Прочитај ми чланакМожда ће неко да помисли да није правилно рећи да Војска Републике Српске (ВРС) 12. маја 2017. године слави свој двадесет пети рођендан, него да је реч о двадесет пет година од њеног формирања. Рођендан славе они који су живи. А ВРС јесте жива. Она је формирана 12. маја 1992. године, Одлуком Народне скупштине Републике Српске (РС) и она живи и данас.
Тачна је и констатација да ВРС обележава двадесет пет година од свога формирања. Иако ВРС данас не постоји у свом изворном облику, искључиво као оружана сила РС, она је наставила да живи као трансформисана институција и организација, која заједно са Војском Федерације БиХ (ВФБиХ), односно Армијом БиХ (АБиХ) и Хрватским вијећем обране (ХВО) чини оружане снаге БиХ (ОС БиХ).
Дејтонски споразум, односно Анекс IV, Устав БиХ члан V Председништво, тач. 5 Стални комитет, потврђује постојање ентитетских војски, као оружаних снага ентитета, и каже: „Сваки члан Председништва ће по положају имати цивилну команду над оружаним снагама. Ниједан ентитет неће претити употребом силе нити употребити силу против другог Ентитета и ни под којим условима оружане снаге било ког Ентитета неће ући нити боравити на територији другог Ентитета, без пристанка владе тог Ентитета и Председништва БиХ“.
Све до 1. јануара 2006. године, док нису формиране ОС БиХ, односно док није ступио на снагу Закон о одбрани БиХ, у БиХ су постојале ентитетске војске и то ВРС и ВФБиХ. Услед великих притисака од стране Високог представника у БиХ, и водећих земаља чланица Већа за имплементацију мира у БиХ, у процесу трансформације система одбране и безбедности у БиХ дошло је до промене Устава БиХ, и то неких одредаба наведеног Члана V, односно до формирања ОС БиХ. Ове уставне промене су извршене уз „пристанак-прихватање“ од стране оба Ентитета и три народа у БиХ. Данас су ОС БиХ „јединствена војна сила“, чију суштину представљају управо ентитетске војске, које су кроз процес властите трансформације формирале ОС БиХ.
Данас су ОС БиХ под цивилном контролом Председништва БиХ, тј. оних истих функционера који су по изворном уставном одређењу имали цивилну контролу над ентитетским војскама. Даље ланац командовања и контроле иде преко Министарства одбране (МО) и Заједничког штаба (ЗШ) ОС, те на две команде оперативног нивоа, и то Оперативна команда оружаних снага БиХ – ОКОСБиХ, и Команда за подршку Оружаних снага БиХ – КПОСБиХ. Заједнички штаб ОС БиХ, ОКОСБиХ и КПОСБиХ су мултинационалног карактера. ОКОСБиХ у свом саставу има 3 пешадијске бригаде, бригаду ваздухопловних снага и противаздухопловне одбране и бригаду тактичке подршке. Команде бригада су такође мултинационалног састава. Пешадијске бригаде су сатављене од батаљона једнонационалног сатава (бошњачки, српски и хрватски).
Поред бригада у ОС БиХ постоје пешадијски пукови који баштине идентитет и војно наслеђе ентитетских војски, односно војних јединица конститутивних народа (Бошњака, Срба и Хрвата), а потичу од АБиХ, ВРС и ХВО. Управо је 3. пешадијски Република Српска пук, који се налази у Бања Луци, та јединица која у свом пуном капацитету, иако формално део ОС БиХ, представља ВРС, која кроз живот и рад пука наставља да живи свој нови мирнодопски живот. Иако пук нема оперативна овлшћења, он има значајну улогу у очувању традиција ВРС и одбрамбеног и војног организовања српског народа у РС и БиХ.
