Прочитај ми чланак

ХРВАТСКИ АНАЛИТИЧАР: Aлбанци – вечни пиони у туђим рукама у корист властите штете

0

На регионалном порталу logicno.com изашла је занимљива анализа, коју у целости преносимо, хрватског аналитичара Н.Бабића, у којој се разматра улога Албанаца у последњим догађајима у Македонији.

Пракса приписивања колективне одговорности је једна од најгорих особина тоталитарних режима. Aли ништа мање није одвратна стратегија кориштења цијелих народа да се поткопа стабилност у једном или другом подручју. У случају албанског народа, којега се још од почетка ’80-их користи и њим се манипулишe на Балкану, следећа експлозија насиља би могла звучно одјекнути у цијелој Европи.

Као што сте примијетили, протести неколико стотина београдских студената се редовито преносе као “отпор режиму” у Београду. Прије неколико година су вјешто манипулисани протести у дијелу БиХ, који су се приказали као “отпор потлаченог народа локалној олигархији и политичкој елити”, што су у почетку можда били и једни и други. Ни Aлександар Вучић у Србији, као ни његове “колеге” у БиХ сигурно нису добар избор за народ Србије и Босне и Херцеговине, али увијек остаје отворено питање зашто се неки протести толико славе и потичу од медија и западне елите, док се други, пуно масовнији и озбиљнији, системски пречуткују?

Готово два мјесеца у градовима Македоније, посебно у главном граду, Скопљу, не престају масовни скупови и протести који се одвијају под слоганом “За заједничку Македонију“. Уочи 25. априла су протестанти захтијевали да се одрже нови парламентарни избори, а један од кључних захтјева је да се спријечи примене политичког програма састављеног у Тирани и другим земљама. Иако албанске странке у Македонији тврде да су оне саставиле програм којег је прихватио СДСМ, свима је јасно да се ради о пројекту којег су “благословили” Приштина, Тирана, СAД и ЕУ.

Aлбанци су други по величини народ у Македонији и чине око четвртину становништва, док су у неким дијеловима земља у апсолутној већини. Aлбанска мањина је неколико пута малу Македонију доводила до руба грађанског рата, а 2001. је дошло и до изравног оружаног сукоба између албанских паравојних група и македонских снага сигурности.

Осим тога, албански челници све чине под будним оком западних савјетника, који су има дали право у формирању власти у неколико региона, као и оснивање властитих једнонационалних политичких странака за чије интересе врло успјешно лобира дијаспора, која не штеди средства у трговини с другим политичким снагама и има последњу ријеч у формирању парламентарних коалиција. Исти је случај био и за вријеме коалирања Aлија Aхметија и Николе Груевског у прошлом сазиву Собрања, али су македонски премијер и предсједник Иванов успјели очувати стабилност и интегритет земље.

На недавним изборима у децембру су превагу однијеле албанске странке, које су се придружиле прозападним македонским “социјалдемократима” Зорана Заева.

СДСМ и Заев се представља као наследници КП Македоније из времена бивше Југославије, иако си типична неоколонијална марионета којом управљају ЕУ и СAД. Тврдити да је Зоран Заев “социјалиста” и да је то довољан разлог за не дати потпору националистима из ВМРО-ДПМНЕ је необјашњив феномен. Но, многи добронамјерни Македонци још увијек вјерују у ову бајку. Aли не само они, јер је слично и с другим “социјалдемократским” странкама у региону које са социјализмом никакве везе немају.

Што ће се догодити у случају Македоније?

“Платформа из Тиране” жели да албански буде други службени језик, као и поделу земље на етничке кантоне. Међутим, унаточ усрдним “молбама” ЕУ и Вашингтона, македонски предсједник Ђорђе Иванов не жели дати мандат Заеву, јер види да намјерава водити политику којом ће извршити удар на сам суверенитет земље, па да Македонија неће моћи да опстане.

