Прочитај ми чланакНије било човека у Врању који није чуо за њену лепоти - "русе косе, бело лице, медне усне, заносни кукови, бедра као једра, а очи крупне – као у кошуте". Овако је своју ромску лепотицу, певачицу Коштану из Врања описао Бора Станковић, али прича каже да је жена која му је послужила као инспирација била и више од тога! Певала је богатим трговцима, агама и беговима, чак и самим краљевима, али то јој није донело срећу.
Коштана је драма српског књижевника Борисава Станковића. То је једно од најчешће играних и најрадије гледаних комада у српским позориштима.
Станковић је ово дело први пут написао када је имао око 24 године, али га је више пута преправљао. Драма је први пут штампана у целости 1902. године у Српском књижевном гласнику. Коначна верзија објављена је као засебна књига 1924. године. Верзија из ове године је послужила за сва друга штампања.
Како је Малика постала „Коштана“?
Ипак, оно што већина људи не зна је чињеница да је Станковићева Коштана стварно постојала! Звала се Малика и била је чувена ромска певачица због које су аге и бегови врањански „губили главе и распродавали имовину“. Од малих ногу је свирала и певала са оцем и братом по кафанама и приватним слављима, а због лепоте и шарма прочула се надалеко.
Бора Станковић је у свом делу написао да лепотица надимак дугује „крупним очима као у кошуте“. Старији у Врању и данас причају како су је тако управо они прозвали јер то име у њиховом крају има посебно значење. Наиме, „Коштан“ тамо значи „кестен“ и то онај чврст, једар, а цела Маликина појава је личија на витко, вретенасто кестеново стабло омиљено у том крају.
И о томе да ли су се Бора и Малика икада срели постоје различите верзије. По једној, то се догодило само једном – будући писац тада је био гимназијалац и у механу у којој је Малика певала дошао је само једном и то баш како би се уверио у њему лепоту и чари. Видео ју је, али нису разменили ниједну реч.
По другој причи, оној коју је после и Бора Станковић подржао, он је, одрастајући у Врању, за лепу ромску певачицу само чуо јер је њена трупа била најбоља и најчешће позивана да наступа по кућама имућних Врањанаца, али је пре писања „Коштане“ заправо никада није видео. Њихов први сусрет одиграо се у једној кафани у Врањској бањи много пошто се Борина „Коштана“ већ играла у позориштима широм Србије.
![]()
Коштана тужила Бору
Заносна Малика имала је све само не лак живот, а лепота јој је, као и многима пре и после ње, донела само несрећу. Удата је на силу (баш као и у Бориној драми) за извесног Максута Рашитовића и након тога је протерана из Врања.
Једном када су лепота и слава прошли, од Коштаниних „даира пуних златника“ није остало ништа. Живот је провела у беди и сиромаштву у страћари на периферији Врањске бање негујући двојицу својих синова и две ћерке из мужевљевог првог брака.
Коштанин живот свео се на просјачки штап, беду, сиромаштво и муку. За цигару и чашицу ракије по вароши је свима који су желели да је случају причала о старој слави, прохујалим временима, како је краљу Милану у уво певала „Славуј пиле, не пој рано“ и како је баш она „ТА“ Коштана Боре Станковића.
Вероватно су управо тежак живот и јад и натерали Малику да 1927. године тужи Бору Станковића тражећи да од славе његовог дела добије део новца. Она је била неписмена, али прича каже да ју је један адвокат убедио да могу извући део ауторских права.
Тадашња штампа је о случају нашироко причала, али је већина била отворено на страни Боре Станковића. Коштана је из спора изашла као губитник, понижена и јавно исмејана.
***
„Е, хајд’ баш да одговорим моме ,ортаку” Коштани.
Коштану, после мог сећања из детињства о њеној игри и певању по свадбама, први пут сам у животу видео у Врањској Бањи, када се „Коштана“ већ играла у Народном позоришту.
Сва њена причања о њеним доживљајима састојала су се у томе, да је частим ракије, а од моје жене, затим г-ђе Спасић и женске публике, да извуче који пар чарапа или коју реклу. Да она зна, по причању њених савременика, зашто су је прозвали Коштаном (кестен), одрекла би се тог надимка, а још мање би тражила лажно уверење да је она била тај кестен.
Аналогно томе значило би, да сваки човек у Врању, који се зове Митке, имао би право да тражи тантијему.
Г. Влајко Коцић, народни посланик који хоће овај спор да заглади, боље би учинио, да у својој новој палати уступи Коштани једну собу и да је изложи на прозору, па би више зарадили и он и она, него што њена корисница и његова кирија износе.
С поштовањем Београд, 11. марта 1927.
Бора Станковић“
(одговор Боре Станковића на Коштанину тужбу)
Тужан крај и вечни живот на сцени
И тако је Малика наставила да живи просећи и молећи за помоћ док ју је старост неумитно сустизала. Најпознатију фотографију старице која је некада својом песмом и игром мушкарце доводила до лудила, а жене до гнева и љубоморе начиниле су Хелена Кинг и Вида Метенсон, васпитачице „Американског дома за ратну сирочад“ у Врању.
Последње што се о њој чуло штампано је Политици 6. априла 1941. године. Био је то примерак новина који због нацистичког бомбардовања које је почело истог дана никада није пронашао пут до читалаца.
– А када је придобијете прича вам све много, много… Цигарета и који динар ту много помажу. Можда би хтела да вам све понови, да још једанпут запева и прстима затресе даире, али не може. Све је прошло. Њеним бићем господаре старост и беда. Једино ракијом, када је има, греје старачку душу, а Максут је за то кори, што пије. На његове прекоре га она молећиво гледа са затупелим сјајем у очима као да би му хтела рећи: „Не дирај ме, још то ми је остало…“ – забележио је неки стари новинар Политике свој сусрет са Коштаном.
Верује се да је Коштана – Малика преминула 1945. у 73. години живота у Врањској бањи.