Поред 3. пешадијског Република Српска пука, који директно представља ВРС, трансформисани елементи ВРС, као оперативне јединице, налазе се у саставу пешадијских бригада и то: 2. пешадијски батаљон који је у саставу 4. пешадијске бригаде (Чапљина), кога искључиво сачињавају војници Срби, налази се у Билећи; затим у саставу 5. пешадијске бригаде (Тузла) налази се 3. батаљон који је стациониран у Бијељини; у саставу 6. пешадијске бригаде (Бања Лука) је 1. батаљон смештен у касарни Козара у Бања Луци. Ови батаљони су такође и део 3. пешадијског Република Српска пука.
Дакле, 3. пешадијски Република Српска пук на својим униформама носи обележја ВРС, поздравља заставу РС и Председника РС и српског члана Председништва БиХ. Сваке године на дан формирања ВРС у касарни Козара у Бања Луци организује се државна и војна свечаност. Због стално присутних политичких тензија у БиХ и проблема функционисања заједничких институција и угрожавања уставне позиције РС у оквиру БиХ од стране бошњачких политичара и њима блиских међународних фактора, обележавање дана ВРС такође често бива политизовано и минимизира се улога ВРС у склопу ОС БиХ, настојећи ОС БиХ приказати као неку sui generis институцију, надинституцију која нема никавих додирних тачака са ентитетским војскама из којих су настале.
Због свега тога врло је важно обележавати и славити Дан ВРС и са поносом се сећати наше ратне прошлости и улоге ВРС у одбрани РС. Зато сматрамо неопходним подсетити све у БиХ, РС и у региону и приказати историјат настанка, развоја, оружаног деловања ВРС и суштину војног и одбрамбеног организовања српског народа у БиХ. То управо чинимо овом приликом, у овом дводелном приказу формирања, организације, и функционисања ВРС.
ФОРМИРАЊЕ ВРС
Предходно стање, период јануар – мај 1992. Након отцепљења Словеније од СФРЈ и окончања оружаних сукоба у Словенији, дошло је до знчајних промена у самој структури и организацији ЈНА, те до дислокације мноштва јединица ЈНА из Словеније на простор Хрватске, БиХ и Србије. Потом, након избијања оружаних сукоба у Хрватској, 5. Војна област (ВО) ЈНА, са командом у Загребу, која је у свом саставу имала респектабилне војне снаге, бива дислоцирана на просторе Републике Српске Крајине и на простор БиХ.
Након измештања команде и једница 5.ВО са територије Хрватске на територију БиХ, 10.01.1992. године Команда 5.ВО преименована је у 2.ВО са седиштем у Сарајеву. На територији БиХ јединице 2.ВО сусреле су се са врло сложеном политичком ситуацијом. Команде и једнице 2.ВО биле су једини представници савезних институција у БиХ. Покушавајући да одржи јединство у властитим редовима команда 2.ВО је све до проглашења референдума у БиХ одржавала присне односе са свим националним заједницама, а посебно су били сусретљиви према ставовима руководства Муслимана. У одсуству јасних политичких смерница из Београда, командант 2.ВО настојао је да следи неутралну линију и да задржи савезни карактер институције на чијем је челу. Већина националних странака у БиХ није била спремна да прихвати такво његово понашање.
Команда 2.ВО све више се суочавала са проблемом поларизације међу старешинама ЈНА, која је настајала на националној основи широм БиХ. На значајним командним и другим положајима у 2.ВО биле су старешине пореклом из Србије, Црне Горе и Македоније, које су раније ратовале у Словенији и Хрватској. Били су свесни да ће у БиХ доћи до грађанског рата, и захтевали су да буду премештени из БиХ. Због тога је било очекивано да ће као старешине у командама 2.ВО углавном остати Срби и Муслимани из БиХ. Због заоштрености политичке ситуације и позива од стране муслиманског политичког руководства, већина старешина Муслимана напустила је јединице ЈНА и прешла у јединице ТО и разне војне фракције, и паравојне формације које су организовале муслиманске политичке снаге.
Посебан проблем са којим се суочила 2.ВО био је осипање бројног стања јединица које су напуштали Муслимани и Хрвати, а војни обвезници Муслимани и Хрвати нису се одазивали на позив за мобилизацију након избијања оружаних сукоба у Хрватској. Да би обезбедила потребно бројно стање, команда 2.ВО дозволила је попуну једница и добровољцима, на основу постојећег Закона о општенародној одбрани и на основу наредбе Председништва СФРЈ, која је предвиђала ангажовање добровољаца за време стања непосредне ратне опасности.
