Прочитај ми чланакЧетврту годину Србија чека назнаке да ће се остварити намера макар за отварањем досијеа Тајне полиције, што је последњи пут била тема 2013. године, када је о њој јавно говорио тадашњи премијер Ивица Дачић.
Не само да нема назнака да ће се тако нешто десити него до јавности допиру подаци о томе да су документи озлоглашене службе, укључујући и досијее лица која су била праћена, уништавани, пише данас „Радио Слободна Европа“.
pixabay.com
Та чињеница, која је изречена на суђењу оптуженима за убиство новинара Славка Ћурувије, само је симптом без кога се не може добити један од кључних одговора на питања везана за тешко бреме прошлости српске државе, наводи овај радио.
„Раде Марковић, некадашњи начелник Ресора државне безбедности, 6. октобра 2000. године је послао депешу у којој тражи да се прегледају материјали и документација Ресора државне безбедности и да се изврши селективно уништавање. Потом је тадашњи начелник Пете управе РДБ-а наложио да се таксативно униште сви деловодници од 1998. до 2000. године, депеше, планови рада, извештаји о раду центара“, описао је на последњем рочишту суђења за убиство Славка Ћурувије, Зоран Стијовић некадашњи припадник Државне безбедности, који је истражио и документовао заташкавање трагова.
Уништено све што може да укаже на злоупотребе
„Уништена је документација у папирном и електронском облику и микрофилмови, све што може да укаже на злоупотребе из свих центара, осим новосадског, зрењанинског и суботичког. Ова три центра нису поступила по налогу и ту документацију су сакрили и сачували. Документација је уништена и у Центру ресора државне безбедности Београд. Било је индикативно да су покушали да прикрију злоупотребе Службе у том периоду“, прецизириао је оперативац који је, током каријере, службовао на Косову, југу Србије и у Београду.
Изнео је и тврдње да му је због ангажмана у случају Ћурувија прећено убиством, а да је убрзо на послу искључен из свих токова. Последњих неколико година Стијовић је ван граница Србије, а живи од инвалидске пензије.
Уместо казне, награда
Како наводи РСЕ, интервал одабран за уништавање документације коинцидира и са периодом у коме се догодило убиство Славка Ћурувије, априла 1999. године, затим функционера политичке партије Српски покрет обнове на Ибарској магистрали, октобра 1999. године, покушај убиства лидера те странке Вука Драшковића јуна 2000. године, и убиство Ивана Стамболића, некадашњег истакнутог званичника Србије, августа 2000. године.
– Ја не сумњам да су и неки други досијеи чишћени, уништавани и фалсификовани. Дакле, не да нико није одговарао за то, него су још и награђивани – оштро констатује за РСЕ Александар Чотрић, функционер СПО-а и један од главних заговарача отварања тајних докумената служби безбедности, као и њихове суштинске реформе.
Пропуштена шанса 5. октобра
– Сматрам да је 5. октобра требало, заиста пре свега, ући у централу Службе државне безбедности и све те досијее о људима који су прислушкивани обелоданити. И донети закон да се спрече злоупотребе тим документима, односно да се онемогуће нереформисане службе безбедности да њима манипулишу и уцењују људе – сматра Чотрић.
Међутим, за разлику од неколицине држава попут некадашње Источне Немачке, Пољске, Чешке, Мађарске и Словачке, Србија никада није донела системско решење налик на оно које је овим земљама помогло на путу демократизације друштва, управо кроз раскринкавање дотадашњих деловања тајних полиција, подсећа радио.
Само на увид
Уместо тога, Влада Србије је 2001. године донела Уредбу која је дозвољавала увид у досијее заинтересованим грађанима – без могућности копирања или хватања белешки. Неки од њих тада су посведочили да су, по њиховој процени, била затамљена кључна имена или друге информације. До укидања Уредбе, коју је неуставном прогласио Уставни суд 2003. године, медији су забележили да је 8.000 грађана затражило од Безбедносно-информативне агенције, наследнице РДБ-а, одговор постоји ли о њима тајни досије. Пронађено их је 420, а 380 људи прочитало је службене белешке о себи.
Зачарани круг
– То је питање дисконтинуитета које је пресудно, по мом мишљењу, за оздрављење друштва и излазак из тог зачараног круга – мишљења је историчарка Дубравка Стојановић, која истиче да актуелно стање омогућава вишедеценијски континуитет ауторитарне власти.
– Дакле овде је и даље главно питање ко ће контролисати службе, ко ће бити на челу, ко је координатор и да ли су оне све повезане или нису. А све док институције не почну да раде свој посао, отварање досијеа је један од послова демократске државе, грађани немају поверења у њу. У њене институције и добре намере. Као историчарка тврдим да нећемо сазнати ништа сензационално, али ови закључци о држави и њеном односу према грађанима су много важнији – сматра Дубравка Стојановић.
Ниједној власти не одговара отварање тајних архива
Ниједној власти, од демократских промена наовамо, није ишло у корист отварање тајних архива због потенцијалне компромитације бивших сарадника Службе који су имали истакнуте или мање значајне улоге у њиховим редовима, објашњава криминолог Добривоје Радовановић. То је и, уверен је, најзначајнија кочница темељне реформе Службе, пише РСЕ.
– Мислим да је у питању чињеница да полако кадрови који су били доминантни у периоду ’90.-’99. године, долазе на водеће позиције у тим службама, или да долазе на водеће позиције у политици Србије. Тешко ће бити да се спроведе било шта што значи радикалну ревизију тајних служби или тајних досијеа. Треба очекивати да ће то, напротив, јачати. Наравно да је то нека врста хипотеке која се носи – закључује Добривоје Радовановић.
Прича о српској тајној полицији може почети на месту на ком је отворен и овај текст – у 2013. години и најави тадашњег премијера Ивице Дачића. Ипак, ради се о сторији која се развлачи на 17 транзиционих година, периоду у ком се упорно пропушта шанса за расветљавање трауматичних страница како за Србију, тако и за државе у региону, закључује РСЕ.
