Прочитај ми чланакУправо људи на самрти разумеју смрт пуно боље него ми и могу нам пружити утеху, само кад бисмо ми могли да чујемо оно што покушавају да нам кажу
У људској природи је да се бојимо смрти и тешко нам је да говоримо о њој или да јој присуствујемо.
Међутим, можда управо људи на самрти разумеју смрт пуно боље него ми и могу да нам пруже утеху, преноси аваз.ба.
Патриша Пирсон, новинарка и ауторка књиге „Отварање врата раја: Истраживање прича живота, смрти и шта долази након ње“ описује резултате својих истраживања на тему „преласка на другу страну „.
– Пошто сам у року од 9 недеља изгубила и сестру и оца, посветила сам се истраживању онога што се догађа након смрти. Интервјуисала сам на десетине људи које професија везује за неизлечиве пацијенте, као оне који су доживели посебна искуства са самртницима па и са онима који су се „вратили из мртвих“, односно, доживели клиничку смрт.
– Схватила сам да људи спознају када им куцне последњи час. У периоду од 72 сата пред смрт, они почињу да говоре у метафорама о путовању. Терминологија је различита па тако једни траже своје ципеле, други авионске карте, а трећи понављају како „желе да иду кући“, а заправо су већ код куће. У тренуцима док је лежала на самрти, моја сестра, оболела од рака дојке, понављала је упорно „ја не знам како да одем“, а чак је спомињала и неке „несрећне стјуардесе.“
Болничарка Меги Каланан, која је радила у Центру за палијативну негу у Вирџинији, наводи питање једног пацијента оболелог од рака панкреаса, постављено у самртном часу: „Зна ли моја жена све у вези са пасошем и картама?“
Мери је сковала и посебан термин „свест о блиској смрти“ и користи га у својој књизи „Коначни дарови: разумевање специјалне свести и потребе умирућих и комуницирање са њима“. Калананова је била у ситуацији да негује стотине пацијената све до смрти и сматра да визије путовања њених пацијената нису пука случајност.
Људи непосредно пред смрт виде преминуле чланове породице. Самртници често имају „привиђења“ за које здраве особе верују да су просто ефекат јаких аналгетика које пацијенти узимају. Међутим, да ли је тако? У једној великој интернационалној студији, коју су провели психолози др Карлис Озис и др Ерлендур Харалдсон са Исландског универзитета, установљено је да већина пацијената који су још увек свесни неких сат времена пред смрт, види своје вољене који су преминули, без обзира на то јесу ли примали такве лекове или не. Студија је обухватила особе из потпуно различитих култура – из САД и Индије.
Када сам разговарала с пацијенткињом Одри Скот (84), која је умирала од рака, причала ми је како јој у посету долази њен (усвојени) син Френки, иначе, преминуо неколико година пре тога. Он је, према њеним речима, мирно седео у фотељи поред ње кад год би „дошао“.
У неким случајевима, људи виде чланове породице и пријатеље за које нису ни били свесни да су умрли. Међу првим детаљно истраженим извештајима о визијама пред смрт, нашао се и случај жене која је умирући на порођају рекла свом доктору у једној даблинској болници како пред собом види преминулог оца. Затим је видела нешто што ју је збунило: „Вида је с њим.“ Понављала је то, а Вида је била њена сестра, иначе преминула три недеље пре тога. Међутим, информација да је Вида умрла била је скривена од самртнице.
У нашој култури је „бела светлост“ постала помало и клише. Међутим, истина је да самртници описују тај доживљај светлости и као мудрости или љубав. Пацијенти који су имали искуство блиске смрти, а остали свесни – приликом срчаног удара, на пример, кажу да су се осећали „скоро самлевени“ јачином емоционалне снаге тог светла. Др Ивона Кајсон, која је преживела авионску несрећу, каже да је ту светлост доживела као апсолутну љубав мајке према детету: – Осећала сам се као новорођенче на мајчином рамену. Бесконачно сигурна. Било ми је као да сам вековима била изгубљена, а онда коначно пронашла пут до куће.
Чак и у случају изненадне смрти, самртници се могу опростити од нас. Заиста ме је изненадило кад сам открила да студија за студијом потврђује да је око половина испитаника осетила присуство својих вољених – било у тренутку смрти, или нешто касније. То се догодило и у мојој породици. Отац уопште није боловао већ је умро изненада, усред једне ноћи 2008. године. Моја сестра Катарина била је будна више од 150 километара далеко од његове куће, а ипак је у својој спаваћој соби изненада осетила нечије присуство и руке како је нежно додирују по глави. Испунили су је задовољство и радост и то толико снажно и необично да је испричала читав доживљај сину пре него што су уопште сазнали да нам је отац преминуо.
Психијатри називају ове случајеве „халуцинације жалости“, али наука таква субјективна искуства још увек недовољно разуме. Свакако још није објашњено откуда нам такви доживљаји пре него што сазнамо да нам је неко умро. Један човек ми је испричао свој доживљај из детињства: једног јутра сишао је на доручак, као и обично, и видео тату како седи на свом месту и чита новине, а онда га је мајка шокирала рекавши му да је отац умро.
– Али ја га видим, ено га, седи тамо! – рекао је и у том тренутку визија оца је нестала. Само 5 одсто ових искустава су визуелна, закључује у својој студији др Мајкл Барбат, лекар у болници „Сен Џозеф“ у Аубурну, у Аустралији. Већина се односи на осећај присутности, и то не неког пролазног, неке сенке, већ живог присуства, врло конкретног присуства које људе подстакне да хитно позову неког телефоном, да окрену аутомобил у другом правцу, да се у тренутку расплачу. То се може догодити у тренутку смрти драге особе, али након неколико недеља или чак година касније.
Карен Симон, извршна директорка маркетинга из Торонта, прича о свом доживљају 1 хладне ноћи шест недеља након смрти оца: – Возила сам аутопутем, а на сувозачевом месту се створио тата. Могла сам да осетим како се намешта у седишту. Он је увек седео на карактеристичан начин, нагнут на леву страну. Возио се тако са мном петнаестак километара. Доживљај је био невероватно реалистичан и мене је потпуно променио.
И живи могу да доживе смрт. Истраживање психијатра др Рејмонда Модија из 2010. године показује да и живи могу заједно са самртником да доживе осећај да улазе у „светлост“. Овај психијатар је, иначе, аутор револуционарне књиге из 1975. године под насловом „Живот после живота“, а његов је и познати термин „доживљај блиске смрти“.
Психолог у установи за палијативно збрињавање на Флориди др Кејтлин Даулинг Синг приметила је да људи на самрти делују као да зраче, а они спомињу и како „ходају кроз собу осветљену лампама“ или како им „тело пуни сунчева светлост“. Понекад, на тренутак, то доживе и чланови њихових породица.
Психолог др Џоан Борисенко, на пример, описала је како је то доживела у тренутку кад јој је умрла мајка. У 81. години мајка јој је преминула у медицинском центру Бет Израел у Бостону, а Џоан каже како се просторија испунила сјајном светлошћу коју су видели и она и њен син и како су обоје посматрали како се мајка спектрално издиже из тела. Управо људи на самрти разумеју смрт пуно боље него ми и могу нам пружити утеху, само кад бисмо ми могли да чујемо оно што покушавају да нам кажу.
