Прочитај ми чланак

THE NATIONAL INTEREST: Шта Русија хоће? шта је Америци потребно?

0

Највећа претња међународном систему је руско-кинеска сарадња на његовом подривању, и то би Америка требало да избегне.

Центар за национални интерес одржао је 17. априла панел дискусију под називом Шта Русија хоће? Шта је Америци потребно? Међу учесницима су били Стивен Пајфер, директор иницијативе за Контролу и непролиферацију наоружања, виши сарадник за безбедносна и обавештајна питања 21. века у Центру за САД и Европу при Институту Брукингс и бивши амерички амбасадор у Украјини за време администрације Барака Обаме; Пол. Ј. Сандерс, извршни директор Центра за национални интерес и бивши виши саветник у Стејт департменту за време администрације Џорџа В. Буша; Анђела Стент, директор Центра за евроазијске, руске и источноевропске студије и професор на катедри за дипломатију Универзитета Џорџтаун; и Мајк Кофман, научни сарадник корпорације CNA и стручњак за руску војску. Председник Центра за национали интерес Дмитри К. Сајмс био је модератор дебате. Испод можете прочитати најважније детаље са тог догађаја.

Четворо истакнутих стручњака за Русију сложило се да је, премда још увек могуће, зближавање САД са Русијом веома тешко остварити.

АНЂЕЛА СТЕНТ: РУСИЈА ХОЋЕ ДА ЈЕ АМЕРИКА ТРЕТИРА КАО СССР

Анђела Стент, бивши службеник Националне обавештајне службе за Русију и Евроазију и бивша чланица престижног тима за Политичко планирање Стејт департмента, истиче да би, кад би одговор на питање шта Русија жели морала да сведе на једнан твит, рекла да Русија жели да је САД третирају као да је Совјетски Савез. Другим речима, жели да буде третирана као велика сила са глобалним домашајем, са правом да седи за столом кад се доносе све важне глобалне одлуке, нуклеарна сила, земља коју поштују и које се плаше у остатку света и коју САД третирају као равноправног партнера. Ово је тема актуелна током протеклих 25 година, сматра Стентова. Кремљ одавно осећа да у САД његове интересе не сматрају легитимним.

Објашњавајући руске циљеве и какав третман Москва очекује од САД, Стентова наводи да Русија безбедносни периметар не подешава у складу са границама Руске Федерације, већ са спољним границама бившег совјетског простора. Упитана због чега је Русија интервенисала у Украјини уместо да се усредсредила на побољшање животног квалитета руских грађана, Стентова наводи руску историју рањивости на западној граници и њен утицај на приоритете Москве. У том контексту, према њеним речима, Москва одлуку Украјине да се сврста ближе Западу види као директну претњу руском хартленду.

Што се тиче питања да ли ће Русија бити у стању да оствари своје циљеве и избори се за признање које жели у ери Трампове администрације, она сматра да је Трампово експлицитно одбацивање промовисања демократије у свету – током инаугуралног говора – добрим делом ублажило руску забринутост поводом будућег америчког интересовања за смену режима у Москви. Међутим, наводи да је доста мање јасно да ли ће Трампова администрација бити спремнија да прихвати руске интересе у постсовјетском простору. Заправо она сматра да је, с обзиром на оно што је председник Трамп рекао о Русији у недељама које су претходиле хемијском нападу у Сирији, као и на јавно изнете ставове чланова његовог кабинета, мала вероватноћа да ће се то догодити.

У погледу америчких циљева у вези са Русијом, Стентова тврди да би Трампова администрација волела да има смислену сарадњу по питању борбе против Исламске државе и окончања сиријског рата. САД би такође волеле да раде на одрживом решењу у Украјини и да придобију руску подршку у конфронтацији са Северном Корејом. Уопштеније, САД би волеле да Русија буде конструктиван играч, а не фактор ометања. То су све само жеље, сматра Стентова, с обзиром на различите погледе на свет Вашингтона и Москве. Вашингтон мора бити веома реалистичан поводом ограниченог опсега заједничких интереса које има са Русијом, истовремено настојећи да учини све што може да поводом таквих питања сарађује са Москвом, наводи она.

СТИВЕН ПАЈФЕР: ТРИ РУСКА ЦИЉА У ЕВРОПИ

Стивен Пајфер – каријерни дипломата који је био амбасадор у Украјини и специјални председнички саветник за Русију, Украјину и Евроазију у Савету за националну безбедност – говорио је о руским циљевима у Европи. Руску позицију је дефинисао као много активнију и ратоборнију у односу на ону пре четири или пет година, што је показала руска интервенција у Украјини.

Пајфер такође указује на пораст провокативних активности руских ваздушних снага, који је довео до повећања броја блиских сусрета са западним авионима. Ово се одвија у условима настојања Русије да модернизује војне капацитете и док се у Кремљу без задршке говори о нуклеарном оружју, наводи Пајфер. Такође је рекао да је Кремљ схватио како је развој постхладноратовског светског поретка у великој мери неповољан за руске интересе, те да сада активно ради на томе да таквом поретку упути изазов.

Пајфер је навео три руска циља у Европи: сфера интереса у постсовјетском простору; смањивање утицаја НАТО и Европске уније; и место за столом где се одлучује како ће изгледати нови европски безбедносни поредак. Русија не жели повратак Совјетског Савеза, сматра Пајфер, већ жели суседе који поштују руске интересе и који су отворени за руски бизнис не само због тога што је то корисно за руску економију већ и јер су ти пословни интереси инструменти за повећање утицаја Русије на њеној периферији. Русија настоји да спречи такозване „обојене револуције“ у Украјини, Грузији и Киргистану, за које Путин сматра да их организују западне тајне службе. Судећи по Пајферу, знамо шта Руси желе, али нису били успешни као што су можда -очекивали.

