Прочитај ми чланакНеколико месеци по потписивању Првог бриселског споразума (односно „Првог споразума о принципима који регулишу нормализацију односа“, склопљеног 19.4.2013) о Косову и Метохији, дакле пре скоро четири године, анализирајући његове последице по безбедност Србије и окружења, укључивши и Македонију, аутор ових редова је написао следеће:
„На слободном српском Косову данас се брани цела садашња Србија, а уз њу и Република Српска и српска Црна Гора. Брани се, на крају, у свом тренутном „блаженом незнању“, и Македонија“,
као и:
„Тзв. бриселски споразум по природи јача (велико)албански фактор, који је најрадикалнији и најдоследнији заступник НАТО-интереса у овом делу Европе. Пример је недавни споразум између Војске Албаније и тзв. косовских безбедносних снага о реципрочном боравку на територији КиМ и Албаније, као и, трећи по реду, ‘војни споразум’ који је управо потписан између ‘Косова’ и БЈР Македоније крајем септембра“ (целокупни чланак је доступан овде).
Зашто је важно вратити се тој процени сад? Зато што су нас тадашње – које су, случајно, и садашње – власти Србије убеђивале да Бриселски споразум представља веееелики корак у правцу стабилизације региона, да су наводно коначно отворена врата српско-албанског дијалога као никад пре, да ће од тада сви проблеми бити решавани институционално, кроз преговоре, уз подршку ЕУ (и, разуме се, НАТО), како би ми сви заједно једног лепог дана живели у великој и срећној ЕУ породици, под будним оком беневолентног НАТО-чувара.
Шта су праве последице Бриселског споразума – управо гледамо сада, у Македонији, у којој је великоалбански фактор управо кренуо у реализацију следећег корака ка свом циљу. Уз подршку истих оних западних сила које су претходно здушно аплаудирале „државничкој мудрости“ власти Србије када су потписале распуштање свих државних институција на КиМ, укључујући и, најважније, снага одбране (полиције, цивилне заштите, „Чувара моста“, и других неформалних група које су успешно чувале територију КиМ северно од Ибра до тада).
Његове последице, наравно, гледамо, односно слушамо и у Србији, сваки пут кад Еди Рама јавно подржи стварање Велике Албаније, када председник Албаније несметано дође у посету Бујановцу, не обазирући се на Београд, и бива дочекан са албанским заставама, када терориста Јонуз Муслиу, на двострукој државној плати, отворено говори да му је председник Еди Рама а не тамо неки Вучић, и најављује будуће великоалбанске походе на Ниш…
Да је север КиМ остао оно што је био – непробојно утврђење и бедем за сваку великоалбанску експанзију према северу, било би много теже за великоалбански елемент да крене у садашњу фазу агресије на Македонију, када није успео да обезбеди чак ни целокупно „Косово“. Овако, не само да је охрабрен војно-безбедносним уступцима које садржи Бриселски споразум, већ и очигледном спремношћу руководства Србије на сталне уступке, даља узмицања и нереаговања на отворене великоалбанске претензије на српски државни простор.