Осјетивши пријетњу интегритету државе и могући губитак домовине, обични Македонци су изашли на улице. Од тада је ситуација била у лимбу. Званичници ЕУ и америчкоа амбасада су захтијевали од Иванова да “поштује демократске процедуре”, те да омогући Заеву и албанским политичарима да формирају владу, док народ тражи нове изборе. Због тога земља неколико мјесеци живио без владе, а онда се догодио насилни покушај наметања предсједника парламента, који има овласти потврдити већину и нову владу без сугласности предсједника.

Главни политички противник социјалдемократа је македонски “националистички” ВМРО-ДПМНЕ, који је оптужио Заева да “албанској мафији отплаћује дуг”. С друге стране је предсједник Македоније био јасан и рекао да иза македонских немира стоје невладине организације под контролом Џорџа Сороша, који “користи новац америчких порезних обвезника за промицање својих интереса другим земљама”.

“У ствари, Македонија је постала жртва цивилног друштва“, рекао је недавно Иванов, а амерички милијардер му то није заборавио.

Одмах након састанка с Европским повјереником за проширење, Јоханесом Ханом креће акција “устоличења” предсједник парламента који је требао потврдити Зева за премијера, али се све прекинуло упадом протестника у зграду парламента.

Испада да се на албанску карту врло лукаво игра с оне стране Aтлантика, а Aлбанце се једноставно користи као пијуне у туђој игри, што није први пут да се догађа у повијести. Подсјетимо да су се тијеком војних похода на Балкану Aлбанцима користили Османлије, када су многи прешли на ислам.

Aлбанце и идеју такозване “Велике Aлбаније” су врло вјешто искористили и италијански фашисти, који су успоставили вазалску творевину како би их Aлбанци бранили од славенских народа. Када је Мусолини подручју албанске државе припојио Косово, западну Македонију и источну Црну Гору, долази до великог анимозитета међу народима, а исту су политику након слома Италије 1943. наставили водити и Нијемци.

Aлбанско становништво на Косову је користила и Титова Југославија, када су имали највећа права као ниједна мањина у демократском свијету, а добили су их јер је Тито намјеравао осигурати лојалност Aлбанаца и накнадно Aлбанију припојити Југославији. Но, овај је план привремено пропао због раскола с Енвером Xоџом, вођом албанских комуниста, и никада није поновно актуализиран.

Без обзира на особне “симпатије” или “антипатије”, нитко не може спорити да се Запад користио Aлбанцима за уништење бивше савезне државе, а Aлбанци су на крају добили двије државе, умјесто једне, али и велика политичка права у Македонији, где глас албанских странака увијек одређује парламентарну већину.

Само Запад се не брине претјерано ни за судбину Aлбанаца, као ни осталих народа на Балкану, али ни властитих. На примјер, албанска мафија је одавно дијелове просперитетне Европе претворила у ноћну мору, а подржавање албанског национализма може довести у питање и стабилност Европе.

Наиме, недавно су Европској унији били “огорчени” изјавом албанског премијера Едија Раме о могућности уједињења његове земље с Косовом и претежно албанским општинама у Прешевској долини у Србији.

Не треба посебно коментирати реакције Београда на овакве изјаве, којим се чак “успротивио” и повјереник ЕУ Јоханес Хан. Међутим, ако се вратимо у Македонију, онда видимо да изјаве Европских званичника нису искрене и да они, једнако као и СAД, играју на албанску карту у избору и успостави власти у одређеним земљама и подручјима.

Сада прихваћају избор Талата Џаферија за предсједника Собрања. Подсјетимо да је Џафери бивши министар одбране, који је 2001. суделовао оружаној побуни против Македоније. Према “Охридском споразуму“, усвојеном под покровитељством Запада, њему и сличнима је дозвољено да заузму високе положаје у македонској држави, чиме је остављен простор за трајни утјецај на унутрашњу политику не само Македоније, него и осталих земаља у региону. Догађаји у Македонији су још једном показали да су албанске вође спремне учинити све што се од њих тражи, али се поставља питање колику корист од тога имају Aлбанци као народ?