Прочитај ми чланакПостоји неколико фактора који могу деловати у прилог победи Марин Ле Пен у другом кругу председничких избора, иако релевантна истраживања јавног мњења ту могућност негирају. Први је, свакако, могућност да веома важне категорије гласача ФН-а нису обухваћене истраживањима - било због социјалне структуре укључене у узорак, било зато што велики део њих, изван већ утврђеног круга, одбија да каже (осим тајним гласањем на дан избора) да Марин Ле Пен ужива њихово поверење. То су тзв. „скривени гласачи".
Пре него што кренемо у анализу карактера, узрока тренутне снаге и потенцијалних шанси Националног фронта (ФН) и Марин Ле Пен на изборима, важно је напоменути да Француска није изузетак у погледу постојања релевантне партије екстремне деснице у Европи.
Такав облик „деснице“ доживљава глобални успон пре свега од почетка 1980-их и данас постоји у скоро свим европским земљама, од Британије до Русије, преко Скандинавије, Грчке или Италије, укључујући и сам централни део „богате Европе“, тј. Швајцарску, Белгију, Аустрију и Мађарску. Ипак, било би сувише симплификовано тврдити, како се често може прочитати у анализама коментатора друштвених збивања, да се ту ради искључиво о некаквој насилној и шовинистичкој реакцији дезоријентисаних маса, или пак о голој макијавелистичкој тактици владајућих класа.
Може се рећи да успон екстремне деснице у појединим европским државама представља улазак у једну потпуно нову етапу, етапу реконфигурације европског политичког пејзажа пре свега у односу на период од пада номиналног социјализма на Истоку. Ово нарочито важи за земље центра Европске уније у којима та политичка фамилија остварује веома запажене резултате. Иако је немогуће дати прецизан и сажет опис свих ових европских политичких група у целини, јер је свака од њих укорењена у особен национални контекст, који такође треба разумети и објаснити, свакако је могуће навести специфичан скуп идеја које представљају најмањи заједнички садржалац главних тенденција када је реч о екстремној десници у Европи.
У наставку ћемо навести неколико кључних таквих карактеристика:
1. Плаше се за судбину, слабљење и пропаст своје нације/народа/етницитета;
2. Јавно етикетирају све унутрашње и спољашње претње овом процесу. Имигранти, националне и верске мањине (муслимани), Роми, ЛГБТ популација итд. осумњичени су као унутрашњи непријатељ, док је ислам најопаснија спољашња претња;
3. Изражавају нетрпељивост према етаблираним европским олигархијама и институцијама;
4. Тврде да само оне долазе из народа, тј. из „правог“ и аутентичног народа, и да само оне репрезентују његове интересе;
5. Захтевају повратак на вредности европске (хришћанске и западне) цивилизације;
6. Сепаратистичке регионалне странке које желе распад/радикално преуређење своје државе-нације више су „европски“ оријентисане неголи странке овога типа које делују на националним нивоима, а које су најчешће отворено еврофобичне;
6. Инсистирају на изласку из заједничке валуте евро, јер је она симбол губљења економског суверенитета;
7. Док је појединим странкама екстремне деснице прихватљив ционизам (због преовлађујућег антиисламског сентимента у њиховим редовима), нпр. мађарски Јоббик и грчка Златна зора су класичне неонацистичке формације антисемитског карактера.
Ови општи обрасци се наравно допуњују локалним садржајима: рецимо, у погледу ставова „за“ или „против“ секуларизма и неолибералног економског устројства, ове групације су подељене. Партије екстремне деснице, дакле, упркос важним разликама, деле један број политичких основа, тј. идеолошки скелет и политичку артикулацију, који нам омогућавају да устврдимо како се ради о особеној идеолошкој струји, а не о некој галерији политичких монструма које је немогуће сврстати или класификовати према заједничким критеријима. Посебно је важно нагласити да једна од битнијих разлика екстремне у односу на умерену десницу јесте то да се ослања на социјалну реторику у напорима да привуче гласаче који су раније гласали за партије левице. Наравно, реч је о социјалној реторици у којој постоји јасна дистинкција између „нас“ који заслужујемо бригу и „њих“ који су узрок проблема.
