Прочитај ми чланакАмеричка свемирска агенција (НАСА) представила је на вечерашњој конференцији најновија важна открића о Сунчевом систему.
Ново Насино откриће везано је за истраживање летелице Касини која већ дуго кружи око Сатурна и његових природних сателита, а овај пут главна тема је Енцелад, шести по величини Сатурнов месец.
Гледано споља, донедавно се чинило да је од свих природних сателита у Сунчевом систему Енцелад најсличнији Месецу – хладан је и негостољубив за живот. Ипак, испод сурових услова на површини крије се окружење потенцијално погодно за настанак животних форми.
Наиме, на леденом Енцеладу налази се подповршински океан у којем се одвијају различите хидротермалне активности. Ове активности узрок су избацивања водене паре и комада леда из океана на површину Енцелада.
Научници сматрају да је постојање воде у течном стању кључно за опстанак живог света, а најновији резултати истраживања, објављени на конференцији, показали су да је Енцелад испод ледене површине топлији него што се до сада претпостављало.
Иако су ранији прелети сонде Касини показали да је ледена површина јужног пола највероватније дебела око 18-22 километара, нови подаци упућују на то да би водено пространство на јужном полу могло да се налази само 5 километара испод покривача.
Повишена температура нарочито је изражена у три појаса налик ‘тигровим шарама’, у којима су најизраженије хидротермалне активности, мада се чини да ова област тренутно није активна.
Оно што је најбитније јесте да је установљено да на површину избијају млазеви водене паре која садржи водоник, а познато је да овај елемент представља један од извора енергије микроба на Земљи. То значи да би микроорганизми на Енцеладу можда могли да опстану и без фотосинтезе.
Млазеви вреле воде који избијају из пукотина на дну океана ступају у реакцију са околним стенама, а као последица настају велике количине водоника. Гас се затим отпушта кроз ледени покривач у свемир, а осим водоника, у траговима су пронађени и метан, амонијак и угљен-диоксид. Трагови метана могли би да указују на постојање метаногенезе – процеса настанка метана који узрокује активност микроба. У овом случају, метан би могли да стварају микроорганизми којима је водоник главни извор енергије.
“Температуре у близини ова три неактивна подручја знатно су више у односу на оне око њих. У будућим мисијама покушаћемо да откријемо какав је заиста Енцеладов топли океан на јужном полу и да ли је живот тамо заиста могао да еволуира”, рекла је научница Линда Спилкер из Насине лабораторије за млазну пропулзију.
Млазеви вреле воде који избијају из пукотина на дну океана ступају у реакцију са околним стенама, а као последица настају велике количине водоника. Гас се затим отпушта кроз ледени покривач у свемир, а осим водоника, у траговима је пронађен и метан. Трагови тог елемента могли би да указују на постојање метаногенезе – процеса настанка метана који узрокује активност микроба. У овом случају, метан би могли да стварају микроорганизми којима је водоник главни извор енергије.
“Температуре у близини ова три неактивна подручја знатно су више у односу на оне око њих. У будућим мисијама покушаћемо да откријемо какав је заиста Енцеладов топли океан на јужном полу и да ли је живот тамо заиста могао да еволуира”, рекла је научница Линда Спилкер из Насине лабораторије за млазну пропулзију.
НАСА је такође саопштила да је друго, независно истраживање показало да из Јупитеровог месеца Европе избијају водени гејзири. Научници су до тог закључка дошли посматрајући фотографије које је забележио телескоп Хабл.
Енцелад, Сатурнов сателит средњег пречника око 500 километара, открио је немачко-британски астроном Вилхелм Хершел 28. августа 1789. године. Име је добио по гиганту Енцеладу из грчке митологије.
НАСА је 2006. године објавила да су на фотографијама Енцелада које је начинила сонда Касини откривени гејзири течне воде, а касније је установљено да се испод површине на јужном полу највероватније налази океан дубок око 10 километара.
У септембру 2015. године Насини научници су на основу мерења ‘померања’ Енцелада током орбитирања око Сатурна – званог либрација, утврдили да ледени омотач није чврсто повезан са језгром, што је оснажило теорију да се на Енцеладу налази глобални подповршински океан, односно да водено пространство није концентрисано само на подручје јужног пола.
Мисија Касини заједнички је пројекат Насе, Европске (ЕСА) и Италијанске свемирске агенције.
Истраживање је објављено у магазину „Сајенс“.
