72 САТА ПРЕ СМРТИ: Сви говоре исте ствари и то је ЗНАК ДА ЋЕ УМРЕТИ

6

Управо људи на самрти разумеју смрт пуно боље него ми и могу нам пружити утеху, само кад бисмо ми могли да чујемо оно што покушавају да нам кажу

У људској природи је да се бојимо смрти и тешко нам је да говоримо о њој или да јој присуствујемо.
Међутим, можда управо људи на самрти разумеју смрт пуно боље него ми и могу да нам пруже утеху, преноси аваз.ба.


Патриша Пирсон, новинарка и ауторка књиге „Отварање врата раја: Истраживање прича живота, смрти и шта долази након ње“ описује резултате својих истраживања на тему „преласка на другу страну „.

– Пошто сам у року од 9 недеља изгубила и сестру и оца, посветила сам се истраживању онога што се догађа након смрти. Интервјуисала сам на десетине људи које професија везује за неизлечиве пацијенте, као оне који су доживели посебна искуства са самртницима па и са онима који су се „вратили из мртвих“, односно, доживели клиничку смрт.

– Схватила сам да људи спознају када им куцне последњи час. У периоду од 72 сата пред смрт, они почињу да говоре у метафорама о путовању. Терминологија је различита па тако једни траже своје ципеле, други авионске карте, а трећи понављају како „желе да иду кући“, а заправо су већ код куће. У тренуцима док је лежала на самрти, моја сестра, оболела од рака дојке, понављала је упорно „ја не знам како да одем“, а чак је спомињала и неке „несрећне стјуардесе.“

Болничарка Меги Каланан, која је радила у Центру за палијативну негу у Вирџинији, наводи питање једног пацијента оболелог од рака панкреаса, постављено у самртном часу: „Зна ли моја жена све у вези са пасошем и картама?“

Мери је сковала и посебан термин „свест о блиској смрти“ и користи га у својој књизи „Коначни дарови: разумевање специјалне свести и потребе умирућих и комуницирање са њима“. Калананова је била у ситуацији да негује стотине пацијената све до смрти и сматра да визије путовања њених пацијената нису пука случајност.

Људи непосредно пред смрт виде преминуле чланове породице. Самртници често имају „привиђења“ за које здраве особе верују да су просто ефекат јаких аналгетика које пацијенти узимају. Међутим, да ли је тако? У једној великој интернационалној студији, коју су провели психолози др Карлис Озис и др Ерлендур Харалдсон са Исландског универзитета, установљено је да већина пацијената који су још увек свесни неких сат времена пред смрт, види своје вољене који су преминули, без обзира на то јесу ли примали такве лекове или не. Студија је обухватила особе из потпуно различитих култура – из САД и Индије.

Када сам разговарала с пацијенткињом Одри Скот (84), која је умирала од рака, причала ми је како јој у посету долази њен (усвојени) син Френки, иначе, преминуо неколико година пре тога. Он је, према њеним речима, мирно седео у фотељи поред ње кад год би „дошао“.

У неким случајевима, људи виде чланове породице и пријатеље за које нису ни били свесни да су умрли. Међу првим детаљно истраженим извештајима о визијама пред смрт, нашао се и случај жене која је умирући на порођају рекла свом доктору у једној даблинској болници како пред собом види преминулог оца. Затим је видела нешто што ју је збунило: „Вида је с њим.“ Понављала је то, а Вида је била њена сестра, иначе преминула три недеље пре тога. Међутим, информација да је Вида умрла била је скривена од самртнице.

У нашој култури је „бела светлост“ постала помало и клише. Међутим, истина је да самртници описују тај доживљај светлости и као мудрости или љубав. Пацијенти који су имали искуство блиске смрти, а остали свесни – приликом срчаног удара, на пример, кажу да су се осећали „скоро самлевени“ јачином емоционалне снаге тог светла. Др Ивона Кајсон, која је преживела авионску несрећу, каже да је ту светлост доживела као апсолутну љубав мајке према детету: – Осећала сам се као новорођенче на мајчином рамену. Бесконачно сигурна. Било ми је као да сам вековима била изгубљена, а онда коначно пронашла пут до куће.

Чак и у случају изненадне смрти, самртници се могу опростити од нас. Заиста ме је изненадило кад сам открила да студија за студијом потврђује да је око половина испитаника осетила присуство својих вољених – било у тренутку смрти, или нешто касније. То се догодило и у мојој породици. Отац уопште није боловао већ је умро изненада, усред једне ноћи 2008. године. Моја сестра Катарина била је будна више од 150 километара далеко од његове куће, а ипак је у својој спаваћој соби изненада осетила нечије присуство и руке како је нежно додирују по глави. Испунили су је задовољство и радост и то толико снажно и необично да је испричала читав доживљај сину пре него што су уопште сазнали да нам је отац преминуо.

Психијатри називају ове случајеве „халуцинације жалости“, али наука таква субјективна искуства још увек недовољно разуме. Свакако још није објашњено откуда нам такви доживљаји пре него што сазнамо да нам је неко умро. Један човек ми је испричао свој доживљај из детињства: једног јутра сишао је на доручак, као и обично, и видео тату како седи на свом месту и чита новине, а онда га је мајка шокирала рекавши му да је отац умро.

– Али ја га видим, ено га, седи тамо! – рекао је и у том тренутку визија оца је нестала. Само 5 одсто ових искустава су визуелна, закључује у својој студији др Мајкл Барбат, лекар у болници „Сен Џозеф“ у Аубурну, у Аустралији. Већина се односи на осећај присутности, и то не неког пролазног, неке сенке, већ живог присуства, врло конкретног присуства које људе подстакне да хитно позову неког телефоном, да окрену аутомобил у другом правцу, да се у тренутку расплачу. То се може догодити у тренутку смрти драге особе, али након неколико недеља или чак година касније.