Чињеница да ове различите варијанте екстремне деснице, које се у зависности од случајева називају „популистима“, „ксенофобима“, „националистима“, „неофашистима“ итд., појављују овако симултано као чак и водеће снаге у политичким системима ЕУ, наводи на закључак да је важно разумети и објаснити овај реакционарни талас који жели да уништи социјална и демократска достигнућа радничког покрета 19. и 20. столећа у срцу Европе.
Национални фронт: „Ни десно, ни лево“
Француски ФН је типична партија европске екстремне деснице, која већ 45 година (колико постоји) дели готово све наведене карактеристике те политичке фамилије. Међутим, лидери ове партије, а посебно они који су јој се придружили последњих неколико година, попут хипермедијатизованог потпредседника Флоријана Филипоа (који је, да ствар буде занимљивија, хомосексуалац), одбацују речену квалификацију, будући да сама одредница „екстремно“ носи одређени терет стигме. Раније, с обзиром на то да је његова партија била и економски и светоназорски радикално десно, Жан-Мари Ле Пен је радије дефинисао ФН као „истинску десницу“ или „националну десницу“. Данас пак Марин Ле Пен примат даје називу „патриоте“ и сматра да ФН није „ни десно, ни лево“, будући да ту поделу сматра превазиђеном.
Ипак, како социјално-историјски бекграунд, тако и актуелна залагања говоре нам нешто сасвим друго. Не само што је амблем ФН-а у великој мери инспирисан логоом италијанских фашиста него је и сам ФН формиран 1972. од стране колаборациониста, неофашиста и оснивача терористичке политичко-војне Организације тајне војске. У светлу тога, илустративни су и састанци Жан-Марија Ле Пена са фашистом Ђорђом Алмирантеом, или они у оквиру политичке групације „Идентитет, Традиција, Суверенитет“, на којима је Марин Ле Пен уговарала сарадњу са Мусолинијевом кћерком (која одбија да одбаци Мусолинијево наслеђе).
Ту су, између осталог, и страначка дружења у Кобленцу, у Немачкој, између Марин Ле Пен и људи из неколико ксенофобичних партија немачке, холандске, италијанске и аустријске екстремне деснице. Такође, иако је избацила свог оца из странке 2015. због антисемитских изјава, актуелна председница ФН-а и даље држи у свом најближем окружењу и у врху партије особе које се повезују са антисемитизмом и разним облицима екстремно десних светоназора.
Ипак, за разлику од брбљивог и неконтролисаног оца, Марин Ле Пен неупоредиво боље плива у оквирима мејнстрим политике и политичке коректности. У том смислу није необично што је резултат Жан-Марија Ле Пена 2002, када је потпуно неочекивано ушао у други круг председничких избора, изазвао трауматичан шок у француском друштву и емотивну, брзу и масовну мобилизацију свих тзв. „републиканских“ снага (од екстремне левице до конзервативне деснице), док је, с друге стране, од кад је Марин Ле Пен преузела чело партије, доминантна реакција на резултате ФН-а елитистичко и моралистичко згражавање. То је само један од показатеља дедемонизације, па чак и потпуне нормализације екстремне деснице у француском друштву.
Штавише, изборна динамика ФН-а и њихове председнице вероватно је без преседана у новијој француској историји. На својим првим председничким изборима 2012. године Марин Ле Пен је освојила 17,9% гласова, насупрот 10,4% које је освојио њен отац 2007. На општинским изборима (23-30. март 2014) једанаест градова различитих величина одабрали су градоначелнике из ФН-а. Даље, између два европска избора 2009. и 2014, странка је направила продор од око 3,6 милиона гласова (24,85% према 6,34%): у претходном сазиву ЕП имали су само три посланика, док их у садашњем имају чак 24 (у међувремену их је једна посланица напустила, али она у оквиру ЕП делује заједно с осталим евроскептичним групацијама окупљеним у ЕФДД), а то је уједно и једина партија за коју је гласало преко 10% укупног броја уписаних бирача с правом гласа. Такође, није згорег поменути и да у другом кругу регионалних избора (децембар 2015), ФН осваја 6,8 милиона гласова, односно 200.000 више него на председничким 2012. Напокон, готово сва истраживања јавног мњења у последњих годину дана Марин Ле Пен виде као главног фаворита у првом кругу гласања на председничким изборима, прогнозирајући јој између 24 и 26% освојених гласова.