После нелегитимног референдума о независности БиХ одржаног 29. фебруара и 1. марта 1992. године, 2.ВО се нашла у неиздрживом положају: касарне су биле блокиране, наоружање је отуђивано, војници и старешине су дезертирали. Упоредо са појачавањем борбених дејстава и нападима на јединице ЈНА скоро на целом простору БиХ, донесена је одлука о повлачењу ЈНА из БиХ. Политички представници српског народа у БиХ оштро су се томе противили, сматрајући тај чин повлачења ЈНА чином признавања БиХ као самосталне државе Муслимана.
Процес формирања Војске. Војска Републике Српске (ВРС) формирана је као део јединственог и интегралног одбрамбено-безбедносног система РС, која је била проглашена, као независна држава на српским етничким просторима у БиХ још 9. јануара 1992. године. Уставoм Српске Републике Босне и Херцеговине, који је усвојен 28. фебруара 1992. године, Амандманом II дате су уставне основе за формирање Војске. Амандман гласи: “Српска Република Босна и Херцеговина има своју војску, коју сачињавају стални и резервни састав. Стални састав сачињавају професионални војници и војници на одслужењу војног рока. О војсци Српске Републике Босне и Херцеговине доноси се посебан закон”. На основу ових уставних одредби Скупштина српског народа у Босни и Херцеговини на седници одржаној 12. маја 1992. године доноси Одлуку о формирању Војске Српске Републике Босне и Херцеговине.
У Одлуци о оснивању ВРС каже се: „Да су јединице и штабови територијалне одбране основа за формирање Војске, чију организацију ће да утврди Председник Републике“. Скупштина српског народа у БиХ за команданта главног штаба (ГШ) поставила је генерал-потпуковника Ратка Младића. Ово није уобичајан поступак именовања и постављења у Војсци. Зато се у члану петом ове одлуке каже: “Одлука важи до доношења Закона о војсци Српске Републике БиХ”. Већ у јуну 1992. године донесен је Закон о одбрани (члан 5), у коме се каже: “Организација Војске, у складу са Уставом, уређује се посебним законом”.
Председништво Српске Републике БиХ 01. јуна 1992. године доноси Закон о војсци. Војска РС је формирана и попуњавана као народна војска.
Одлука о формирању војске, уставне и законске основе биле су само претпоставке за отпочињање процеса формирања војске. Процес формирања војске одвијао се упоредо са трансформацијом јединица и штабова ТО, које су већ биле борбено задејствоване и извршавале борбене задатке, као и јединица које су биле у саставу ЈНА, а попуњене су биле војним обвезницима српске националности из БиХ. Израдом нове шеме организације и формације и укључивањем стручних професионалних кадрова олакшан је процес формирања ВРС.
Неки кажу да је ВРС настала искључиво од ЈНА. Међутим то није потпуно тачно. ВРС је наследила основне доктринарне поставке организације војске од ЈНА, део материјалних средстава, нормативну и организациону структуру, као што су то учиниле и друге војске настале у БиХ на остацима ЈНА.
Велики део јединица ЈНА у БиХ био је стациониран на територијама са већинским српским становништвом. У тим јединицама били су мобилисани војни обвезници Срби из БиХ, а део јединица ТО је био придодат јединицама ЈНА. Од велике користи за формирање нове војске била је војна инфраструктура и стационарни војни објекти (касарне, складишта, центри везе, склоништа и др.). У БиХ је био стациониран велики број војних објеката различитог типа. У БиХ као централној југословенској републици, из стратешких разлога били су стационирани значајни капацитети војне индустрије.
