Прочитај ми чланакСписак непочинстава учињених Србији и српском народу од стране Запада и његових овдашњих послушника завређује темељну стручну анализу, особито у контексту стратешког опредељења државе на политичком, геополитичком, економско – привредном, војно-безбедносном и културно – цивилизацијском плану.
Да ли је ,,европски“, или тачније речено, ,,евро-атлантски“ ,,пут“ Србије заиста безалтернативан, како то покушавају да представе поједини ,,наши“ политичари, разне невладине организације, јавне личности и мејнстрим медији? Одговор треба тражити управо у поменутим непочинствима и контра питању – шта ту заправо ,,нема алтернативу“? Да ли је заиста немогуће битисати и опстати без пристајања на разне уцене, малтретирања, захтеве и политику који се косе са нашим државним и националним интересима и здравим разумом? Конкретније, да ли политичка и геополитичка усмереност државе?
При садашњем нивоу технолошког развоја, када је могуће робу транспортовати са једног краја света на други за један дан, географски и трговински разлози, као неки од главних стубова политичке и геополитичке усмерености државе, у многоме губе на значају. Србија, и ако окружена земљама чланицама ЕУ-е и НАТО-а, или онима које су на путу да то постану, има, међународном правном регулативом гарантован, слободан приступ међународном саобраћају, према томе може несметано да тргује и да се повезује, по разним основама, са другим земљама, што може бити суспендовано, односно ограничено само у изузетним околностима. То значи и да не мора бити везана искључиво за Запад.
Заговорници везивања за Запад често истичу да највећи део нашег извоза иде у земље ЕУ, па је, дакле, наводно немогуће скретање са тзв. европског пута. Одговор на то је трговинска диверзификација, а као књишки пример тога како то изгледа у пракси може да нам послужи искуство Краљевине Србије из времена Царинског рата са Аустроугарском (1906 – 1911), када је Србија преусмерила главнину свог извоза, који је до тад ишао у АУ, на друге земље, и тиме анулирала политичку зависност у односу на свог северног суседа. Истичу такође као ,,аргумент“ у прилог својој тези и да немамо копнену границу са Русијом и да је она ,,далеко“. А да ли је имамо са Немачком или Великом Британијом? Или, још бољи пример, са САД?
Русија је Србији ближа, у географском смислу, од нпр. Велике Британије и, посебно, САД. Према томе, како то да Србија може да приступи савезима држава које предводе, или чији су члан, малочас поменуте земље, а не може онима које предводи или у којима учествује Русија? Одговор је, између осталих, следећи – другосрбијанцима логика, очигледно, није баш најјача упоришна тачка.
АЛТЕРНАТИВА
Да ли економско-привредни модел нема алтернативу? У основи нашег самопоимања је, будући да смо словенски и православни народ, саборност, или колективизам, насупрот западном индивидуализму, солидарност, хуманост, племенитост, стављање општих интереса изнад личних. Све те особине су сушта супротност корпоративној слици данашњег, а делом и историјског Запада, и неолибералном концепту који нам управо он намеће. Зашто према томе, те наше малочас поменуте особине не би било могуће преточити у економско-привредну теорију и праксу? Да је тако нешто могуће говори и пример теорије православне економије коју је разрадио и коју заступа чувени руски економиста Валентин Катасонов.
Да ли културно – цивилизацијски образац нема алтернативу? Па Срби, између осталих (Руси, Кинези, Индуси, Арапи и др.), самим својим постојањем показују и доказују да алтернатива у том погледу постоји. Уосталом, какав нам се то ,,цивилизацијски“ и ,,културни“ образац нуди са Запада, речито сведоче, између осталих, следећи примери. Наиме, забележено је да у Норвешкој деци у јаслицама читају бајке о принцу који се заљубио у краља. У Швајцарској се препоручује и да дечаке у вртиће треба доводити у хаљинама. У Данској су у јавном простору примећени огласи ,,Изнајмљује се коњ за интимне односе“. У Немачкој у једном градићу легално функционише десет зоо бордела. У Америци се спроводе избори лепоте међу дечацима од 6 година који се облаче као девојчице, итд. Коментар на ово, нормалним људима, није потребан.
Напослетку, треба истаћи да агресивна, може се рећи, чак, и ратна дејства Запада против српског народа и Србије нису окончана по преузимању власти (читајте-обојеној револуцији) 5. октобра 2000. године, од стране ,,демократских снага“. Она, у непрекинутом континуитету, трају до данашњег дана у форми хибридног рата, који, у овом тренутку, не укључује оружану компоненту, али, са друге стране, укључује етничко-религиозну, економско-финансијску, информативну, психолошку, климатску, комуникациону, прехрамбену и др.
Шта према томе, нема алтернативу када је у питању стратешка усмереност државе и друштва?
Алтернативу нема једино силазак са власти еврофилних странака и појединаца, и преузимање исте од стране родољубивих и патриотски опредељених снага. Основни задатак тих снага би по томе, према мом становишту, био рад на повратку и одржавању истинске суверености, у свакој сфери државног и друштвеног живота, изградња економско-привредног система који би уважавао особине нашег православног идентитета, и очување нашег културно-цивилизацијског модела.
