Прочитај ми чланак

МИЛОСАВ САМАРЏИЋ: Комунисти бирали, Енглези бомбардовали српске градове

0

Милослав Самарџић, оснивач првих опозиционих новина у Србији, књижевник, аутор знаменитих књига о четничком покрету и илустрованих историографских дјела о равногорцима, сценариста и аутор документарних филмова и ТВ серија.

Портал УЈЕДИЊЕЊЕ: Каква је улога црногорских комуниста у бомбардовању градова, прије свих  Подгорице? Зашто није бомбардовано Цетиње? Да ли је и за црногорске комунисте важио Титов договор са савезницима, прије свега са Енглезима о бомбардовању српских градова?

САМАРЏИЋ: Да, важио је договор и за њих. Они су бирали мете у Црној Гори и Србији. Нарочито Пеко Дапчевић. Не знам зашто Цетиње нису означили као мету.

У каквој би држави данас живјели да је Југословенска Војска у Отаџбини побиједила на крају Другог свјетског рата?

Данас би Србија била на путу изласка из Европске уније, као и неке друге чланице. Стандард би био много већи, чак десетак пута. Јер би економија наставила да се развија по стопама од пре 1941. године. Овако, вођења економије дохватили су се неуку људи, плус фанатици једне накарадне идеологије. Границе Србије биле би отприлике где су биле границе српских бановина. Постојао је захтев да се исправи неуставно проширење Хрватске бановине из 1939. године, који би вероватно би усвојен. То значи да би данас Дубровник био у саставу Зетске бановине, односно Србије.

Каква је била садржина релације Драже Михаиловића и Павла Ђуришића? Да ли је била комплексна? Шта је све Павле Ђуришић одрадио на своју руку, мимо Дражине командне воље?

До априла 1943. била је добра. Ђуришић се нарочито истакао у Колашинској бици против комуниста, маја 1942. Сем тога, упешно је обезбеђивао Врховну команду, док се налазила у Липову код Колашина. А ту се, иначе, налазила најдуже у континуитету. Али, априла 1943. Ђуришић је одбио једно наређење и поступио је на своју руку. Уместо да се прикључи фронту северно од Пљеваља, против 1. и 2. пролетерске бригаде, самовољно је отишао према Херцеговини, с образложењем да је боље да настави борбу тамо; међутим, није отишао у Херцеговину. Ипак, главни тренутак његове каријере је сусрет са др Херманом Нојбахером, крајем 1943. у Београду. Као што је познато, Ђуришић је са капетанима Милошем Словићем и Петром Совиљем побегао из логора у Пољској, а у Београду их је ухапсила Недићева полиција. Чувши за то, Нојбахер је тражио да му доведу Ђуришића, знајући за његов високи положај у Дражиним јединицама. Нојбахер је био немачки специјални изасланик за Балкан, послат пошто су у јесен 1943. Немци видели да су се Британци окренули према комунистима. Другим речима, они су хтели да привуку Дражу, рачунајући да сад нема куд. Нојбахер је сматрао да Трећи рајх треба да промени политику према Србима. До тада, његови лидери, Хитлер нарочито, сматрали су да свима на Балкану треба давати уступке на штету Срба. Од тада, Нојбахер покушава супротно. Предлагао је да се омогући уједињење Недићеве Србије, Црне Горе и Источне Босне, да се сузбију Бугари, итд. Хитлер то наравно никада није прихватио. Тако, Нојбахер је хтео да придобије и Ђуришића. Ђуришић је, нормално, прво хтео да се избави из ропства. И заиста, Нојбахер је пустио и њега и осталу двојицу. Ђуришић на путу до Црне Горе свраћа код Драже. Не знам шта му је рекао. Знам да је недуго по доласку у Црну Гору наредио да се убије један агент Гестапоа, кога су убацили у његово окружење. Такође, знам да су за њим љотићевци послали свог најбољег идеолога, Ратка Парежанина. Његов циљ био је да, на таласу Нојбахерове приче, црногорске четнике преведе у љотићевце. И у томе је успео. Ђуришић маја 1944. одлази у Београд, чак се слика са Недићевим министром Олћаном, који је био љотићевац, и та слика излази на насловној страни листа “Ново време“, службеног гласника Недићеве владе. Дража је тада послао радиограм у Црну Гору: “Поручите Павлу да нас не брука“. Али, Ђуришић онда забрањује радио везу са Врховном командом. Та забрана је важила скоро до краја те године. Као што се зна, у Црној Гори је проглашен Други српски добровољачки корпус (пошто је Љотићев био први), с тим што су Немци користили термин “Црногорски добровољачки корпус“. Ђуришић и његови људи нису то никада прихватили, јер су били Срби. На крају, Немци и љотићевци су Ђуришићу обећали превоз возовима до Словеније. Али, у Горажду су му рекли да нема места у возовима. Тако, око 6.000 војника и око 2.000 цивила крећу у добро познату Босанку голготу.

