Прочитај ми чланакПовлачење наоружања Територијалне одбране у војне магацине по наредби Генералштаба ЈНА из 1990. угрозило је одбрамбену моћ бивших југословенских република.
То је посебно утицало на БиХ, пише Дојче веле.
Thinkstock
Југословенска народна армија (ЈНА) била је главна оружана сила Социјалистичке федеративне републике Југославије (СФРЈ) и, како се тада сматрало, најзначајнија кохезивна снага те вишенационалне државе. Створена из ратне Народноослободилачке војске Југославије, ЈНА је у време владавине Јосипа Броза Тита израсла у респектабилну војну силу.
Позивајући се на истраживања америчког војног аналитичара Џејмса Ф. Данигана, професор одбране и сигурности Неџад Ахатовић каже да се, према систему војног школовања и нивоа обучености, ЈНА сврставала „раме уз раме“ са војскама НАТО чланица. По доктрини, стратегији и укупној количини војне опреме бивша СФРЈ рангирана је одмах иза тадашњег СССР и Демократске републике Немачке (ДДР), каже Ахатовић.
ЈНА је била једна од најјачих војски у Европи
„Различити су подаци о броју оружја и количини ратног материјала којим је располагала ЈНА. Према неким изворима, ЈНА је крајем осамдесетих имала више од 180.000 активних војника и официра под оружјем. Процењивало се да у случају рата СФРЈ може мобилизовати више милиона људи. ЈНА је тада имала око 3.500 тенкова, 1.500 оклопних транспортера, 80 бродова, 700 борбених летелица и више од 2.000 топовских цеви великог калибра. Даниган, међутим, тврди да је бивша СФРЈ крајем осамдесетих година имала око 2.200 оклопних борбених возила и око 380 борбених авиона. У сваком случају, радило се о респектабилној војној сили“, каже Ахатовић.
Бивши капетан прве класе ЈНА, потом и бригадир Оружаних снага БиХ Хамза Вишћа, каже да се трансформација ове војске назире још седамдесетих година. Он подсећа да, симулирајући одбрану од напада „Плавих“ (Американаца и НАТО) из правца Трста у време великих маневара „Слобода 71″, ЈНА планира успоставу линије одбране на потезу Карлобаг-Карловац-Вировитица. Процес трансформације ЈНА одвија се паралелно са политичким превирањима у земљи. 14. маја 1990. године Генералштаб Оружаних снага СФРЈ доноси одлуку о повлачењу оружја Територијалне одбране (ТО) у складишта ЈНА. Вишћа подсећа да је ова одлука уследила непосредно по окончању „реформе“ ЈНА која је подразумевала укидање команди Армија у Љубљани, Сарајеву и Скопљу.
Разоружавање ТО бивших југословенских република
„Касније се испоставило да то није било случајно. Повлачење, односно стављање наоружања ТО под контролу ЈНА је свакако допринело јачању неповерења јавности у ЈНА, посебно имајући у виду да је овај поступак нарочито осетљив и медијски експониран био на територији Словеније, Хрватске и БиХ. Завиримо ли у архиву тадашњих југословенских медија, приметићемо да се готово не спомиње да је исти поступак реализован и у Србији, Македонији те Црној Гори. Неки би рекли и да није. У БиХ је повлачење наоружања ТО у суштини разобличено поступком тадашњег пуковника Јове Дивјака који је одбио извршење овог наређења сматрајући да то није праведан чин и да није у реду одузимати ТО оружје намењено одбрани. И његово хапшење те процес који је уследио указују на озбиљност ситуације и упозоравају на чињеницу да се не ради о формалној дислокацији наоружања и војне опреме, већ о заузимању позиција за предстојећи сукоб“, каже Вишћа за ДW.
Војнополитички аналитичар из Сарајева Ђуро Козар каже да је спорна наредба о повлачењу наоружања спровођена селективно, јер је циљ ове одлуке био разоружавање ТО Хрватске, Словеније и БиХ.
„То су биле републике СФРЈ које су, према оцени Генералштаба ЈНА у Београду, имале сецесионистичке намере. Тако су Хрватска и БиХ готово потпуно остале без оружја. Кад је ЈНА 1991. године почела агресију на Хрватску, а 1992. и на БиХ, испоставило се да ове републике, осим нешто полицијског наоружања, немају чине да се бране. Због тога су ЈНА и српске паравојне снаге у почетку имале предност на ратиштима, тим пре јер је одузетим оружјем ТО ЈНА снабдевала паравојне српске формације у овим републикама. Армија БиХ је тек 1994. године достигла баланс у наоружању. Цинично звучи образложење ЈНА да је оружје ТО склоњено у војне магацине ради боље заштите и чувања. Све је било планирано, али нико, па ни београдски генерали, нису очекивали отпор који је пружен јер ‘бој не бије свијетло оружје, већ бој бије срце у јунака'“, каже Козар.
Кадијевићево признање
Говорећи о улози ЈНА у распаду бивше СФРЈ, Козар истиче да се под кринком борбе за очување Југославије водио рат за великодржавне пројекте. „Оне републике које нису желеле ни СФРЈ ни њену војску, ЈНА је агресијом жестоко казнила успостављајући у њима парадржаве као што су тзв. Република Српска Крајина (РСК) у Хрватској и Република Српска (РС) у БиХ. Касније је РСК поражена и нестала, а РС је на мировној конференцији у Дејтону добила легалитет као ентитет у оквиру БиХ. ЈНА тих деведесетих година није штитила СФРЈ, него је била пристрасна штитећи интересе Слободана Милошевића. ЈНА је престала бити ‘народна’ војска свих у бившој СФРЈ и постала је српско-црногорска војска у рукама Слободана Милошевића који је, као што је познато, скончао у ћелији хашког затвора“, каже Козар.
У време разоружавања ТО бивших југословенских република савезни секретар за одбрану био је Вељко Кадијевић (1925-2014.). У својој књизи „Моје виђење распада“, Кадијевић правда деловање ЈНА у Хрватској и БиХ признајући да је ЈНА формирала три војске; Војску Србије и Црне Горе, Војску Републике Српске и Војску тзв. Републике Српске Крајине. Козар подсећа да је командни кадар у овим војскама вођен у евиденцији Генералштаба у Београду, одакле су добијали плате. Бивши командант Војске РС Ратко Младић, који је пред Хашким судом оптужен за геноцид и друге најтеже ратне злочине, на платном списку Београда био је до 2001. године.
