ЖИВИ У ГРАДУ, ЈЕДЕ СА СЕЛА:Мирослав раскрчио имање и више не купује у хипермаркету

20

Иако је рођен у граду и одрастао „на спрату“, дипломирани правник Мирослав Шарац (42) из Руме пре четири године одлучио је да, како каже, почне да се бави пољопривредом, за своју породицу. И није се покајао.

Посетио је потпуно непроходан шљивик који је садио његов прадеда с мајчине стране, а тада му је рођак показао и свој необрађиван виноград, који је Мирослав без размишљања купио. Са прве парцеле на падинама Фрушке горе, између Врдника и Павловаца годишње добија „вишак“ око 450 кг пасуља, 400 кг парадајза, 400 кг соје, као и разног поврћа, које продаје и поклања људима. Башту је првенствено почео да обрађује за потребе своје породице, свестан да је храна све скупља и неквалитетнија, и да се индустријско воће и поврће прска без милости. Због тога данас они воће и поврће не купују у хипермаркетима, већ се хране производима са свог имања, пишу Приче са душом.

– Чим сам купио прву парцелу, почео сам самостално да је крчим, ручним алатом и на „освојени“ део земље да садим младице шљива које је мој прадеда некада садио. То су старе аутохтоне сорте које су преживеле векове: тургуња и трновача. Оне се не прскају и ускоро очекујемо и прве плодове! Продајући наш пасуљ, купио сам и посадио домаће сорте кајсије, орах, шпанску вишњу, трешње – прича Мирослав и додаје да гаји афинитет према аутохтоним, старим сортама воћа које су прошле тест времена, прилагођене су нашем поднебљу, подобне су за органску производњу и мало се или нимало третирају и штите.

Овог лета планира да калеми једну крушку која се може наћи само у старим војвођанским, швапским кућама, док ће на јесен посадити петровачу, шуматовку, циганчицу, крушке – лончару, јерибасму, као и још кајсија и ораха. Све то ради више пута недељно, када после радног времена у Путевима Србије и викендом одлази на имање десетак километара од Руме.

У свему што ради подржавају га супруга Дубравка и ћерке Ленка и Јелена. Јелена има три године, па се њени одласци на ранч своде на излете у природу. Старија Ленка одлази са татом повремено и помаже му у сејању и садњи. Људи којима је окружен углавном нису веровали када су видели да је почео да обрађује земљу. Често је фотографисао земљу и производе, објављивао на друштвеним мрежама, због чега му се јавило доста истомишљеника.

Уз ових 150 воћака, на јесен, када сви плодови с њиве буду претворени у какве-такве приходе, засадиће још 300 садница. Поред тога има још око 20 ари поврћа, као и 70 ари жита. Оно није третирано ниједном, и Мирослав се нада да ће од њега направити брашно за наше потребе, ако нађе неки млин у околини.

– Ако могу икако да покренем бар неке људе да раде што и ја, за мене је то већ успех. Преко фејсбука сам поклонио више од сто садница разног воћа, као и много семена за сејање поврћа. У роковнику сам записао још сто које ћу да поклоним на јесен, пуно ми је срце због тога. Новац, зарада, бизнис, то је у другом плану. Битно је да могу некако да покријем расходе, с обзиром на то да немам механизацију. Моја породица једе здраво, боримо се за храну без хемије и то није лако, јер се услови за узгој поврћа и воћа нагло мењају.

Мирослав ми прича да је његова генерација (1974. годиште) потпуно заборавила знања претходних генерација о баштованству и воћарству које су наши преци имали. Због тога сваки пут на ранч води своју мајку, која га учи свему о башти, сејању, садњи, чак и о воћарству.

– У башти имамо скоро све поврће које се може гајити на отвореном и зато га не купујемо у хипермаркетима. Воће са ранча полако улази у род тако да ћемо ускоро потпуно заборавити на продавнице, бар што се хране тиче. Осим тога, већ дуго правим ликер од ораха, вишње, сакупљам самоникло биље и од њега правим чајеве. Ове године правио сам чајеве од глога, црног трна (трњине), редовно користимо у исхрани младу коприву, свежу или сушену у чају, као и плод дивље руже – шипак. То су дарови природе које добијамо само ако желимо да изујемо „најке“ и обујемо гумене чизме. Ништа што купите не може да се пореди с оним што произведете. Сваки тај мој кромпир и цвекла су много слађи. Индустрија хране је једно, а љубављу створена храна на вашој земљи, за вашу децу и вас – нешто сасвим друго – објашњава Мирослав за Приче са душом.

– Радим на томе да ово за неколико година постане органски воћњак, оаза за наше старе сорте воћа, нашу сремску вишњу коју зовемо „шпанска“, белу тршњу, рушт, орах, кајсију, јабуке и крушке. Планирам да сазидам малу кућицу, попут некадашњих виноградарских кућица на Фрушкој гори. Имам и идеју да простор за боравак лети створим и у дедовини по очевој линији, на планини Гољак изнад Медвеђе, или у прадедовини, на Дурмитору. Не желим да се више икада толико одвојим од природе. Сугеришем људима да читају Звонеће кедре Русије, књиге Владимира Мегреа. Већ кад сам имао хектар земље, познаници су ми рекли да је хектар земље по замисли Анастазијиној, површина довољна за економски независно породично домаћинство. По ритуалу из тих књига, одем на ранч, било да је лето или зима, изујем се бос и стојим неко време на земљи. Да ли сте то некад радили, а ако јесте, колико времена је прошло од тада? Земља и биљке осећају вашу љубав, није могуће удаљити се од природе, ми смо увек део ње. Да ли је земља моја или сам ја њен – није лако питање – упитао се Мирослав, који ових дана преговара о куповини нове комшијске парцеле, на коју није могуће крочити ногом услед подивљалог растиња.

– Стара изрека каже, да и најдуже путовање започиње првим кораком. Ја сам га започео пре скоро четири године, и не мислим да прекидам – истиче Шарац.

  • Лав Јеленовић – БИП

    Лепо. Када се буду и млади враћали на село и тамо заснивали породицу, онда ће и Србија да васкрсне. Ово је све лепо, али ако се будемо враћали на село као пензионери, онда ћемо само да попуњавамо села старачким домаћинствима. Додуше овај има 42 године, али велики број других повратника на село, чека пензију и онда се одлуче на то.
    Некада је индустријализација, доделе станова у граду радницима у тој индустрији, утицала да се огроман број народа пресели из села у градове. Сада пошто се индустрија угасила, време је за обрнути процес, то јест повратак у села, јер тамо се може и преживети од свог рада. Многи који имају могућност треба да се врате на село и тамо да оснивају породице. Држава треба да улаже у инфраструктуру и да олакша и побољша живот на селу. Држава мора да фаворизује село у односу на градове. Да би се живело на селу данас, осим хране коју човек сам произведе, треба да има и многе друге услове као и у граду, да не би осетио никакав недостатак градског живота ни у ком погледу, колико је то наравно могуће. Тада ће се и млади радо одлучивати за останак на селу. Сам свој газда је увек било најбоље решење.

  • Херцеговина

    Будала…..НИКАД мотику у руке..ништа боље од типкања по порталу..зато србска браћо..само удри по тастатури.)

    • Лав Јеленовић – БИП

      Хахахаха…модификована изрека би гласила „нема леба од мотике“