Све војне објекте ЈНА у БиХ наследиле су три нове војске које су настале у процесу распада Југославије, и то Армија БиХ (А РБиХ), ВРС и Хрватско вијеће обране (ХВО). А РБиХ је наследила војне објекте у Сарајеву, Тузли, Зеници, Коњицу, Травнику, Бихаћу и неким другим гарнизонима, ВРС углавном у Бања Луци, делимично у Сарајеву, Брчком, Билећи, Бијељини, Требињу и др., ХВО углавном у Мостару, Чапљини, Бугојну и неким мањим градовима БиХ. Такође, многе јединице ВРС су настајале потпуно самостално, без икакве војне инфраструктуре. То је било изражено посебно у зони Дринског корпуса (ДК) ВРС, који скоро да није добио ништа у наслеђе од ЈНА.
Ради операционализације скупштинске одлуке о формирању ВРС, убрзо је уследио састанак команданта ГШ ВРС са државним руководством РС, на коме су разматране варијанте организацијско-формацијске структуре Војске. Главне смернице које су донесене на том састанку биле су: 1) Војска мора бити састављена од брзих, покретних и ефикасних јединица, чију окосницу треба да чине садашњи формацијски састави и постојећа борбена техника, наоружање и друга војна опрема; 2) предност дати лаким пешадијским бригадама, пешадијске бригаде формирати тамо где то дозвољавају људски и технички потенцијали и где изискује војно-политичка ситуација; 3) војска треба бити оспособљена за офанзивну одбрану и чување српских територија у БиХ, а не за освајање туђих територија; 4) при изради формације не захтевати доделу друге технике, већ се ослањати на постојећу.
Организацијско-формацијском уређењу јединица ВРС приступило се на врло флексибилан начин, ради оставривања њеног основног задатка и намене, који проистичу из Устава РС.
Војска је формирана образовањем Главног штаба (ГШ) и оперативних састава – корпуса копнене војске, у чији састав су ушле бригаде, пукови, једнице подршке; ваздухопловства и противваздушне одбране (В и ПВО). Одлуком је предвиђено формирање пет корпуса копнене војске (1. крајишки корпус (1.КК), 2. крајишки корпус (2.КК), Источно-босански корпус (ИБК), Сарајевско-романијски корпус (СРК), Херцеговачки корпус (ХК)), и Ваздухопловство и ПВО као посебан оперативни састав ВРС. Председник Републике овластио је команданта ГШ ВРС да одреди границе зона корпуса и да руководи и командује оперативним саставима на фронту, а ГШ ВРС је потчињен председнику Републике. Ближу организацију и формацију јединица Војске урадио је ГШ ВРС.
Војне доктринарне основе и борбени прописи и правила наслеђени су од ЈНА. Кључне руководеће положаје у ГШ ВРС, корпусима и бригадама ВРС заузимали су бивши официри ЈНА, Срби пореклом из БиХ, који су, у складу са својом војном каријером у ЈНА, били оспособљени за адекватну примену доктринарних поставки о општенародном одбрамбеном рату и употреби војске у том рату.
За организацију српских јединица ТО и ВРС карактеристична су два кључна временска периода. Први – почетни период, односи се на време од проглашења независности БиХ до повлачења ЈНА са простора БиХ, и други – накнадни период после повлачења ЈНА, па до прве половине 1992. године. У првом периоду организација и формација једница ТО била је неуређена и недефинисана, јединице су више личиле на пуки збир појединаца или група, без јасне хијерархије, поделе ауторитета и одговорности. То су биле јединице локалног карактера, формиране по систему “леопардове коже”, или по систему “концентричних кругова”, повезивањем српских насељених места, почев од засеока, преко села до месних заједница и градских четврти или насеља. Неке јединице ТО су биле изоловане, одсечене од већих јединица и војних састава. Укрупњивање тих једница зависило је од развоја борбене ситуације на терену и од војних и борбених способности јединица да остваре веће борбене успехе како би се међусобно повезивале, уз истовремено спајање српских етничких територија.
Те и такве једнице нису увек биле у стању да остваре значајније борбене успехе који су били неопходни ради опстанка српског народа у БиХ.
