Прочитај ми чланакДирљив сусрет Петера Хандкеа са новосадским гимназијалцима и децом с Космета. Највећа жртва рата је језик, зато што саопштава истину, рекао је писац.
Два сусрета, по свему судећи незаборавна, имао је данас Петер Хандке, главни гост 11. Просефеста у Новом Саду: најпре с матурантима гимназије која носи име Јована Јовановића Змаја, а потом и са својим старим знанцима, децом и професорима из косметског места Велика Хоча.
У најстаријој и најславнијој новосадској гимназији, матуранти су толико добро владали „градивом“ из Хандкеових романа да је и сам гост био видно импресиониран. Можда нове генерације не познају сасвим лепоту држања књиге у руци, читају са интернета, но није важно шта читају, него да читају.
Занимало је „Јовине“ ђаке пуно тога у вези са Хандкеом: ослања ли се у својим књигама на историју, зашто своје мисли изражава искључиво у дугим реченицама, да ли се покајао што је тешких деведесетих стао у одбрану Срба и објективности, може ли се рећи да је језик жртва рата…
– Не верујем у историју, верујем у природу и људе, појединачно, јер то је за мене књижевност – казао је велики писац и додао:
– Велика књижевност је врло блиска музици. „Илијада“ и „Одисеја“ писане су у ритму, Библија такође.
Не каје се што је стао у одбрану Срба у време када је Србија унапред била проглашена кривцем. Присетио се да је први скандал изазвао својим путописом „Зимско путовање“, у којем се заложио за објективност у вези са догађајима у тадашњој Југославији.
– Прве четири недеље владао је мук у европској јавности, а онда су почеле да пљуште реакције, осуде и демантији – присетио се Хандке, уз нагласак да, за разлику од Игоа који је тврдио да је истина најчешћа жртва рата, он мисли да је жртва заправо језик, зато што саопштава истину.
Открио је и да дужина реченица у романима зависи од година аутора – када си млад, пишеш у кратким реченицама, када остариш, оне су све дуже.
– У овим годинама било би ми непријатно да користим само кратке реченице – сасвим конкретан био је Хандке, а затим је стрпљиво исписивао посвету гимназијалцима и позирао им за „селфије“.
Двадесетак минута доцније, а свега стотинак метара даље, нови сусрет у најстаријем храму српске културе, у Матици српској.
– Како си Петре? – озарено питају професорке из Велике Хоче.
Четрдесеторо деце, са професорима, трећег дана Васкрса допутовало је у Нови Сад двоструко радосно – да се поново сретну са старим пријатељем Хандкеом и да се упознају с најстаријом културном и књижевном институцијом српства.
Донели су корпицу црвених ускршњих јаја и ставили је пред Хандкеа, пријатеља који их је, у неколико наврата, посећивао у Великој Хочи.
Осмак Милош Стојић с пажњом посматра одмеравање у куцкању косметским јајима између Хандкеа и председеника Матице српске Драгана Станића.
– Ми господина Хандкеа доживљавамо као блиског рођака – каже Милош. – За нас је велики догађај и ова, прва посета Матици српској. До сада смо о њој слушали, а сада смо ту. Срећни смо.
„СТРУЧЊАЦИ“ ЗА БАЛКАН
Гимназијалцима у Новом Саду Хандке је открио да је увек имао посебан однос према Југославији, јер је његова мајка Словенка. И мада је много времена посветио овом региону и више пута боравио у Србији и Републици Српској, себе не сматра стручњаком за Балкан.
– Стручњаци за Балкан су се појавили после катастрофе – иронично је приметио Хандке.