О томе од кога бисмо могли да очекујемо помоћ на том ,,путу исцељења“, и у кога да се уздамо, осим наравно у саме себе, а од кога да нам подмеће клипове у точкове, говори историја и савремена пракса. Од обнављања српске државности, а потом и српске државе, почетком 19. века, па до данашњих дана, једини искрен и поуздан спољни савезник Србије и српског народа била је Русија. Управо је она једина имала свог дипломатског представника у устаничкој Србији 1804-1813, саветујући и помажући устанике, она је обавезала Турску осмим чланом Букурешког уговора из 1812. на давање Србији аутономног статуса са пратећим правима, она се по томе залагала за српску ствар у Цариграду, давала подршку Србији у време Анексионе кризе 1908, у време Балканских ратова 1912/13, она је, неспремна, и делом због осећаја братске блискости, ушла у рат 1914. године како би заштитила Србију; она је, не жалећи себе, ослобађала Србију и Југославију од фашистичких завојевача. Бројни су примери руске подршке Србији и у данашње време.
Овде посебно треба истаћи подршку по питању очувања територијалне целовитости Србије, насупрот Западу који је подрива, као што, у осталом, подрива и све друге наше виталне интересе, а од особите важности је и вето који је Русија ставила на британски предлог резолуције Савету безбедности УН о ,,геноциду“ у Сребреници (сходно месту Велике Британије у западној хијерархији моћи и утицаја, сам овај чин покушаја да се читав српски народ означи као геноцидан, што јесте био главни циљ предложене резолуције, упечатљиво сведочи о стварним намерама најмоћнијих сила Запада према нама), јединствен споразум о слободној трговини који Србија има са Русијом, огромна помоћ указана становништву поплављених подручја 2014. године, наоружавање наше војске, повољан уговор о реконструкцији српских железница и др.
Напослетку, неопходно је напоменути и перманентну понуду Русије Србији за успостављање стратешког савезништва између две земље (то се не односи на документ који је ,,Влада Србије“[1] усвојила 2013. године, који се не може окарактерисати стратешким, у пуном смислу те речи, већ на прикључење наше земље интеграционим процесима које предводи Москва – ЕАЕУ и ОДКБ, или нека врста билатералног савезништва), што овдашњи квислинзи, по налогу својих сизерена са Запада, а и сходно свом личном ставу (будући одушевљени нпр. ,,протестантском марљивошћу и предузетничким духом“), константно торпедују.
Са друге стране, највећи противник постојању самосталне, независне, суверене и јаке Србије су биле, и јесу, земље западног миљеа, у првом реду англосаксонске и германске. Разлог за ово је једноставан; као и у 19. и 20. веку, Срби су и данас, у елементима дугог трајања, виђени на Западу као руски савезници, као нека врста руске предстраже и испоставе на Балкану, будући да смо словенски и православни народ. Истовремено, простор који Срби насељавају је геостратешки најважнији део Балкана, који са једне стране представља одскочну даску за наступање ка западним руским границама, и има улогу стратешке позадине у случају сукоба са Русијом, а са друге полигон за оперисање према регионима Блиског Истока и севера Африке. Уз то, што је такође од особите важности, одлика српског националног кода је и слободарство, тежња ка правди и отпор свакој врсти угњетавања. Као лакмус папир, када је у питању став Запада у погледу претходно изреченог, може да послужи изјава Давида Гомперта, високог америчког званичника у време администрације Џорџа Буша Старијег, који је једном приликом изјавио следеће:
,,Ми треба да Србију осудимо на карантин, све док се вирус који она носи не избрише“. Малочас истакнуто, представља основне узроке свих западних недела почињених према нама у протеклих два века, укључујући и последњих 27 година. Према томе, водећи се чистом логиком и историјском праксом, долази се до закључка да наш пут никако не може бити Европска унија, НАТО и, у целини гледано, Запад, већ обнављање истинског суверенитета кроз стратешко повезивање са Русијом и Истоком на политичком, економском, војно-безбедносном и културном плану, и да свакој политичкој странци, организацији или појединцу који данас говоре како ,,ЕУ/НАТО нема алтернативу“ могу бити дијагностиковане само три ствари- непознавање историје, стратешка обневиделост, и издаја.
УПУТНИЦЕ
[1] Сложеница Влада Србије је у овом случају стављена под знаке навода будући да људи који је чине, укључујући и носиоце највиших функција, немају никакве стварне ингеренције када је у питању доношење важних одлука и дефинисање стратешког курса државе и друштва, премда, на први поглед, може деловати друкчије. Те полуге власти се налазе у рукама крупног западног капитала, особито финансијског (банкстери), односно у рукама њихових ,,овлашћених представника“ – ЕУ, НАТО, амерички Систем федералних резерви, ММФ, Светска банка, Европска централна банка и др. Дакле, они који тренутно чине ,,српску власт“, а то се односи на све постпетооктобарске власти, нису ништа друго до гаулајтери. У осталом, сам Вучић је пре извесног времена, помињући у истом контексту и албанског председника владе Раму (што је врло индикативно), изјавио да је његов шеф директорка Светске банке за југоисточну Европу- ,,Како она нареди, тако ми слушамо“!