Када је донесена одлука да се јединице ЈНА повуку из БиХ, тада наступа други врло значајан период у организацији ВРС. Отпочиње општа јавна мобилизација снага и средстава у Српској Републици БиХ, и стварају се потребне претпоставке за бројно нарастање јединица, њихову организацију и формацију. Одзив војних обвезника на мобилизацију био је у врло високом проценту, тако да су команданти оперативних и тактичких једница могли формирати јединице у складу са наредбом команданта ГШ о формацији и устројству војске Српске Републике БиХ. Управо побољшањем организације Војске наведени проблеми је требало да буду превазиђени. То је био тежак задатак. Ипак су те и такве снаге ВРС успеле да повежу Крајину, Посавину и Семберију, прошире коридор у Подрињу и одбране српске градове и насеља у долини р. Дрине и очувају везе између Подриња, Романије и Херцеговине.
Као што смо већ рекли, РС није усвојила Војну доктрину као посебан доктринарни документ, који би представљао систем верификованих ставова, начела и принципа о организовању, припремању и начину уптребе оружане силе у миру и у рату. Као замена за документ такве врсте били су: Устав, декларације, закони, одлуке највиших државних институција у РС, борбена правила и прописи наслеђени од ЈНА, упутства, директиве, подзаконски акти из области одбране, правила и др. које је доносио председник Републике и командант ГШ ВРС.
РС се определила за војну организацију мешовитог типа, која се попуњавала војним обвезницима, војницима на одслужењу војног рока, војницима по уговору и професионалним официрима и подофицирима.
ОРГАНИЗАЦИЈА ВРС
Величина, структура и организација ВРС одлучујуће су биле условљене: 1) начином настанка и темељима на којима је настала; 2) основним доктринарним ставовима које је усвојило и изразило државно и војно руководство кроз низ законских аката; 3) одлукама и директивама организационог типа; 4) војно-политичким положајем РС и геостратегијским положајем њених територија; 5) демографским чиниоцем; 6) економско-техничким потенцијалима; 7) међународним, политичким и војним чиниоцима који су инволвирани у кризу у БиХ; 8) снагама, аспирацијама, циљевима и начином дејства муслиманских и хрватских оружаних снага укључених у оружана дејства; 9) подршком и помоћи малобројних савезника РС; 10) а посебно њеном основном наменом и задатком, а то је одбрана и заштита српског народа у БиХ.
ВРС била је организована у видове, родове и службе, а родови и службе били су подељени на врсте и специјалности. Видови ВРС били су копнена војска (КоВ), ваздухопловство и пртотивваздушна одбрана (В и ПВО).
Сходно основној уставној улози ВРС, а то је да брани РС и српски народ и његову слободу, корпуси и ниже јединице ВРС формиране су по територијалном принципу, тако да су покривали територије које су углавном биле етнички компактне, тј. са већинским српским становништвом. То је био основни извор попуне. Када се погледају зоне корпуса и територије које су покривале, видимо да је реч углавном о етнички компактном простору који је сачињавао РС, узимајући у обзир линије сукоба и разграничења, а касније и поделу БиХ у складу са Дејтонским споразумом. Ово можемо видети на доле две приказане карте, које говоре саме за себе.
Главни штаб ВРС
ГШ је деловао као мало оперативно тело, чија је основна функција била успостава система руковођења и командовања свим једницама које су улазиле у састав Војске Српске Републике БиХ.
Право командовања командант ГШ црпио је из Закона о војсци и исто остваривао у складу са овлашћењима која је на њега пренео председник Републике, у складу са Законом о војсци. Можемо рећи да је право командовања команданта ГШ било изведено право, или право на бази пренетих овлашћења од стране председника Републике.
ГШ ВРС се разликовао од свих осталих штабова који су постојали на нижим организацијским нивоима (корпуси, дивизије, бригаде, пукови), не само по томе што је носио име главни штаб, него и по својој организацији и формацији. ГШ је обављао и командне и штабне послове. Он је био команда ВРС.
С обзиром да је председник Републике као врховни командант формирао Врховну команду, онда је било очекивано да ГШ буде орган са стручним компентенцијама, који ће обављати стручне послове за потребе Врховне команде, и бити у улози Штаба Врховне команде. Међутим то није тако било у пракси.