Да ли је војвода Момчило Ђујић био лојалнији Дражи од Ђуришића?

Војводу Ђујића Дража је често хвалио и истицао за пример другима. У вези са четницима из Црне Горе, битна је чињеница да се војвода Ђујић са својом јединицом (Динарска четничка дивизија, око 6.000 војника и око 1.000 цивила) од краја 1944. године налазио северно од Ријеке, а од почетка 1945. у Словенији. Такође, ту је било и око 1.000 четника војводе Јевђевића, затим неколико стотина словеначких и неколико стотина хрватских четника. Од марта 1945, сви су били под командом генерала Миодрага Дамјановића, Дражиног помоћника (Дража је половиниом марта 1945. послао Дамјановића и још неколико официра у Словенију, да преузму команду, као Истакнути део Врховне команде). Војвода Ђујић није био у радио вези са Дражом од децембра 1944. негде до фебруара 1945. Првих дана децембра 1944, Дража је наредио Ђујићу да са људством пређе у Западну Босну, пошто су се код Шибеника искрцале партизанске оклопне и артиљеријске јединице, наоружане и обучаване од стране Енглеза). Уместо у Босну, Ђујић, дакле, одлази на северозапад, у договору са првацима из тог краја, и не јавља се два месеца. Истовремено, јединице из Западне Босне нису успеле да пошаљу Ђујићу појачања и да обезбеде прихват, а партизани су се сконцентрисали баш у том правцу, очекујући да ће он туда проћи. У сваком случају, војвода Ђујић у Истри ступа у контакт са љотићевцима, који му саопштавају исту причи као и раније Ђуришићу: да се све српске и словеначке снаге уједине у Словенији, да се позове краљ, да се прогласи слободна југословенска територија и да се одлучно брани, уз помоћ – Западних савезника. И данас има људи који верују да је то био добар план и да је био Љотићев. У ствари је био немачки – Нојбахеров. Прича о краљу и савезницима била је само покриће за тачку 1: уједињење. Подразумевало се да би главни у том процесу био Љотић, то јест да би све јединице биле под немачком командом. Другим речима, Немци су хтели да ојачају своје десно крило са 30.000 српских и словеначких војника. Са српске и словеначке тачке гледишта, то је било питање живота или смрти: ко ступи у немачки ланац командовања, повлачи се са Немцима, у Аустрију. Све затечене у Аустрији, са оружјем, међу Немцима, Британци су вратили, а комунисти поубијали. Сви који су били у Дражином ланцу командовања повукли су се према Савезницима у Италију и нико није испоручен комунистима (изузев Љотићевог генерала Мушицког). Када се почетком 1945. Ђуришић јавио Дражи, Дража му је предложио да 2.000 избеглица оду у Словенију, а да он са војском остане у Босни. Он то није прихватио, већ је покушао да надмудри Секулу Дрљевића и да дође до Љотића у Словенији. У томе није успео.

