Прочитај ми чланак

ИСЛАМСКА ДРЖАВА ЖЕЛИ РЕПРИЗУ муслиманске пљачке Ватикана из 846. године

0

Положај Италијанског полуострва је такав да представља прави мач са две оштрице. Природно, оно господари Медитераном, али ако нема јаке силе на њему може да буде и лак плен неког средоземног завојевача. Мало је недостајало да калифат завлада Италијом у првим вековима ислама, а у једном тренутку били су и под зидина Рима.

Седми и осми век, одмах након појаве ислама на Арабљанском полуострву, сведочили су рапидној и територијално обимној експанзији калифата који се у свега пар генерација протегао од Пиринеја па све до Индије. Било је случајева муслиманских препада који су досезали чак до Лозане у данашњој Швајцарској.

Током 820-их година емири из династије Аглабида у Северној Африци који су номинално били под влашћу калифа отпочели су освајање Сицилије. 842. године покушали су да освоје острво Понцу у Тиренском мору, на јужним обалама Лација, али их је одбила здружена флота из Напуља и Гаете.

Међутим, исте године заузели су сицилијански град Месину, а кратковиди ривали Раделхиз, принц Беневента, и Сиконулф, принц Салерна, одлучили су да свако за себе позове у помоћ арапске плаћенике како би се за њихов рачун тукли у Кампанији. Тако су се Сарацени, како су средњевековни Европљани звали практично све муслимане, нашли на италијанском тлу.

846. године једна повелика муслиманска флота кренула је из луке Мизено у Кампанији, луке коју су заузели претходног лета, и искрцала се код Портуса и код Остије, две римске луке.

Одмах су уништили гарнизоне на које су набасали па кренули уз ток Тибра, као и уз Остијски и Портуски пут ка Вечном граду док су се римске милиције повлачиле у хаосу не би ли се дочепале Аурелијевог зида подигнутог у периоду 271-275. године током царевања Аурелијана и Проба (први је рођен у околини Сирмијума односно Сремске Митровице, а други баш у граду).

Да невоља буде већа, друга сараценска флота се искрцала код луке Центумцеле, данас Чивитавекија, исто у покрајини Лацио, недалеко од Рима, ка коме је моментално и кренула.

Изгледа да су Арабљани били јако добро обавештени о благу које је Рим чувао у својим древним недрима, а знали су и да постоје две важне базилике изван Аурелијевог зида које су стога биле небрањене: базилика Светог Петра (у својој првобитној верзији коју је подигао Константин Велики; садашња грађевина је из XВИИ века) и базилика Светог Павла изван Зидина (коју је такође саградио Константин а доградио Теодосије Велики).

У њима се налазило пуно литургијских посуда и реликвија украшених драгим камење, између осталог, а међу њима и златни крст постављен изнад гроба Светог Петра и сребрни сто са представом Цариграда који је овој цркви донирао Карло Велики.

Историчари сматрају да су нападачи знали тачно шта траже и где се то налази, због чега су похарали обе базилике као и целу околину, али ниједан ондашњи извор не говори ништа о њиховом покушају да нападну зидине Рима; могуће је међутим да су Римљани одбранили зидине, а да су припадници империјалне гарде (Саси, Лангобарди, Фризи и Франци) покушали да одбране обе базилике али били поражени.

Ако до напада на зидине није дошло, онда то много говори о природи овог атака ислама на срце западног хришћанства. Био је то пљачкашки поход који везе није имао са светим ратом. Уосталом, ово што Исламска држава најављује као судбину Рима данас можда такође има везе само са пљачком коју су вешто упаковали у причу о религији да би имали топовско месо.

Елем, да се вратимо у 846. годину. Док се све то одигравало покрај Рима, једна хришћанска армија је кренула из Сполета под заповедничком палицом Гија И, војводе од Ломбардије, и напала Арабљане недалеко од Вечног града у покушају да искористи њихову натронтаност пленом и бригу о њему. Сарацени су кренули беже: једна група је пошла ка Центумцелеу а друга је покушала да се копном дочепа Мизена.

Сарацени су успели да се укрцају али им је олуја уништила бродовље; море је на обалу потом избацило њихове бројне лешеве на којима су и даље били опљачкани драгуљи, тако да је мањи део изгубљеног блага некако враћен.

Лангобардска војска је, изгубивши ову прву чету, кренула ка југу и напала Сарацене код Гаете. Битку је у корист хришћана пресудио долазак напуљске војске на челу са Цезаријем, сином оног Сергија којег су Наполитанци шест година раније прогласили за војводу да би се одбранили од Франака (био је то, иначе, двоструко важан чин: Напуљ је кренуо путем независности од Византије, а и успостављена је династија која ће југом Италије владати скоро три века).

Недуго након ове сараценске похаре Рима, папа Лав ИВ саградио је снажне зидине на десној обали Тибра како би заштитио базилику Светог Петра од могућих нових напада; тако се Ватикан напокон нашао унутар зидина града. Додуше, та страна Тибра, коју је бранила Анђеоска тврђава (заправо Хадријанов маузолеј), биће до XВИ века варош са посебном администрацијом и зваће се на латинском Цивитас Леонина; данас је то римски рејон Борго.

Три године након овог напада уследио је још један, али Сарацени нису отишли даље од Остије. То је она чувена Битка код Остије коју је Рафаело овековечио на фресци која се налази у Ватиканској палати. У тој су бици браниоци сасекли нападаче, а муслимани никада више нису били ни близу Вечног града.