Прочитај ми чланакДубоко разочарана у Европу и Запад, Турска је, између кемализма и ердоганизма, “само” подељена око модела модернизације.
Након што је установио да је побиједио на референдуму, Реџеп Таиип Ердоган отишао је у Освајачеву џамију и помолио се у турбету Мехмеда II. Премда је Мехмед II био тек двадесетиједногодишњак кад је освојио Цариград, он је за разлику од трипут старијег Ердогана био свјестан пролазности сваке земаљске власти. По предаји, кад је ушао у царски дворац Букелеон, Освајач је изговорио Садијев двостих: “Паук плете завјесе у палачи цезара, а сова најављује стражу у Афрасиабовим торњевима.” Несретна је околност што пролазност није у Ердоганову средишту пажње, премда је ово прави тренутак за зрело размишљање о тому што је у Турској добивено и изгубљено тијеком протеклих осамнаест мјесеци Ердоганове офензиве.
Након других опћих избора у студеноме 2015., Ердоганова је Странка правде и развоја (AKP) повратила парламентарну већину. Опозиција је била збијена на окрајке турског простора – кемалистичка Републиканска народна странка (CHP) у Траkији и на егејској обали са средиштем у Измиру, а љевичарска (курдска?) Демократска партија народâ (HDP) на југоистоку, у источној и југоисточној Анадолији. У међувремену, након што је Ердоган извршио притисак на ЕУ користећи избјегличку кризу, коју је добрим дијелом и произвео, дошло је до покушаја крајње аматерског војног удара (српањ 2016.) те до Ердоганова протуудара на супарничку фракцију исламистичких гулениста, али опћенито на опозицију. Отпуштено је око 130.000 државних службеника, а ухићено више од 45.000 војника, полицајаца, учитеља, политичара и новинара. Међу 151 утамничених новинара је главни уредник и још десет дјелатника дневника Џумхуријет, главног опорбеног дневника. Један од њих, Кадри Гирсел, оптужен је за тероризам јер је критизирао Ердогана и AKP (The New York Times, 16. и 21. ожујка).
Данас, након девет мјесеци Ердоганова монолога, хировитих напада на САД и ЕУ, обнове доста непоузданих односа с Русијом, наставка рата против Курда у Сирији, повратка терористичких напада у самој Турској, Ердоган слави “да” гласове на референдуму што ће му дати аутократске овласти. Ријеч је заправо о танкој већини од 51,41 посто гласова. “Не” гласови превагнули су дуж цијеле егејске и средоземне обале од покрајине Чанакале, на обје стране Дарданела, до Хатаја и Антиохије. Превагнули су и у еуропској Турској те на истоку и југоистоку, али и у покрајинама Анкара, Ескишехир и Билецик.
Први пут након двадесет година Ердоган је изгубио Истанбул, гдје је од 1994. до 1998. био градоначелник и у који је уложио силна државна прорачунска средства. Изгубио је и Анкару и Измир. Изгубио је средњу класу, која се дигла захваљујући тржишном господарству што су промицали управо Ердоган и његови исламистички претходници (од Нецметина Ербакана надаље). Средишта опозиције била су у покрајинама Тунцели (80,41% “не”), Ширнак (71,70), Киркларели (71,33), Мугла (69,30), Измир (68,80), Хакари (67,58), Дијарбакир (67,57) и Игдıр (65,20), готово све на обалама или крајњем истоку земље. Једнако занимљиво, највећи постоци “да” гласова дошли су из врло конзервативне унутрашњости Анатолије, из покрајина попут Конје, Аксараја, Сиваса, Ерзурима и Ризе.
Посве је јасно да је Ердоганово раздобље вријеме поларизације, што само по себи не мора бити новост у земљи познатој по кризним раздобљима и честим војним интервенцијама. Новост је, међутим, што је Ердоган отворио кризу саме државе, која поступно окреће леђа Западу и републиканском устроју, изравно везаном уз утемељитеља републике, Мустафу Кемала Ататурка.
На дјелу је парадокс. Премда је Турска од 1946. била позната по слободним и вишестраначким изборима, тешко је препознати западну либералну демокрацију у турском политичком моделу, који је увјетован низом уставних ограничења што су наметнули политичари у војној униформи. Коликогод Ердоган дјеловао као диктатор, погрешно га је упоређивати с разним персоналистичким цаудиллосима, посебно с онима на Блиском истоку.