Оваква организација ГШ омогућавала је команданту ГШ да се налази у функцији команданта Војске.
Копнена војска
Копнена војска је била главни, најбројнији и најотпорнији вид ВРС. Била је носилац оружане борбе на целом ратишту и била је ослонац свим другим снагама борбе и отпора. Копнена војска се састојала од родова и служби, које су одређивале врсту и тип јединица.
Корпуси копнене војске. Корпус као оперативна јединица намењена за извођење операција на копну у свом саставу обједињава више бригада, пукова различитих врста, дивизија, самосталних батаљона (дивизиона) и друге јединице родова и служби. Примарна борбена компонента корпуса КоВ у ВРС била је бригада. Бригаде ВРС биле су више здружене тактичке јединице променљивог састава. У зависности од места, улоге и задатка за који су намењене у току извођења борбених дејстава у бригадама ВРС здруживани су: пешадијски, моторизовани, лаки, оклопни, механизовани, противоклопни, артиљеријски батаљони (дивизиони) и чете (батерије), као и јединице других родова и служби, што је бригадама омогућавало извођење разноврсних борбених дејстава у одређеној зони или просторији.
Пошто је реч о јединици променљивог састава, у зависности од низа фактора, корпуси ВРС су били неуједначени, у свој састав су укључивали различите врсте и величину родовских једница. Корпуси су се разликовали и по томе коју су оперативну зону покривали, односно на којој су територији формирани. Демографске могућности територије, материјални извори, расположива техника, војна инфраструктура и други фактори утицали су на састав корпуса. Зоне корпуса су покривале географске просторе у БиХ и РС који су у етничком слислу били насељени и припадали српском народу у процентима од преко 75%.
1. Крајишки корпус. Оперативна зона 1.КК обухватала је највећи део територије Крајине (западног дела РС) и делове Посавине. Зона корпуса била је омеђена рекама Сава, Уна, Укрина, Угар, Мајданском планином и планином Влашић. У зони 1.КК налазили су важни градски центри и то: Бања Лука, Приједор, Сански Мост, Добој, Дервента, Прњавор, Мркоњић Град и др.
Први крајишки корпус био је уједно и највећи корпус у ВРС, посматрано према броју јединица у његовом саставу, а истовремено и са највећом ватреном моћи, коју су му пружале оклопне и моторизоване бригаде, те артиљеријске јединице. Корпус је имао и највеће бројно стање. Почетком јула 1992. године у корпусу је било 43 128 старешина и војника, да би то бројно стање до краја године нарасло на 72 330 припадника (2373 официра, 4537 подофицира и 65 420 војника).
2. Крајишки корпус. Оперативна зона 2.КК обухватала је најзападнији део Крајине, односо РС, и била је једна од мањих зона корпуса ВРС. У зони корпуса живело је преко 90% српско становништво. У зони корпуса налазили су се следећи градови: Дрвар, Босанско Грахово, Босански Петровац, Гламоч, Босанска Крупа, Нови Град, Кључ и др.
Корпус је имао релативно мало бројно стање, три пута мање од бројног стања 1.КК. У јулу 1992. године било је 20 937 војника и старешина у корпусу, да би се до краја године то бројно стање смањило и износило је 16 935 припадника корпуса.
Источно-босански корпус. Оперативна зона корпуса обухватала је северне и североисточне делове РС, и то: Семберију, Мајевицу, Посавину и једно време доње Подриње.
У зони корпуса били су следећи градски центри: Бијељина, Брчко, Босански Шамац, Угљевик, Лопаре.
Почетком јула 1992. године у корпусу је било 31 978 војника и старешина, а крајем 1992. године, после преласка неких бригада у ДК и ОГ “Добој” бројно стање се смањило на 26 174, и то 670 официра, 1021 подофицира и 24 483 војника.
