Прочитај ми чланакВучић се у сенци Ердогана, Путина и Трампа шверцује као много мањи проблем. Не прави буку, влада како хоће и ради шта му се каже. Међутим, ако мисли да је одрадио посао, грдно се вара, коментарише Драгослав Дедовић.
Немачка спољна политика познаје две константе: континуитет и опрез. А то значи да министар спољних послова Немачке није дошао у Србију да подржи протесте већ Александра Вучића. Дипломате не критикују своје домаћине јавно. Не верујем да Габријел није иза затворених врата споменуо све оно што је написано у извештају Европске комисије као и у свим извештајима организација које бележе корупцију и гушење медијских слобода. У свим тим извештајима стоји јасно да је српска демократија фалична јер не владају институције већ закон партијског казана, јер се не извештава слободно већ уподобљено.
Али то напросто није дошло на ред. А кад ће, не зна се.
Интерес Берлина је јасан: стабилни односи у региону. То подразумева да Београд не таласа са Косовом. И да преко Бањалуке не затеже са Сарајевом. Да се не обазире на повремене неугодне тонове из Загреба. Вучић је ту лекцију савладао беспрекорно. Понаша се на очекивани начин.
То је немачкој политичкој елити драгоцено.
Страх од нестабилности каква је владала деведесетих је у темељу доживљавања Вучића као стабилизатора. Он то вешто користи.
Избеглице су Немачкој донеле велики изазов. Зато је поуздано партнерско понашање дуж званично затворене Балканске руте други квалитет који се очекује од транзитних земаља.
За немачке странке које су у предизборном модусу – парламентарни избори су заказани за септембар – био би прави кошмар да поново ка њима крене избеглички талас. Тако и демохришћани канцеларке Ангеле Меркел и њихови коалициони партнери социјалдемократе чији је доскорашњи шеф био Зигмар Габријел имају већу дрхтавицу када неко помене Балканску руту него када неко помене ауторитарне типове попут Орбана, Вучића или Груевског. А да о Ердогану и не говоримо!
Шта је сво Вучићево манипулисање медијима, гласачима, шта укупни ортачко-буразерски систем, у односу на рат против Курда, шта су унутрашњеполитички напади беса српског премијера/председника у односу на псовке које из Ердоганових уста стижу на рачун Немачке? Шта је медијски мрак у Србији у односу на стотине утамничених новинара у Турској?
Тако се Александар Вучић у сенци Ердогана, Путина и Трампа, па и у сенци Орбана, шверцује као много мањи проблем. Не прави буку, влада како хоће и ради шта му се каже.
Међутим, ако мисли да је одрадио посао, грдно се вара.
Преговарачка поглавља која ће у питање довести суштину његове владавине, пре свега утицај на медије, судство и партијску државу као генератор корупције, само што нису отворена. Неће му помоћи ни попустљиви став о Косову. Ни заклињање у Немачку као узор.
Наиме, Немцима је мука од сопствене попустљивости. Од грчких дугова, бугарског хаоса, румунских илегалаца. Од Орбановог пузајућег тоталитаризма. Од лупинга са правном државом које прави Качињски у Пољској. Смртно су уплашени од Трампове непредвидивости и Путинових неоимперијалних апетита.
Србија у Унији која би повећала такве страхове не долази у обзир.
Александар Вучић неће проћи са својим недемократским хабитусом и демократском реториком. Он би у ствари, ако заиста жели у ЕУ, морао да из корена промени начин своје владавине. Да се мане партијског диктата над друштвом, да ослободи медије из загрљаја у којем једва да дишу. Да охрабри судије да траже савамалске фантоме, макар дошли до његовог прага.
Хоће ли то Вучић учинити? Неће. Да ли ће Берлин да му купи сво његово европејство ако то не учини? Неће. Берлин само зна да за сада Вучић нема озбиљну алтернативу. Али оног тренутка када се Вучићев модел потроши, а студентски захтеви постану захтеви већине грађана, Александар Вучић неће моћи више да глуми решење. Јер ће и Берлин да га дефинише као проблем.
