Прочитај ми чланакНа чувеној новчаници бивше Југославије за који многи мисле да је на њој фотографија исто тако чувеног рудара Алије Сиротановића не само да није он, него није ни рудар.
Реч је, заправо, о Арифу Хералићу, ливцу на високој пећи у Зеници. Њега често мешају с Алијом Сиротановићем, због сличног лика и радничког шлема, иако њихова лица на новчаницама носе различиту симболику.
Ариф Хералић је обележио време успона и наде у послератној Југославији, а Алија Сиротановић време сумрака благостања који је наговестио крваве деведесете.
Трагедија за трагедијом
Хералић је био ливац, радник на високој пећи, чији је животни пут пратио низ трагедија. У Зеницу је дошао из Маглаја, где су током Другог светског рата усташе убиле педесетак чланова његове фамилије, а оца и браћу у његовом присуству. У зеничком насељу Црквице је живео скромно и тамо данас не живи нико из његове породице. Од дванаесторо деце које је добио, до школског узраста је преживело седморо. Тежак живот и бројне трагедије одвеле су га у алкохолизам и касније у тешку беду. Умро је 1971. године.
Његов лик, који се прво налазио на новчаници од 1.000 југословенских динара , а касније због деноминације и редизајна на новчаници од 10 динара, забележио је Никола Бибић, фотограф београдске „Борбе” 1954. године. Популарни „сом“ је требало да симболизује срећног и задовољног радника у младој југословенској индустрији, све оно што несрећни Ариф Хералић никада није био.
Брзо повучена из употребе: Новчаница на којој је Алија Сиротановић
Алија Сиротановић, рудар у угљенокопу Крека, био је део рударске ударничке кампање која је завладала у комунистичким државама након Другог светског рата. Ископавши у једној смени 17 тона угља, наводно је надмашио Руса Алексеја Стаханова, који је још од 1935. године важио за недостижни рударски узор. Иако је ово неформално рударско такмичење било актуелно у време најжешћег сукоба између Тита и Стаљина, Алијин лик је завршио на новчаници од 20.000 динара тек 1987. године, и задржао се веома кратко, јер је новчаница повучена из употребе у монетарној реформи Анте Марковића.
Легенда о лопати
Лик Арифа Хералића је био далеко познатији, али су анегдоте из живота и биографија Алије Сиротановића били много ведрији и примеренији сврси политичке пропаганде, па ту можемо наћи један од узрока честог мешања ова два радника. Најпознатија анегдота је када се, наводно, током Титове посете руднику Алија „пожалио” маршалу на услове радаречима: „мени треба већа лопата да бих боље радио”. Иако је Алијина основна алатка била пнеуматска бушилица, а не лопата, легенда каже да је Алија себи исковао лопату дупло већу од осталих у руднику и тако наставио да обара рекорде у експлоатацији угља.
Одбио је понуђен стан у Брези и уступио га онима који нису имали обезбеђен смештај, а када је од Тита као поклон добио „ауто по жељи”, одабрао је „фићу. О њему и данас радо причају његови потомци. „Кад је умро Тито, дедо је плакао три дана” , изјавила је његова унука у интервјуу загребачкој Арени.
Свих седам браће Сиротановић и већина њихових синова су били рудари. Ахмедов братанац Ариф, син његовог брата који је погинуо у рударској несрећи, основао је у знак сећања на пожртвоване рударе удружење Алија Сиротановић и његови коморати. Данас једна улица у Брези носи име овог ударника, а у кругу рудника стоји његова биста. Умро је 1990. године, опет симболично, у време кад је нестајала и држава у чијој је бајци био један од најпознатијих хероја.
