Прочитај ми чланак

СНЕЖНОЈ ГОСПИ моле се и католици и православци

0

Према предању, слику Снежне госпе цркви на Текијама у Петроварадину даровао је аустријски принц Еуген Савојски, када је хришћанска војска коју је предводио 1716. године победила готово трипут бројније Турке.

Путник који старим путем од Новог Сада крене ка Београду, угледаће уз друм, на изласку из Петроварадина, цркву са два висока чеона торња. Из мање куполе у зачељу, неуобичајено, издижу се два симбола – крст и полумесец.

Црква Снежне госпе на петроварадинском потесу познатом као Текије јесте римокатоличка, али су у њу одувек долазили и православни верници, а то чине и данас. И једни и други пале свеће и моле се пред сликом Госпе Текијске или Снежне госпе, за коју верују да је чудотворна.

Већ три века, та слика Богородице са дететом у наручју налази се у овом светилишту Сремске бискупије. За ходочаснике се отвара прве недеље после Васкрса и верници цркву посећују све до јесени. Према предању, слику је даровао аустријски принц Еуген Савојски, када је хришћанска војска коју је предводио у славној Петроварадинској бици 1716. године победила готово трипут бројније Турке. Отуда на куполи богомоље и крст и полумесец, један испод другог, чиме се симболично показује хришћанска победа, објашњава управитељ светилишта, велечасни Иван Рајковић.

Црква Снежне госпе која сведочи свим тим догађајима везана је нераскидивим нитима са Петроварадинском битком, после које турска војска више никад није прешла Саву и Дунав.

Битка се на Текијама одиграла 5. августа, на празник Снежне госпе, коју је Еуген Савојски и раније сматрао својом заштитницом. Тог дана, према предању, пао је снег, а турска војска није била спремна за такве услове. Наш саговорник каже да је снег у овој причи само легенда, мада временски услови, изненадна олуја и киша, највероватније јесу утицали на ток битке, на то да се турски ровови напуне водом и барут покваси. Занимљиво је, по његовим речима, и то да је у околини била татарска коњица са неколико хиљада коњаника, која се у дану битке није макла са свог положаја.

„Та битка је веома интересантна, имала је чудни скоро необјашњив ток, и зато јој се придаје заговор Госпе”, каже Рајковић.

У то време, на месту данашњег храма на Текијама, налазила се омања црква посвећена безгрешном зачећу Блажене девице Марије. У њој је после победе над Турцима одржана свечана литургија. Присуствовали су јој свештеници, официри и војници, а Еуген Савојски је цркви оставио слику Богородице.

„Од тада слика пребива овде и људи долазе да јој се моле за здравље, да измоле за своју децу, срећан брак – уопште за помоћ”, прича управитељ светилишта.

Зидови храма пуни су захвалница ходочасника, исклесаних у латиници и ћирилици, на српском, хрватском, немачком, мађарском језику. Међу заветним даровима су и сребрни медаљони, изложени у музеју при цркви. „Људи су их ту остављали кад су оздравили. Од чега је ко боловао може се закључити по томе да ли је медаљон у облику ноге, ока, срца…”, објашњава петроварадински жупник.

У кругу цркве на Текијама налази се и Крижни пут, којим ходочасници иду и симболично прате пут Исусове муке: од Пилатове осуде на смрт, преко хода до Голготе и разапињања на крст.

Иначе, „текије” је турска реч и означава одмориште или кућу молитве која је на том месту постојала у 16. веку и служила је турским путујућим трговцима да се ту клањају, одморе се и освеже. Испод Текија су била два извора воде, један тече и сада.

„Људи и данас држе да је та вода чудотворна, али ја то не тврдим, мада сам имао сведочанство да су некима зарасле неисцељиве ране кад су их том водом испирали”, наводи велечасни Рајковић.

Ова текија је напуштена када су се Османлије у 17. веку повукле са тог простора, па су је фрањевци и исусовци, који су из Осијека стигли у Петроварадин, преуредили у хришћанску богомољу и посветили Блаженој Марији девици.

„Наша главна догађања овде су 25. и 26. јула, када славимо светог Јоакима и свету Ану, родитеље Блажене девице Марије, и то зовемо ’мале Текије’. А на сам дан битке, 5. августа, обележавамо благдан Госпе снежне или ’велике Текије’”, објашњава управник светилишта.

Данашњи изглед цркве у неоготском романском стилу потиче из 1881. Први управник светилишта био је опат и жупник Петроварадина Илија Округић Сремац, који је храм темељно обновио. У њему је и сахрањен 1897.

„Био је велики екумениста и пријатељ владике у Сремским Карловцима и патријарха Српске православне цркве. С њима је имао веома добре односе, баш као и Јосип Јурај Штросмајер који је као католички бискуп држао и источну литургију за православце који су радили на његовим имањима. То се тада није звало екуменизам, већ добросуседски односи. Једни су код других одлазили на славља, а тако је било и прошле године, за 300. годишњицу цркве на Текијама, када је овде дошао владика бачки Иринеј Буловић као представник православне цркве. Наш бискуп ишао је у Сремске Карловце, када је тамо обновљена патријаршијска црква”, подсећа Рајковић.

Неуморни градитељ цркве Снежне госпе, опат Илија Округић био је и хрватски књижевник и композитор маријанских песама. Познат је као заговорник уједињења источне и западне цркве, о чему – како је записано у светилишту – белодано говоре и стихови једне његове песме: „Весели се, Госпо, јер си наша Мати / Свима без разлике дијелиш благодати.”