Америчка политика према Русији је фокусирана на управљање разликама, сматра Пајфер. Подржава приступ секретара Тилерсона током последње посете Москви, који подразумева отварање комуникационих линија са Москвом и предузимање ситних корака како би остварио напредак у достизању кооперативнијих односа са Моксвом, премда ће, без сумње, бити потребно много времена да се нормализују. Иако песимистачан да ће се односи побољшати у скорије време, Пајфер је мање забринут због ескалације тензија него због могућности војне грешке.

ПОЛ Ј. САНДЕРС: КИНА ЈЕ ВЕЋА ОПАСНОСТ ОД РУСИЈЕ

Пол Ј. Сандерс, бивши виши саветник у Стејт департменту за време администрације Џорџа В. Буша и аутор великог броја радова о руској спољној политици и америчко-руским односима, недавно је посетио Русију и интервјуисао министра спољних послова Сергеја Лаврова. Према његовом мишљењу, Русија жели међународни систем који јој допушта да се фокусира на домаће изазове и проблеме. Жели међународни поредак заснован на међународном праву, али са другачијим правилима – нарочито оним која ограничавају америчку употребу силе.

Сандерс верује да би Русија волела да види јаке владе, способне да контролишу своју територију и обезбеде да не дође до прекограничног преливања тероризма и нестабилности. Нашалио се да би, ако би морао све то да стави у један твит, циљ Москве дефинисао као систем јаких држава у којем „оно што се догоди у Сирији, остаје у Сирији (или било ком другом месту где се појави нестабилност)“.

Осврћући се на ЕУ, сматра да није необично што Русија преферира да ради у билатералном формату са државама чланицама, уместо са европским институцијама, јер такав став дели и највећи број других земаља. Заправо, наставио је Сандерс, и САД често настоје да поступају на такав начин. Слажући се са Стентовом, Сандерс наводи да Русија жели да буде део међународног система који задовољава њену самостворену слику о себи као великој сили, као и да се чује њен глас у заједничким безбедносним одлукама које се доносе на међународном нивоу. Оно што Русија, по Сандерсу, не жели, је мешање спољних фактора у њен политички и економски систем.

Са друге стране, Америка жели стабилан међунардони поредак који наставља да рефлекује њене вредности и интересе. Вашингтон мора да се запита да ли је Русија највећа претња међународном систему. Он верује да није, већ да је већа претња Кина, а највећа би била руско-кинеска сарадња усмерена на подривање целог система. Америчка политика, сматра он, требало би да настоји да ово избегне.

МАЈКЛ КОФМАН: МОСКВА ЈЕ ОПОВРГЛА РАНИЈЕ СТАВОВЕ ДА ЈЕ МОГУЋЕ ИГНОРИСАТИ ЈЕ

Мајкл Кофман, научни сарадник корпорације CNA и стручњак за руску војску, фокусирао се на питање како Москва користи војну моћ да оствари своје циљеве и какве то последице има по америчку политику. Кофман сматра да је руска војска кључни инструмент националне снаге Кремља, који често надомешћује руску немогућност да, због своје слабе економске позиције, на међународној позорници оствари шта жели.

Након распада Совјетског Савеза, нуклерно оружје било је гарант руског суверенитета, главни фактор одвраћања САД и кључна компонента аутопортрета Русије као глобалне силе, наводи Кофман. Русија је била крајње зависна од свог нуклеарног арсенала током раног постхладноратовског периода, а њена војска била дисфункционална и није се назирало да би могла бити инструмент националне моћи. Међутим, између 2008. и 2011. Русија је покренула значајне војне реформе и модернизациони програм, што јој је омогућило да се поново појави као надмоћна војна сила у постсовјетском простору и „земља која намеће агенде“ у региону. Русија је такође смањила технолошки заостатак за САД у употреби конценционалне војне силе.

Као резултат, наводи Кофман, Русија може да користи своју војску као оруђе за покушај наметања своје воље комшијским земљама, вероватни фактор преваге у сваком локалном конфликту и важан инструмент принуде. Главна сврха војске, сматра он, је њена улога у диломатији принуде. Русија жели да се фокусира на временски ограничено индиректно коришћење силе, желећи да највећи део своје војне моћи користи као средство притиска. Кофман истиче да руској војсци недостаје капацитет да окупира већу територију због своје релативно мале снаге и недостатка резервних снага. Уместо тога, Русија се фокусира на окупацију најмањег неопходног дела територије, како би могла да утиче на стратешке одлуке циљане земље.

Војска није формирана за максималистичке територијалне аквизиције и не делује као да Москва инвестира у оружје које би могло да јој олакша тај вид стратегије, тврди Кофман. Сматра да је позиционирање руске војске још увек веома много фокусирано на непредвиђене догађаје у блиском суседству. Заправо, упркос кампањи у Сирији, руске оружане снаге још увек су у „ужасној форми“ ако говоримо о њиховој способности да пројектују моћ. Па ипак, закључује, Москва је успела да демантује раније ставове како је Русија опадајућа сила коју западне владе могу безбедно да игноришу.

Превео АЛЕКСАНДАР ВУЈОВИЋ