Колико је у четницима била бројна републиканска и социјалистичка фракција и да ли су оне постојале само код идеолога и теоретичара у Врховној команди?

Постојале су. Академик Драгиша Васић је био председник Републиканске странке, он је дошао на Равну Гору још лета 1941. Др Живко Топаловић је био председник Социјалистичке странке, он је дошао децембра 1943. После су дошли и лидери готово свих других странака. Али то није било битно за ток рата. У Краљевини је важило да се војска и политика не мешају, тј. политичари нису утицали на војне операције. Може се рећи да су и војска и политичари дали све од себе, тј. да су учинили све што се могло.

Да ли је истина да су Енглези, по последицама, највећи српски непријатељи и да нам је потребна национална катедра за мржњу према Енглезима?

То је писао удбаш Никола Миловановић Грба. Он је, као предратни капетан, једно време био у Дражиној Врховној команди, одакле је почетком 1943. отеран због стварања лоших међуљудских односа. На крају рата се придружио комунистима, цинкарећи своје колеге. Написао је више књига, међу којима је и једна о Драгиши Васићу. Готово цела књига састоји се од дијалога са Васићем и Васићевих монолога, као да је Миловановић имао магнетофон док је са њим разговарао. Разуме се, као и у осталим својим књигама, он је доста тога измислио, па вероватно и то да је Васић рекао како ће после рата основати катедру за мржњу према Енглезима. У основи, Енглези су се руководили својим интересима – или макар оним што им је изгледало као интерес. Специјално, они су традиционално били наклоњени Хрватима. Слободан Јовановић прави паралелу између те енглеске наклоности Хрватима и француске наклоности Србима. Али, Французи нису имали много утицаја током Другог светског рата.

Какве су биле руске (совјетске) симпатије према четницима и да ли је било и теоретске шансе да Стаљин подржи четнике?

Апсолутно не. Совјетски Савез, са све Коминтерном, био је велики непријатељ српског народа. Они су подржавали отцепљење Косова, Црне Горе, и уопште свођење Србије на тзв. предкумановку Србију. Такође, сматрали су Хрвате главним савезницима.

Да ли смо ми Срби 1918. године окупирали Словенију и Хрватску (у коју не рачунамо простор Републике Српске Крајине)?

Не, јер то није била наша ствар. Конференција у Версају је тако одлучила. Срби уопште нису учествоали на тој конференцији великих сила (сем, наравно, на неким мање важним заседањима; нису имали приступа тамо где се одлучује).

Која је разлика између Шешељевог концепта четништва и идеологије Драже Михаиловића?

Дражина идеологија, четничака идеологија, је у ствари српска војничка идеологија. У четничким документима се јасно види неговање српске војничке идеологије. Ако се гледа само политика, то је била политика Краљевине Југославије, тј. Срба и Словенаца у Краљевини Југославији. Шешељ на неки чудан начин меша ове појмове. Колико ми је познато, он се није бавио архивским истраживањима, већ је своју главну књигу, “Идеологија српског национализма’‘, написао на онову књига Лазе Костића. Костић је, наравно, био врстан писац, посебно статистичар, али је током рата био Недићев чиновник у Београду, што је утицало на његова схватања. И ти његови пронедићевски ставови су утицали на Шешеља, тако да је све у свему то једна, како рекох, чудна комбинација.

Која је разлика између концепта четништва Вука Драшковића и идеологије Драже Михаиловића?

Исто као и код Шешеља, ако гледамо Драшковића из његове прве фазе. То јест друге, 1989-1990. године.

Да ли су четници, генерално, током Другог свјетског рата, били јача војска од комуниста на територији данашње (авнојевске) Црне Горе?

Били су јачи до краја 1941. и од од маја 1942. до септембра 1943. У осталим периодима били су слабији.