И, не само то. Бриселски споразум је ојачао улогу НАТО/ЕУ као главних арбитара на овим просторима, што већ само по себи охрабрује агресивне великоалбанисте, који знају да су НАТО/ЕУ на њиховој страни, да су њихова ударна песница. Ево још једног извода из чланка из октобра 2013:
„… успех тзв. бриселског споразума Србију још чвршће везује за тзв. ЕУ-интеграције, јер је директно, уговорно-условно повезан са њима. Степен кооперативности Србије у испуњавању тзв. бриселског споразума и обавеза које из њега произилазе или које ће на њега да се природно надовежу – директно се везује за њен ‘напредак на европском путу’“,
као и:
„Тзв. бриселски споразум Србију чврсто упућује на безалтернативну сарадњу са НАТО, с обзиром да је НАТО војни гарант тог споразума и с обзиром да је НАТО наводно – а ту је потребно ‘веровати им на реч’, пошто никакав потписани документ није дат на увид – издао усмену гаранцију да тзв. косовске снаге безбедности неће моћи да уђу на север у наредних 10 година. Сасвим ‘случајно’ је у контексту бриселских преговора Први потпредседник Владе Александар Вучић – можда баш са свог ‘лежаја’ на бриселском поду – ‘замолио’ Американце да не напуштају Косово и Метохију. НАТО, дакле, има на располагању и најјачи могући изговор да остане ту где јесте: забога, саме власти у Београду то траже, ради безбедносних гаранција које НАТО пружа“,
и:
„Тзв. бриселски споразум, како је већ наведено, разграђује државност Србије и гура је још дубље у вазални, бесконачно условљени однос наспрам западних сила. Таква држава је имплицитно неспособна да се одупре западним притисцима и ‘примамљивим понудама’, док се у њеној јавности ствара атмосфера ‘безалтернативне’ упућености на и зависности од западног фактора, укључујући и НАТО.“
А, ако су нас тадашње-данашње власти пре четири године уверавале у „мудрост своје политике“, па онда видимо где нас је све то довело – у још чвршћи евроатлантски обруч – онда је више него умесно упитати се чему њихова данашња политика даљег ћутања и кооперативности (како овде пише Слободан Антонић) или забијања главе у песак (како овде пише Драгомир Анђелковић) данас води. А и зашто се води.
Да ли је пре четири године Бриселски споразум потписан из горе-наведених, беневолентних разлога које су Вучић, Дачић и компанија понудили јавности и гласачима? Ако је то случај – а има их стотине хиљада који у то верују – онда су, у најмању руку, лоши прогнозери и још гори државници. Ако је потписан као цена доласка на власт – што је мишљење које је још тад имао писац ових редова – онда то значи да имамо посла са уцењеним људима на највишим државним положајима, спремним на све зарад власти и моћи. Ако је, пак, потписан управо да би се целокупни српски корпус, миц по миц, да се власи не досете, постепено угурао у евроатлантско окриље – онда, не само да на власти имамо западну агентуру, већ можемо и да знамо шта даље да очекујемо.
Наравно, мотиве је практично немогуће доказати. Но, у политици је сасвим довољно и дозвољено, као и у спорту, гледати и рачунати само резултате. А резултат досадашње политике из Немањине 11 је – не да великоалбански пројекат није неутралисан, скрајнут, пацификован или укинут, већ је досадашња политика напредњачко-социјалистичке коалиције управо допринела његовом даљем јачању и развоју.
Да ли наставак исте политике – инсистирање на наставку „бриселског дијалога“ и „ћутање и кооперативност“ наспрам даљег великоалбанског (а и евроатлантско-црногорског) марша, може да донесе неки други резултат? Другим речима, да ли је рађење једне те исте ствари у очекивању неког другачије исхода – лудост или мудрост? Вишемиленијумско наслеђе људског искуства упућује на први одговор. А искуство последње четири године може да упути, с правом, на још један одговор: издају.
Наравно, истине ради, не могу се занемарити ни војни споразуми који су у међувремену направљени са Русијом. Но, да ли су они иоле довољни да се заустави правац којим смо убрзано кренули после априла 2013? Да ли је довољно чекати на руско оружје, а у исто време се правити „мртвим“, односно кооперативним наспрам Запада? Хоће ли нам Запад то дозволити?
Или је боље, дискретно или гласно (зависно од процене), одрећи се Бриселског споразума, оживити српске државне институције на северу КиМ (за почетак), укључујући, на првом месту, све одбрамбено-безбедносне снаге? Да ли бисмо за то имали подршку, прећутну или јавну, Русије? Кине? Других важних држава које нису признале тзв. Косово? Да ли имамо капацитет за тако нешто у овом тренутку?
Ово су питања која треба постављати, и то стално, и себи и другима око себе, и јавности. И тражити одговоре. Имамо право на то. А и обавезу.
И имамо право, са национално-државног становишта да критикујемо власти, и да им не верујемо, на основу досадашњег учинка. Поготово зато што су све радили сами, односно у партнерству не са национал-патриотском, већ са оном „другом“, анти-србијом. Имамо право и да их називамо издајницима, и очекујемо најгоре. Док не покажу супротно. Или док нам не дају јасан повод да кренемо са речи на дела, не рушећи притом државу, али и не пристајући на њено коначно укидање, односно окупацију.
