Прочитај ми чланакПре тачно годину дана написао сам текст под насловом „Србија читаву деценију заборавила на постхумне остатке Војводе Путника“ многи су се тада изненадили податку да је наш славни војсковођа био скоро десет година заборављен у Француској.
Наиме војвода Путнике је преминуо у француском граду Ници не дочекавши крај Првог светског рата, 17. маја 1917. његов ковчег био је смештен у једној капели све до шестог нобембра 1926. када су коначно његови посмртни остаци стигли у Београд.
А како је држава коначно реаговала, скандалозан је као и сам чињеница да је један од најславнијих српских војсковођа заборављен у туђини…
Дневни лист „Политика“ 1925. године објавио је телеграм једног нашег револтираног војног ветерана који је био у посети Ници.
У телеграму је између осталог писало:
„… Јуче, сам враћајући се у отаџбину стигао у Ницу. Како остајем овде неколико дана, пошао сам данас да обиђем Ницу и да видим има ли још трагова из оних ратних дана када је Ница дала уточиште многима од наших. Тако сам посетио и цркву у којој је привремено био смештен ковчег са мртвим телом нашег генералисимуса Путника, до преноса у отаџбину. Запрепастио сам се када сам, улазећи у цркву, опазио у прозору онај исти ковчег који сам пре седам и по година овде са поштовањем гледао. Велики вођа наше војске још увек лежи у црквеном прозору и отаџбина још увек не може да се сети свог великог сина коме толико много дугује… “
После тог чланка у редакцију листа „Политика“ свакодневно су стизала писма са захтевом да посмртни остаци Војводе Путника пренесу у отаџбину.
Држава коначно реагује под притиском јавности и шестог нобембра 1926. године на београдску железничку станицу стиже ковчег са посмртним остацима војводе Радомира Путника, скоро десет година после његове смрти.
Сахрана је одржана седмог новембра на Новом гробљу.
Улице којима се кретала посмртна поворка биле су закрчене људима. Читав Београд и много народа из унутрашњости желело је да се поклони првом српском војводи и да му ода заслужену пошту.
Први говорник на Новом гробљу је био министар војске генерал Душан Трифуновић, који је том приликом рекао:
„Био си војводо велики и као човек и као војник, и као војсковођа. Био си војводо пример војничке спреме, радиности, истрајности, енергије и одлучности. Историја ће, велики војводо, најбоље рећи заслуге које си стекао за војску, и заслуге за ослобођење и уједињење. Они ће ти дати једно од најистакнутијих места и поставиће те у ред највећих војсковођа”.
Наравно није било извињења за деценију заборава.
Мени су данас најдражи и некако најрелевантнији описи које нам је оставио велики др Арчибалд Рајс. Он је за војводу Радомира Путника 1915. године рекао: „Тек сад схватам колико је необичан и уман био тај старац, бледог лица, уоквиреног проседом густом брадом подрезаном у шиљак, који је своју болесничку постељу претворио у биро у коме је неуморно радио дан и ноћ…”
Сад долазимо до суштине, за који дан обележиће се сто година од смрти славног војсковође и са великом стрепњом очекујем да видим на који ће се начин држава сетити првог српског војводе Радомира Путника…
Можда још више стрепим на који начин ће га се сетити српски народ?
Рећи ће ми/нам то много…. на првом месту да ли смо ми још увек онај народ који смо некад били?
