Прочитај ми чланак

ДМИТРОВИЋ: Немојмо да се лажемо, Велика Албанија практично постоји

0

Немојмо да се лажемо и затварамо очи, ово без рата не може да прође.

Е, па ево нас испред сцене са које је коначно до плафона подигнута завеса. И последње светло је упаљено, нема више ни сенки, све је савршено јасно. Драма са више чинова, написана у Призрену 1878. године, уочи Берлинског конгреса, улази у крешендо последњег чина; остало је само да на крају неко изађе (највероватније Еди Рама) и службено прогласи велику Албанију. Практично, она постоји. Немојмо да се лажемо и затварамо очи. То је тако, ко славио ко жалио. Да ли ће се звати сједињене албанске државе, да се и на тај начин додворе Вашингтону, или како већ, потпуно је неважно.

Подржани од стране великих сила (које су то радиле и раде зарад сопствених интереса) константним антисрпским деловањем сатканим од убијања, протеривања и поткупљивања, охрабрени огромном, неко ће рећи и пресудном подршком југословенских и српских комуниста… Албанци су заокружили свој природни териториј, велику албанску државу у којој је више од 95 одсто Албанаца.

То је остварење циља Призренске лиге, циља на коју су им право и подршку дали југословенски комунисти 1928. године, на 4. конгресу одржаном у Дрездену, циља са којим су, одавно је јасно, сагласне Енглеска, Немачка, Француска и Америка… Од „наших“: Хрватска, Словенија, Црна Гора, чак и Македонија која тек ових дана схвата на којим местима јој пуца кичма.

Може ли ударање печата на стварање велике Албаније да прође без рата? Не може. Чак ако сви горе набројани пријатељи и заштитници Албанаца донесу одлуку да рата не буде, он ће, тај рат, букнути у Македонији, а одатле се као магла ширити на друге делове Балкана. Македонци немају маневарски простор, алтернативно решење, њих ће блиска будућност гурнути у раље страшног избора; или губитак државе у миру или рат који даје какву-такву шансу да се држава сачува.

Србија може да игра на суздржаност и фактор времена, јер Косово и Метохију ионако не контролише, али ће у случају сукоба изазови бити толико велики (енклаве, манастири, север Косова, прешевска долина) да је илузорно типовати на посматрачку позицију Београда. Црна Гора чланство у НАТО види као спас оног дела територије који су Албанци већ уцртали у катастар своје велике државе. Босна је константно натопљена керозином којем је довољан и опушак па да букне као 1992. године.

Знам, све ово звучи застрашујуће, али коме је, ако ћемо искрено, ћутање и мирно посматрање ширења пожара донело добро? Ако би неко потражио утеху у тврдњи да је Еди Рама забаве ради најавио уједињење Косова и Албаније, питам: шта то није остварено од онога што су Албанци до сада најављивали?