Ако погледамо европски и француски социјално-економски контекст, није ни чудно што су досадашње денунцијације екстремне деснице и тзв. концепт „Републикански вс Национални фронт“ (1) отупели своју оштрицу и изгубили на релевантности, као што није необично ни то што је ФН свој највећи успех доживео баш у мају 2014, на европским изборима. Наиме, ФН је у последње време најбоље позиционирана партија и главни симбол безрезервне опозиције политикама које су вођене од стране ЕУ, а чији су снажни заговорници у Француској главне снаге левог и десног центра. Друге партије „оспоравачи“, пре свега на радикалној и екстремној левици, немају ни ресурса ни медијску покривеност, па ни довољно финансијских средстава, да пошаљу поруку која би имала јачи мобилизацијски потенцијал. Осим тога, за разлику од ФН-а који преко симплицистичких слогана, једноставних националистичких решења и (углавном) негативне кампање („не“ Европи, „не“ незапослености, „не“ имиграцији, „не“ несигурности итд.) катализује незадовољство грађана, алтернативна левица не успева да на адекватан начин артикулише свој далеко комплекснији и одговорнији приступ овим питањима.
Да сумирамо, ФН је подршку за своју политику капитализовао због неуспеха главних политичких актера на два нивоа: први се тиче француске политичке и социјалне кризе, док је други генерисан из глобалне социоекономске кризе.
Неолибералне политике ЕУ као окидач
Европска унија не само да није успела да буде носилац воље и капацитета у циљу заштите грађана од кризе него, напротив, у перцепцији грађана појављује се као неко ко продубљује кризу, па чак и као њен узрок на бројним пољима. Капацитети ове наднационалне творевине су били максимално мобилизовани када је требало спасавати банке, али зато, с друге стране, европске институције делују индиферентно на пораст незапослености, намећући националним државама укидање социјалних и демократских достигнућа и инсистирајући на „стезању каиша“.
У Европском парламенту видимо водеће социјалдемократске и конзервативне партије које заједничким снагама, и уз већину коју имају, спроводе ултралибералне политике и јачају недемократске институције Уније, истовремено показујући потпуну неспособност у зауздавању снага финансијског капитала и његове уцењивачке моћи.
Иронија је да се, упркос томе што је Жан-Мари Ле Пен некада гледао Роналда Регана као модел, актуелни политички програм ФН-а делом ослања и на најпробојније аргументе бранилаца радних права, социјалних достигнућа и народног суверенитета: одбацивање политика економске строгости које намеће „тројка“ (ММФ, Европска комисија и Европска централна банка), излазак из евра и економски протекционизам – у потпуној опозицији са либералном економском и финансијском мондијализацијом – елем, аргументе које заступају неки од еминентних светских економиста леве провенијенције (Џозеф Стиглиц, Емануел Тод, Пол Кругман, Жак Сапир итд.). Национални фронт такође инсистира на интервенцији државе у заустављању имиграције (мере против „неконтролисане имиграције“ током 1980-их година предлагао је чак и лидер комуниста Жорж Марше, сматрајући да се треба супротставити капиталистичком „космополитизму“ који увози јефтину радну снагу ради срозавања постојећих плата и услова рада), одбрани слободе изражавања на интернету и враћању значаја референдума као иманентно народне иницијативе у уставу итд.
Дакле, читава једна лепеза мера које су у колизији с актуелним либералистичким европеизмом, иза које би (осим питања имиграције) могла да стане и савремена радикална левица, али истовремено допуњена (само наизглед) контрадикторном обећањем о решавању проблема превеликог броја „друштвених паразита“ који искоришћавају француску социјалну државу (наравно, асоцијација на имигранте, поготово из северне Африке, за које се верује да су најбројнији примаоци социјалне помоћи, јасна је).
