Прочитај ми чланак

ОДЛАЗАК ЛЕГЕНДЕ: Умро Раша Попов

0

Дечји писац, глумац и новинар Раша Попов преминуо је у 84. години у Београду. Како је за Блиц рекао његов син, Попов је преминуо јуче.

„Свезналица, аутентични мудрац и Орфеј нашег доба“, најбољи су епитети којима је на Википедији описан новинар и књижевник Радивој Раша Попов. У време приказивања серијала „Фазони и форе“ био је помало свачији деда.

Рођен је 26. јуна 1933. у Мокрину. Иако је више волео историју, 1952. Попов се определио за студије књижевности у Београду. Новинарску каријеру почео је у новосадском Дневнику, а радио у листу „Младост“, у Радио Београду, у Телевизији Београд. Био је лектор за српскохрватски језик у Лондону, Бирмингему и Нотингему и главни уредник издавачке куће „Матица српска“.

Добитник је многобројних признања, између осталих Годишње награде Радио Београда 1967. за серију „Видови фашизма“ и Награде за животно дело „Доситеј Обрадовић“ 2015.

Ништа чудно, ако се зна да је већ у трећој години, захваљујући оцу, листао енциклопедију „Свезнање“, а са девет први пут прочитао Доситејев „Живот и прикљученија“, писале су прошле године „Новости“.

О друштвеним темама писао је као колумниста листа „Политика“.

Интелектуално је сазревао уз Макавејева, као књижевник када му је „селектор“ био Васко Попа у „Последњој шанси“ на Ташмајдану, одакле су кретале најлепше идеје. Из њих су настале незаборавне емисије за децу „Невен“, „Шешир без дна“, „Радост сазнања“.

Објавио је више књига песама за децу и одрасле: „Два ока“ (1963), „Гвоздени магарац“ (1976), „Жабац који не зна да ћути“ (1987), „Трулеж зглаве“ (1991), „Шешир без дна“ (2001), „Лажљива уста истине“ (2002), „Возом посред улице“ (2003), „Био сам срећни коњ“ (2003), „Бајке за 21. век“ (2007), „Чаробњаков СМС“ (2007), „Мали зелени“ (2009), „Мокрински патуљци“ (2013), „Усамљена принцеза“ (2014).

Иза себе је оставио двоје деце – ћерку Дијану и сина Бојана.

Својевремено је објаснио шта га је натерало да се одрекне новинарства и окрене писању за децу:

ПРАТИТЕ СРБИН.ИНФО И НА ВАЈБЕРУ!
КЛИКНИ ОВДЕ!

„Свом сину Бојану, свештенику у Москви, испричао сам бар хиљаду бајки пред спавање, а ћерки Дијани, после седам година, још хиљаду. Само сам једну записао. A кад ми се родила унука Маша, одједном сам добио однекуд чудом дар да певам и пишем за децу. За њу сам написао своју прву књигу за децу, ‘Жабац који не зна да ћути’. Изашла је 1987. Тај жабац сам ја, али и Змај Јовин жабац који нема слуха“.