Прочитај ми чланак

CONSORTIUMNEWS: Како су неоконзервативци бацили Трампа на колена

0

Либерали су толико мрзели Трампа да су допустили да их неокони и либерални јастребови искористе за политику бескрајног рата.

Након пар месеци шамарања Доналда Трампа како би одустао од нада у боље односе са Русијом, неокони и њихови либерал-интервенционистички савезници изубијаном председнику сада говоре који је следећи корак: ескалација рата на Блиском истоку и подизање тензија са нуклеарлном силом – Русијом.

Звезда неокона Робер Кејген у недељу је пописао Трампове будуће задатке у колумни за Вашингтон пост, која почиње глађењем по глави кажњеног председника због одлуке да лансира 59 Томахавка на писту у Сирији, наводно у знак одмазде због напада хемијским оружјем за који је оптужена сиријска влада (иако озбиљна истрага није чак ни покренута).

Трамп је побрао велики број похвала за своју одлучну акцију и срцепарајући хуманитаризам, показан у емотивном гласу којим је 4. априла говорио о „малој деци, чак и прелепим малим бебама“ настрадалим у хемијском нападу. Потом су амерички медији помогли умањивањем извештаја о смрти 15 људи који су настрадали у Трамповим осветничким ракетним ударима, међу којима је и деветоро цивила, укључујући четворо деце.

Међутим, за Кејгена су ракетни удари били само добар почетак. Заговорник „смене режима“ у Сирији и суоснивач Пројекта за нови амерички век, који је заговарао рат у Ираку, Кејген је похвалио Трампа „због тога што је учинио оно што је Обамина администрација одбијала да уради“, мислећи на директне америчке војне нападе на сиријску владу.

„Међутим“, додаје Кејген, „акција која је предузета у четвртак требало би да буде само први корак широке кампање са циљем не само да се сиријски народ заштити од бруталности режима Башара ал Асада већ и да се преокрене негативни тренд урушавања америчке моћи и утицаја на Блиском истоку и широм света. Један ракетни удар, нажалост, не може санирати штету коју је политика Обамине администрације направила у протеклих шест година“.

Кејген наставља: „Трамп не греши кад за страшно стање у Сирији криви председника Барака Обаму. Свет би данас био другачије место да је Обама одржао своју претњу о нападу на Сирију уколико Асад пређе фамозну црвену линију, што се десило лета 2013. године. Лош споразум, који је тадашњи државни секретар Џон Кери постигао са Русијом не само што није обезбедио уништење хемијског оружја у поседу сиријске владе, дозволивши Асаду да настави широку тортуру над цивилима, женама и децом, већ је призвао и руску војну интервенцију из јесени 2015. године, која је спасила Асадов режим од потенцијалног колапса“.

ИСКУСНИ ПРОПАГАНДИСТА

Кејген, који је прво искуство стекао у Регановој администрацији водећи пропагандно одељење Стејт департмента за Централну Америку, никад није био нарочито заинтересован за нијансе или истину, па стога не мари што се Обама лета 2013. уздржао од напада на Сирију делимично и због тога што су му обавештајни саветници предочили да немају доказе о Асадовој одговорности за мистериозни напад сарином. (Докази који су се касније појавили указују да је напад вероватно био провокација Ал Каидиног сиријског огранка, изведен уз помоћ турских обавештајних служби).

Али колективистички начин размишљања тешко умире – готово свака важна личност званичног Вашингтона једноставно зна да је Асад извео тај напад сарином, баш као што су 2003. сви знали да Садам Хусеин крије оружје за масовно уништење. Стога они следе својеврсну уврнуту логику да ће на темељу фингираног напада сарином из 2013. изградити нови колективни образац мишљења према којем би Асад био одговоран и за овај последњи напад. Озбиљна истрага није неопходна; сви просто „знају“ истину.

Али Кејген већ гледа унпаред. Након Трампове прошлонедељне капитулације у Сирији, Кејген усмерава поглед на много сочније мете: Русију и Иран.

„Русија је… много проширила своје војно присуство у Источном Медитерану“, пише Кејген. „Обама и Кери су потрошили четири године јурећи за овим партнерством, али Русија је партнер исто колико и мафија док на вас врши притисак због бизниса на који је бацила око. Захваљујући Обаминој политици, Русија је добрим делом заменила САД на позицији велике регионалне силе. Чак и амерички савезници попут Турске, Египта и Израела све више гледају ка Москви као важном регионалном играчу.

Обамина политика је такође омогућила невиђену експанзију иранске моћи и утицаја. (…) Ако на то додате разорни утицај великог одлива сиријских избеглица у европске демократије, Обамина политика не само да је допустила да умре готово пола милиона Сиријаца, већ је знатно ослабила и америчку глобалну позицију, као и виталност и кохерентност Запада.“

ТРАМП НА ПРОБНОМ РАДУ

Да, све је то Обамина грешка што није извршио инвазију на Сирију са неколико стотина хиљада америчких војника, колико је потребно да се оствари Кејгенов циљ о „смени режима“ у тој земљи. Нема разлога да се верује како би инвазија на Сирију била имало мање крвава од инвазије на Ирак коју је Кејген такође заговарао. Али он и неокони никад не преузимају одговорност за своја крвопролића. То је увек туђа грешка.

И сада Кејген говори Трампу да још увек има много тога што треба да уради како би повратио наклоност неокона.