У том кључу, ФН се врло одлучно обраћа класама које су најпогођеније актуелним политикама: социјалним губитницима, економски и образовно депривираним категоријама, али етнички и географски ограниченим пре свега на беле раднике, незапослене и омладину која живи у руралним, индустријским и периурбаним срединама.
С обзиром на то да је након класичне деснице, која је последњих година обилато преузимала и користила теме ФН-а и која је, с друге стране, потпуно дискредитована корупционашким аферама и резултатима на економском плану, дошла левица предвођена ПС-ом – такође оптерећеним судским поступцима против бивших/највиших функционера – који је притом у претходних пет година спроводио политику деснице, док је истовремено радикална левица слаба и неспособна да обезбеди уверљивост и кредибилност својој политици: у таквим условима, покрет оспоравања и одбацивања актуелног политичког смера се у данашњој Француској везује за јачање снага екстремне деснице.
У најкраћем, суочени са стварним претњама, грађани се везују за снаге које нуде једноставна решења и етикетирају идентитетске групе као претњу њиховом стандарду. То су данас у Француској имигранти, Роми, избеглице, „терористи“ итд. Ипак, треба нагласити да ову конфузију није друштвено легитимисао ФН, него управо партије власти, укључујући и социјалисте, који континуирано демонстрирају своју политичку моћ углавном на категоријама које су у највећој мери депривиране. Национални фронт је, у том смислу, само искористио медијску хајку и дезинформације, као и игнорисање ових питања од стране прогресивних снага, да убере ово „отровано воће“.
Ванредни контекст (седам година кризе, неспособност ПС-а и Републиканаца) и чињеница да европски избори традиционално доносе изненађења у Француској, терају нас да актуелну снагу екстремне деснице ипак тумачимо обазриво.
Међутим, оно што је несумњиво јесте да овај успех у неку руку даје Марин Ле Пен и ФН-у политички легитимитет за даљу дестабилизацију (есенцијално) двопартијског система Пете републике. Изборни успеси им наиме омогућавају и да изађу из наметнутог статуса „протестне партије“ (парти протестатаире), што у Француској има пејоративни карактер, те да уђу у сам центар политичке игре, показујући намеру, сада већ с изборном потврдом, да се представе као партија власти која је способна да руководи земљом (парти де гоувернемент).
Постоји неколико фактора који могу деловати у прилог победи Марин Ле Пен у другом кругу председничких избора, иако релевантна истраживања јавног мњења ту могућност негирају. Први је, свакако, могућност да веома важне категорије гласача ФН-а нису обухваћене истраживањима – било због социјалне структуре укључене у узорак, било зато што велики део њих, изван већ утврђеног круга, одбија да каже (осим тајним гласањем на дан избора) да Марин Ле Пен ужива њихово поверење. То су тзв. „скривени гласачи“.
Тај моменат непредвидљивости играо је велику улогу и у случају примарија које је организовала конзервативна десница, када су готово све анкете предвиђале убедљиву победу Алену Жипеу и четврто место Франсоа Фијону, иако је на крају Фијон био тај који је успео да мобилизује људе до којих истраживачи јавног мњења нису успели да дођу, и однео убедљиву победу. Други фактор су потенцијални терористички напади који, у моментима страха, могу допринети афективном одабиру „опције која једина нуди одговор“.
У обзир треба узети и Бреxит и победу Доналда Трампа, будући да овај талас може подстаћи антиестаблишмент и незадовољне гласаче на већу излазност чиме би, у случају победе Марин Ле Пен, на известан начин био заокружен правац кретања глобалне политике. Ако су и Трамп и Бреxит схваћени као референдумска питања у смислу правца у ком се САД и Британија крећу, на исти начин се може тумачити и Марин Ле Пен.
(1) Односи се на специфичну стратегију у француској политици која подразумева да уколико кандидат екстремне деснице уђе у други круг избора на било ком нивоу, све остале политичке групације подржавају његовог противкандидата.
