарици и ту је из визуре америчких ратних планова свакако имало шта да се бомбардује. Оно што је данас најболније у читавој тој причи јесу огромне жртве које је то бомбардовање изазвало.

Ипак, кажете да се очима рата на те жртве другачије гледа.

Веома је важно разумети да је у рату потпуно небитно колико ће бити цивилних жртава. Ти животи су били унапред отписани зато што је једини циљ био поразити непријатеља. Ми нисмо били ексклузивни у томе, гађали су све градове и све мете које су налазили у саставу Трећег рајха. Према тадашњој ратној логици доле на земљи нису живели обични грађани, већ Немци и нацистичка ратна машинерија која је морала да буде уништена. Међутим, техника бомбардовања у то време била је таква да ништа није могло да буде прецизно погођено. Не говоримо о 1999. години када се ГПС-ом и оптиком бомба наводи у прозор зграде. Стога, извођени су разни закључци, између осталог и да је Градско породилиште намерно гађано, што није тачно. Они су у том нападу гађали фабрику у Кнез Даниловој улици. Међутим, када неко на висини од 8.000 метара промаши мету два сантиметра, на земљи је то километар или два. Дакле, онда је јасно зашто те бомбе не падају на Кнез Данилову него по Крунској, по Пашином брду или по Врачару.

Постоји још једно проблематично место када је реч о бомбардовању 1944. године. Ко стоји иза њега?

Ту је на делу још једна антикомунистичка пропаганда према којој је Тито лично наређивао америчким генералима у Италији како ће и где њихови бомбардери да лете и шта да гађају. То је према мом мишљењу најбесмисленија конструкција која постоји у савременој историји. Партизани јесу имали сарадњу са савезничким тактичким бомбардерским снагама, али то нису стратешка разарања и бомбардовања о којима сада причамо. Бомбардерску стратешку америчку авијацију, дакле четворомоторне бомбардере Б-17 и Б-24, ниједан партизански командант није могао да наведе ни на један град, осим случаја из Лесковца, где је дојављено да се у граду налази велика немачка оклопна јединица. Британски официри за везу са партизанима су то одмах јавили америчком штабу 15. ваздухопловне армије. То је био једини пример стратешког бомбардовања, а да су партизани са тим имали неке, додуше индиректне, везе. Међутим, та информација је била погрешна. У граду се није налазила немачка оклопна јединица, већ само немачки војници.

Друга страна тог пропагандног новчића јесте став да су бомбардовања била симбол подршке англо-америчке стране управо партизанском покрету и Титу.

То није тачно. Партизански покрет је одлуком конференције у Техерану био признат за савезничку силу, па су савезници неким својим дејствима и помагали борбене напоре на терену. Ипак, то су радиле мање снаге, мањи авиони са мање бомби који су гађали мање циљеве. С друге стране, стратешка америчка авијација се није бавила стањем на терену, већ је имала своје унапред зацртане мете и крупан стратешки интерес који се огледао у уништењу свих материјалних вредности немачке војске. То није имало везе са тиме ко на земљи ратује против кога, при чему је једина веза са тереном био Лесковац, који је дао прогрешну слику о свему. Ни у случају Лесковца партизани нису имали моћ да позову бомбардере. Они су само пренели шта се налази у граду, а амерички генерали и планери, којима је информација достављена, у том тренутку одлучили су да такав циљ вреди бомбардовати. Да су рекли да то није вредно бомбардовања, Лесковац не би био гађан.

Можемо ли онда закључити ко је кривац за то бомбардовање?

Нико није крив, јер ту не постоји кривац. Жртве које су поднете, како код нас, тако и у региону, јесу допринос ослобођењу од нацизма. Уколико се ипак може причати о било каквим кривцима онда су то засигурно Хитлер, нацисти, Вермахт, СС, Гестапо и Недић. Да они нису окупирали Београд и Србију ми не бисмо били бомбардовани, јер онда за то не би ни постојао разлог.