Карен Симон, извршна директорка маркетинга из Торонта, прича о свом доживљају 1 хладне ноћи шест недеља након смрти оца: – Возила сам аутопутем, а на сувозачевом месту се створио тата. Могла сам да осетим како се намешта у седишту. Он је увек седео на карактеристичан начин, нагнут на леву страну. Возио се тако са мном петнаестак километара. Доживљај је био невероватно реалистичан и мене је потпуно променио.

И живи могу да доживе смрт. Истраживање психијатра др Рејмонда Модија из 2010. године показује да и живи могу заједно са самртником да доживе осећај да улазе у „светлост“. Овај психијатар је, иначе, аутор револуционарне књиге из 1975. године под насловом „Живот после живота“, а његов је и познати термин „доживљај блиске смрти“.

Психолог у установи за палијативно збрињавање на Флориди др Кејтлин Даулинг Синг приметила је да људи на самрти делују као да зраче, а они спомињу и како „ходају кроз собу осветљену лампама“ или како им „тело пуни сунчева светлост“. Понекад, на тренутак, то доживе и чланови њихових породица.
Психолог др Џоан Борисенко, на пример, описала је како је то доживела у тренутку кад јој је умрла мајка. У 81. години мајка јој је преминула у медицинском центру Бет Израел у Бостону, а Џоан каже како се просторија испунила сјајном светлошћу коју су видели и она и њен син и како су обоје посматрали како се мајка спектрално издиже из тела. Управо људи на самрти разумеју смрт пуно боље него ми и могу нам пружити утеху, само кад бисмо ми могли да чујемо оно што покушавају да нам кажу.

  • Бели Орао

    Треће око.

  • моћни Ђоле Јанговић

    Вечита тема која узгред, сигурно продаје новине и књиге. Верујем озбиљним људима, али су доживљаји увек субјективни.
    Као десетогодишњи клинац, доживео сам лично искуство и сведочим да се човеку при „доживљају блиске смрти“ одврти цео дотадашњи живот као при убрзаном премотавању филмске траке. Мени се то догодило у блесковима јарког светла и јасних боја као у јако осветљеној кино дворани..
    Утапао сам се у бујици, и пре тога док сам се борио да испливам, радио је само страх и адреналин, а када сам се предао и помирио, наступила је „нирвана“ без страха, само са личним „филмом“ пред очима. Верујем да свако доживи своју верзију…

    • Аца Тодоровић

      Свако доживи, али је мало оних који те тренутке преживе, јер им није био вакат да одлазе.

  • ЏЕРОНИМО

    Rejmond Modi:“Svetlost s onu stanu života.“
    Autor ove knjige je ispitivao iskustva onih koji su bili klinički mrtvi ali su posle nekoliko sekundi(minuta) vraćeni u život.
    Svi oni bez obzira na geografsko poreklo,pol, uzrast, rasu, veru, socijalni status itd, imali su ista ili slična iskustva:
    – odvajanje od fizičkog tela i lebdenje iznad;
    -spokojstvo i nestanak bolova;
    -putovanje kroz mračni tunel brzinom većom od zvuka ;
    -izlazak u prostor obasjan svetlošću jačom od sunca ali koje ne smeta očima;
    -susret sa umrlom rodbinom i neverbalna komunikacija sa njima (sporazumevanje mislima);
    -susret sa vrhovnim bićem koje zrači neopisivim sjajem, ljubavlju i razumevanjem;
    -gledanje panoramske višebojne trodimenzionalne retrospektive svog života;
    -dok posmatramo sebe dok smo nešto učili, vrhovno biće kaže da jedine stvari koje možemo doneti na drugi svet su ljubavn prema dugim ljudima i znanje , jer učenje ne prestaje umiranjem.
    – kada se vrate u život mnogi pohrle za čitanjem iako pre toga nisu mnogo merili za knjigu,
    -znanje nije važno samo po sebi , ono doprinosi stvaranju celovite ličnosti,
    -vrhovno biće ne zanima teologija, ono nikog ne pita kojoj veri pripada;
    -nakon povratka ljudi postaju bolji , sa životnim problemima se bore na neemocionalan,misaon, racionalan način, postaju spokojni zbog saznanja da nema smrti,više mare za druge ljude, imaju stalan osmeh na licu , izbegavaju svađe, ne mare šta će drugi misliti o njima;
    – ako mislimo da možemo povrediti druge , a da sami sebe ne povredimo ljuto se varamo;
    -tamo duša zadržava svih pet čula kao i fiz. telo, ali ima i natprirodne sposobnosti:kreće se brzinom svetlosti, vidi u krugu od 36o stepeni, može da razmatra istovremeno više idejai – ne može da oboli!… itd…
    Napomena: ja Džeronimo, od svega ovoga imao sam samo jedno iskustvo, a to je kratkotrajno odvajanje od fizičkog tela i lebdenje iznad – u visini plafona. I sklon sam da verujem u napred izneto!

    • Jogi Ber

      ретка прилика да причамо о нечему што није политика,

      ја верујем у све изнето, јер сам и сам слушао људе који су доживели клиничку смрт,

      и приче су им исте као и ове горе.

      и искрено сам убеђен да смо овде да научимо нешто и надебљамо своје душе духовно, и наравно да Бог постоји, и да нам је он те душе и дао.

      а душе не могу да умру

    • Destroyer

      Једно питање : да ли си на крају споменуо астралну пројекцију ?