У том маниру, наставља: „Трамп је, наравно, у доброј мери погоршао ове проблеме својом кампањом и тешким речима на рачун савезника. Сада је начинио важан први корак у санацији штете, али то неће бити крај приче. Америчке непријатеље неће један ракетни напад уверити да су се САД вратиле на пут пројекције моћи и одбране својих интереса и светског поретка. (…)

Тестирање Трампове одлучности заправо је тек почело. Ако САД попусте пред овим изазовима, ракетни напад, иако сам по себи вредан, могао би само да учврстити уверење света да САД немају одважност за конфронтацију“.

А конфронтација је сасвим сигурно оно што Кејген има на уму, додајући:

„Уместо једнократног догађаја, ракетни напад би требало да буде први корак свеобухватне политичке, дипломатске и војне стратегије усмерене на промену равнотеже снага у Сирији у америчку корист. То подразумева оживљавање неких од предлога које је Обама одбацио пре четири године: беспилотна зона да се заштите сиријски цивили, приземљење сиријских ваздушних снага и ефикасно наоружавање и обука умерене опозиције, све са циљем да се на крају дође до политичког решења које би значило крај сиријског рата, а тиме и Асадовог режима.

Посвећеност САД таквом курсу мораће да буде довољно јасна да одврати Русе од покушаја да га поремете. Ово ће захтевати размештање довољног броја војних средстава у регион како ни Русија ни Иран не би дошли у искушење да ескалирају конфликт до нивоа кризе и да би били убеђени да су америчке снаге спремне за такав развој догађаја. (…)

Надајмо се да је Трампова администрација спремна за следећи потез. Ако јесте, онда су добре шансе да се преокрене ток глобалног повлачења који је покренуо Обама. Јак амерички одговор у Сирији би Путину, Ксију Ђинпингу, ајатолаху Алију Хамнеију, Ким Џонг Уну и сличнима послао поруку да је завршен период америчке пасивности.“

НА КОЛЕНИМА

Да бисмо поруку превели на сирови језик који председник Трамп разуме, сад кад су га натерали да клекне, неокони захтевају да отвори уста. Њих неће задовољити ништа мање од масовне америчке војне интервенције на Блиском истоку и отворене конфронтације са Русијом (а можда и Кином).

Ову врсту ударања у ратне бубњеве неокони и либерални јастребови очекивали су од Хилари Клинтон, коју је Кејген подржао. Неки извори тврде да је Хилари Клинтон планирала да његову жену Викторију Нуланд постави на позицију државне секретарке.

Као помоћница државног секретара за Европу у Обаминој администрацији, Нуландова је надгледала амерички пуч у Украјини, којим је 2014. године свргнут председник Виктор Јанукович и замењен ватреним антируским режимом, што је довело до грађанског рата у Украјини и распламсавања новог Хладног рата између САД и Русије. (За друге вести о клану Кејген, видите Породични бизнис вечитог рата.)

Пораз Клинтонове био је шокантан ударац, али неокони се нису предавали. Као добро организована и финансирана група, они доминирају медијским изворима и тинк-тенковима званичног Вашингтона, делећи нешто моћи са својим млађим партнерима либералним интервенционистима, од којих се разликују углавном само по вербалној рационализацији инвазија на друге земље (неокони углавном причају о глобалној моћи и промоцији демократије, док либерални јастребови нагласак стављају на „људска права“).

Хватајући се укоштац са нарцисоидним и непредвидивим Трампом, неокони и либерални јастребови извели су паметну психолошку операцију. Окупили су широко познате јавне личности и демократе згрожене Трамповом победом. Нарочито су демократе и њихова бесна гласачка база гледали да пронађу било који трачак наде за покретање процеса Трамповог импичмента. Одлучили су се за преувеличавање приче о наводном руском „мешању“ у изборе.

Дан за даном MSNBC и друге медијске мреже надметале су се у блаћењу Русије како би подигли рејтинг демократама које мрзе Трампа. У међувремену демократски политичари, попут калифорнијског конгресмена Адама Шифа, у саслушањима поводом афере Русија видели су пут до националне славе, док су професионални стратези демократа пребацивали терет кривице на Русе како би са себе скинули одговорност за бледу председничку кампању.

Међутим, поред стварања погодног изговора за пораз Клинтонове, антируска хистерија спречила је Трампа и његов тим да начине било какав корак ка избегавању скупог и опасног новог хладног рата. Антируска помама достигла је такве размере да је паралисала формулисање било какве смислене Трампове спољне политике.

Сад, кад су неокони повратили утицај у Савету за националну безбедност преко позиције саветника која је припала генералу Х. Р. Мекмастеру, пулену неоконског фаворита Дејвида Петреуса, њихова акција против новог детанта претворила се у офанзиву усмерену на ширење врућег рата у Сирији и интензивирање Новог хладног рата са Русијом. Као што је Кејген препознао, Трампова исхитрена одлука да лансира ракете била је кључна прекретница у повратку америчке спољне политике под контролу неокона и либералних јастребова.

Такође је изненада постало јасно у којој мери су се либералне демократе укрцале у ратни воз пристанком да оптуже Русију за пораз Хилари Клинтон. Либерали (чак и многи прогресивци) су у тој мери мрзели Трампа да су допустили да их неокони и либерални јастребови искористе за политику бескрајног рата. Сада је можда прекасно да се тај воз заустави.