Он је међу конзервативним вјерницима популаран зато што им је донио слободу – грађанска права и могућност судјеловања у јавном животу, која су им кемалисти суставно одузимали, премда се нису либили од злопорабе вјерских осјећаја у прилог властите политичке агенде. Чак није точно да је Ердоган посебно одуран за 15 милијуна турских Курда, који углавном представљају поуздану базу АКП-а. Мехмет Шимшек, замјеник предсједника владе и бивши министар финанција, припадник је курдске мањине (Вашингтон пост, 18. ожујка).
Одступање од кемализма има и своју стратешку страну, везану уз узмицање Обамине администрације на арапском Истоку. Иран и Русија убацили су се у испражњени простор и наметнули нове изазове у политички несређене сунијске земље. У тим околностима претјерано “цивилизирање” турских савезника није се показало препоручљивим. То се ради тамо гдје углавном и није потребно, посебно у мањим источноеуропским земљама.
Тко је, дакле, изгубио Турску? Насртљиви западни секуларисти, који у муслиманском свијету виде само мрачњаштво и незнање, морали би се суочити с чињеницом да су средишње исламске земље редовито бивале закочене у својим просвјетитељским напорима као посљедица налета западне превласти. Британска окупација 1882. прекинула је правац развоја према парламентаризму у Египту, а након Перзијске уставне револуције (Машрутијат, 1904) и Младотурске револуције (1908) дошло је до руске окупације Табриза (1911) и Првог свјетског рата, с подјелом отоманских арапских посједа у англо-француске мандате.
Унаточ таквом стању, Турска и Иран прошле су процес силовите вестернизације, али нипошто по либералном моделу. Мусолини је оставио увјерљивији дојам (в. Кристофер де Белађи, Спектатор, 25. вељаче). Данас се исти циклус понавља, у нешто измијењеном кључу, добрим дијелом као резултат декаденције западне културе и посрнућа либералне демокрације.
Кад је 1930. године Богдан Радица посјетио Анкару, нашао је много тога што га је подсјећало на фашизам: “Кемал је у својој императорској осамљености, коју чува цијела свита обожаватеља и гардиста – одјевених у обичном црном грађанском одијелу – исповиједао поманкање унутарне снаге и интимне дубоке духовне инспирације, што се очекује од овакве појаве која има амбиције и воље да помиче основама колектива. А та иста издаја помањкања и бити осјећа се и у намјештеној фигури Бенита Мусолинија”.
Ришен Ешреф Унаидин, пјесник, дипломат, тајник Кемалове Велике народне скупштине, Радици је 1931. у Истанбулу повјерио своја размишљања о кемализму: “Па ма што год се збило и коликогод се наша револуција развијала, ми смо свијесни чињенице, да смо ипак спасили оно, што се дало спасити од османства, од наше расе, и да ћемо се одржати до конца вјекова на Босфору, на мореузима, на Златном Рогу […]. Наша је генерација испунила оно, што се могло очекивати. Можда изгледамо и помало смијешни у фраковима, без бркова и без брада, опонашајући Запад, али нитко нас више не ће покушати потјерати с наше земље, ишчупати нам коријење, које је наше и на које имамо право.
Џамије ћемо претворити у музеје, скупа са Светом Софијом, умјесто њих изградит ћемо школе, свеучилишта, болнице и модерне установе, и на рушевинама славне прошлости изградит ћемо славнију данашњицу и још славнију будућност” (Богдан Радица, Средоземи повратак, стр. 247, 269.).
Можда су Ердоганове вриједности у сукобу с онима Кемала Ататурка, али методе су им исте. Нешто слично може се тврдити и за Ердоганове напутке Турцима: “Направите не троје, него петоро дјеце. Јер ви сте будућност Еуропе. То ће бити најбољи одговор неправдама што су вам нанесене” (Њујорк тајмс, 18. ожујка). Турска не одустаје од модернизације, али ни од ојађености Западом. Дубоко разочарана у Еуропу и Запад, она је, између кемализма и ердоганизма, “само” подијељена око модела модернизације.