Сарајевско-романијски корпус. Након оснивања СРК је добио релативно широку зону операција, која се протезала од Сарајева, преко Романијског платоа, горњег, средњег и доњег Подриња. Зона СРК повезивала је простор Херцеговине, романијске регије и Подриња. Оснивањем Дринског корпуса границе зоне СРК се мењају и зона се смањује, и постаје једна од мањих оперативних зона корпуса ВРС. У зони СРК остаје град Сарајево, градске општине са приградским насељима и Романијски плато, али не у целости.
У зони корпуса били су значајни градски центри и то: Српско Сарајево са општинама Вогошћа, Илијаш, Рајиловац, Илиџа, Хаџићи, затим насеља Пале и Трново.
Укупно бројно стање корпуса почетком јула 1992. године било је 29 234. Касније, када је формиран ДК и преласком дела једница у тај корпус, бројно стање било је 24 820 војника и старешина.
Херцеговачки корпус. Херцеговачки корпус је формиран на простору Херцеговине. Зона корпуса обухватала је највећи део Источне Херцеговине и делове Старе Херцеговине. У зони корпуса били су следећи градови и насељена места: Требиње, Билећа, Невесиње, Фоча, Калиновик, Автовац. У корпусу је крајем 1992. године било 18 105 војника и старешина.
Дрински корпус. Последњи корпус који је формиран у ВРС био је Дрински корпус. Иако је наредбом команданта ГШ ВРС, од 03.07.1992. године, наређено формирање ДК, он је заживео тек 01.11.1992. године. Корпус је формиран на простору Романијског платоа, Бирча, горњег, средњег и доњег Подриња. Зона ДК обухватила је део теритоије СРК, ИБК и ХК. У састав корпуса су ушле одређене једнице ИБК, СРК и ХК, као и неке новоформиране једнице. Зона корпуса је обухватала подручја општина Зворник, Шековићи, Власеница, Милићи, Хан Пијесак, Соколац, Рогатица, Вишеград, Рудо, Чајниче и Српско Горажде.
Корпус је имао је 24 589 војника и старешина.
Ваздухопловство и противаздушна одбрана (В и ПВО). В и ПВО ВРС је вид војске оперативног нивоа, организован, опремељен и оспособљен за борбена дејства у ваздушном простору и из њега. Намена и основни задаци В и ПВО проистицали су из значаја ваздушног простора РС, и били су условљени карактеристикама ратишта, односно географским положајем територије РС, техничким и борбеним могућностима система са којима је располагало В и ПВО, као и непрекидним присуством ваздухопловних снага НАТО у ваздушном простору БиХ и различитим одлукама међународних институција о забрани лета и употреби авијације ВРС. В и ПВО било је намењено за противваздушну одбрану територије и оперативних састава ВРС, ваздухопловну подршку КоВ. В и ПВО није било у могућности да оствари превласт у ваздушном простору, не због ваздухопловних снага противника, него због снага НАТО пакта. Такође није могло често извршавати ни задатке извиђања ваздушног простора ни блиске ваздухопловне подршке, осим у почетној фази рата и у завршној фази рата. Најчешће су извршавани задаци превожења ваздушним путем. Превоз рањеника, материјалних средстава и хуманитарне помоћи вршен је транспортним хеликоптерима, хеликоптерима опште намене и лаком авијацијом.
Команда В и ПВО била је у Бања Луци. У В и ПВО је било 4010 војника и старешина, и то 317 официра, 490 подофицира и 3203 војника.
Укупно бројно стање ВРС – борбени и неборбени део. Бројно стање ВРС мењало се током рата, тако да је средином 1993. године било нешто мање него у 1992. години и износило је 6135 официра, 10911 подофицира, 170 643 војника – укупно 187 689. Овоме броју треба додати и око 5000 војника и старешина који су били распоређени у неборбеним јединицама. Разлози за промену бројног стања били су разноврсни: борбени губици – неповратни и повратни, смртни случајеви по разним основама, демобилизација на захтев државних органа, предузећа и других правних лица, дезертерство, планско смањење бројног стања у складу са организацијом и формацијом једница и др.
Проценат попуњености војске војницима и резервним подофицирима и официрима био је врло повољан. Далеко је била неповољнија попуњеност Војске професионалним подофицирима (8%), и официрима (22%).
