Прочитај ми чланакСећање Београђанина Миладина С., тада на редовном одслужењу војног рока у Тузли
БИЛО је сунчано, прелепо мајско јутро, негде око 7.30. У ваздуху се осећао неки чудан мир… као да се предосећао покољ који ће уследити неколико часова касније. „Тузланска колона“ је изиграна, ти људи су, практично, изручени на тацну муслиманским паравојним формацијама, које су једва дочекале да изиграју договор о повлачењу и побију војнике, официре, добровољце…
Говори овако, сећајући се тог кобног 15. маја 1992, Београђанин Миладин С., тада на редовном одслужењу војног рука у Тузли. Био је у колони јединица дела тузланског корпуса која се враћала са бобрбених положаја у рејону Босанског Брода.
– Ми смо, заправо, били део договора о повлачењу тадашње ЈНА у Србију, и то оних војника који су рођени у Србији, јер су наша места попуњавали војници који су војску служили са ове стране Дрине, а родом су из БиХ. Огроман део тузланског корпуса на терену се налазио од фебруара, па је један покривао Бијељину, а други Босански Брод и Дервенту. У касарни, колико знам, остао је тек мањи број њих из редовног састава, остало су били резервисти.
Наш саговорник се сећа да их је код солане, из правца Добоја, сачекала локална тузланска полиција, која им је „гарантовала безбедан пролаз кроз центар града“. Миладин тврди да се колона све време налазила на нишану паравојних јединица, али, како претпоставља, од акције су одустали јер, вероватно, нису очекивали бројчано и борбено супериорнијег противника.
– Било нас је тог јутра неколико стотина, у пратњи оклопних борбених возила. Да се којим случајем запуцало, настао би, убеђан сам, покољ. Прошли смо, ипак, брзо кроз град и упутили се према Угљевику, потом и, преко Бијељине ка Београду, где нас је исте ноћи и сачекала вест о нападу на колону која је касно после подне кренула из касарне „Хусинска буна“ – сећа се Миладин.
Данас, четврт века после масакра у Тузли, Миладин сматра да је тог дана крв – „једноставно морала да падне“.