Број професионалних официра био је уједначен по оперативним саставима и кретао се између 17% и 22%, осим у В и ПВО где је иначе сразмера официра, подофицира и војника поптпуно другачија него у копненој војсци, и где велики број задатака могу извршавати само професионалци, а мали број резервни официри и подофицири. Број подофицира професионалаца је био врло низак, око 5%. Ако посматрамо укупан однос између укупног броја припадника ВРС и броја професионалних официра и подофицира, онда је 0,84% било професионалних официра и 0,58% професионалних подофицира у укупном броју припадника који је износио средином 1993. године 187 689. Пофесионални официри и подофицири били су различите националне припадности. У ВРС је било 487 старешина који нису рођени на простору РС.
Национални састав професионалних официра и подофицира у ВРС
Црногорци 37 Муслимани 33 Бугари 1 Турци 1 Украјинци 1
Југословени 294 Словенци 13 Чеси 2 Јевреји 1 Неопредељени 21
Хрвати 62 Срби 2165 Мађари 4 Пољаци 1
Македонци 26 Албанци 3 Русини 3 Роми 1
Након рата дошло је до демобилизације ратних јединица, реорганизације ВРС и формирања мирнодопских једница. Од 6 о копнене војске формирана су 4 корпуса и то 1. Корпус (у њега су укључени 1. и 2.КК), са седиштем у Бања Луци; затим 3. Корпус (у њега су укључени ИБК и делови ДК), са седиштем у Бијељини; 5. Корпус (у њега су укључени СРК и делови ДК) са седиштем у Сокоцу и 7. Корпус, од некадашњег ХК, са седиштем у Требињу. Наведени корпуси копнене војске и ваздухопловство и ПВО, заједно са позадинским и родовским јединицама, сачињавали су ВРС са знатно смањеним мирнодопским стањем, и постојали су све до 1. јануара 2006. године, када је ВРС трансформисана у ОС БиХ.
ЗАКЉУЧАК
ВРС је од свога формирања прошла неколико фаза у својој организацији и свом оперативном деловању, показујући различите нивое ефикасности и организованости. Као народна војска, иако се држала скоро искључиво кордонског распореда, са мало маневарских јединица за офанзивна дејства, ВРС је успешно остварила мисију која јој је била додељена од стране државних иснтитуција и у складу са њеном основном наменом а то је одбрана РС и српског народа.
ВРС је била у целини успешна, захваљујући пре свега успешном командовању на оперативном и тактичком нивоу, патриотској свести бораца, храбрости команданата и доминантној лидерској улози команданта ГШ ВРС. Резултати борбе су очити. Одбрањена је РС. ВРС је омогућила добру преговарачку позицију државном и политичком руководству РС у коначној фази рата и успостави мира. Због свега тога ВРС заслужује да и данас буде слављена и да са поносом обележавамо и славимо Дан ВРС. Иако је трансформисана у ОС БиХ као јединствену организацију, ВРС не сме изгубити своју препознатљивост у тој новој институцији на ниову БиХ.
Борачка организација РС на општинским и регионалним нивоима, као и на нивоу РС организује обележавање дана формирања појединих бригада ВРС и корпуса, те на тај начин не дозвољава да се забораве успеси и допринос јединица ВРС и Војске у целини у одбрани РС. Највећи број бригада ВРС датум свога формирања обележавају на истим просторима на којима су и формиране, осим неколико бригада из СРК и 2.КК. Зоне корпуса из периода рата су у највећем проценту на простору РС, осим делова зоне 2.КК, и незнатно мањих делова територија других корпуса.
Данас трансформисана ВРС, која је ушла у састав ОС БиХ, између осталих и у лику 3. пешадијског Република Српска пука, и три српска батаљона лоцирана у Бања Луци, Бијељини и Билећи као делови пешадијских бригада ОС БиХ, треба заједно са осталим деловима ОС БиХ да, између осталих уставних и законских задатака, брани уставни поредак БиХ, а тиме и уставну позицију РС у оквирима дејтонске БиХ.
