„СРПСКИ ДАВОС“: Сјај српске беде

Драган Милашиновић

14:40 12.04.2017.

И ове године почетак марта месеца био је резервисан за Бизнис форум на Копаонику, у народу познатији као “Српски Давос“, места где се једном годишње сусрећу победници транзиције. Да осмисле, договоре и легализују наставак српске економске трагедије. Да нашминкају суноврат графикона. Да нам покажу сјај српске беде. И утаначе како да извуку још мало масти из костију домовине које остављају иза себе.

Са тог места донедавни чувари сплавова шепуре се као носиоци српског богатства на Форбсовој листи, некадашње хостесе политичара деле осмехе као представнице банкарске моћи, власници печењара мудрују о енергентским пројектима, а пријатељи „земунског“, „сурчинског“ и других знаних и незнаних кланова достојанствено шетају као представници државних министарстава, тражећи своју карту у возу оних који су се „снашли“.

Ове године, кажу, састали су се по 24. пут, али важни су постали након 5. октобра 2000. када је и отпочело време „сналажења“. Прво њихово окупљање након тога, марта 2001., конкретизовано је Законом о приватизацији којим је практично легализован пљачкашки модел приватизације друштвених и државних предузећа од стране одабраних. Њих. Закон је усвојен средином 2001. а потписао га је тадашњи Министар приватизације Ђинђићеве владе, Александар Влаховић, српски економски убица, човек иза кога се још увек шири смрад коруптивних афера и некажњених приватизационих превара попут “Сартида” или шећерана за долар. Био је важан учесник “Српског Давоса” 2001., када је говорио о неопходности приватизације и важности структурних реформи.

И ове, 2017. године, био је ту, истина нешто подгојенији, готово исто тако важан и говорио нам ИСТО о истом – реформе и приватизација – као да смо идиоти. Само, сада, као угледни председник Савеза економиста Србије, које је иначе формални организатор “Српског Давоса”. Сијао је као намазан машћу и хвалио српску владу, решен да је “охрабри да много одлучније имплементира мере структурних реформи” (1). И сви остали су били ту. Са истим причама, као 2001., само далеко богатији него тада и претходних година. Али, сиромашнији него што ће бити следеће. Тако вам је то.

Уз уобичајене амбасадоре и министре, представнике Трилатерале и осталих глобалистичких испостава у Србији, скуп је угостио и Џејмса Руфа, шефа мисије ММФ-а за Србију и Елен Голдстин, директорку Светске банке за Западни Балкан. Тек да се зна ко командује и усмерава ствари у ономе што је остало од српских ресурса и непродатог власништва. И ко је заједнички именитељ српске политичко-финансијске “елите”.

Све у свему, преко 1.100 учесника овог скупа, уз више од 130 упарађених извештача, терало је даље своју причу о “елитама” и “несналажљивим губитницима”, несумњиво верујући да ће још дуго моћи да нам за скупе паре продају оно што није њихово већ наше.

Но, овогодишњи “Српски Давос” неће остати упамћен по сјају и гламуру, или по празним фразама иза којих стоје конкретне цифре договорене у кулоарима, већ по својој подрепашкој димензији према Александру Вучићу. У чекању тренутка његовог обраћања све је некако имало ружичасте наочаре. Као да је, боже ме прости, геј парада, а не бизнис форум. Тако се, рецимо, актуелни министар финансија, Душан Вујовић, досетио да нам светлу будућност у статусу јавног дуга дочара цитатом из Кустуричиног култног филма “Сећаш ли се Доли Бел” – „Свакога дана у сваком погледу све више напредујемо“! А довитљива гувернерка, Јоргованка Табаковић, обрадовала нас је објавом да је “девизна штедња грађана, у јануару ове године, први пут (вероватно у историји) премашила 9 милијарди евра”.(2) И тако редом … Чак нам је и задовољни Џејмс Руф честитао на смањењу незапослености. Забога!

А онда се појавио ОН, главна звезда “Српског Давоса”, премијер у лику председничког кандидата, или будући председник у лику премијера, ко би то више знао. Уосталом, није ни важно, у Србији се не знају ни битније ствари. Важно је да их је удостојио, њих победнике транзиције. Мада их је још крајем фебруара плашио изјавом “Не идем на Копаоник, отвараћу неке фабрике”.(3) Али фабрика је, у међувремену, изгледа понестало. Па се појавио. И рекао им је, богами, све како приличи. Све…

И “да су наши људи научени да троше, а пара нема”.(4)
И “да је кључни проблем Србије то што је предузетнички дух на врло ниском нивоу јер сви очекују да их држава запосли”(5)
И “да су нам сви резултати бољи од доброг дела медитеранских и средњоевропских земаља”(4)
И “да ће просек плата у марту бити 395 евра” а да ће “порез на зараде бити смањен, а плате повећане”(4)
Још им је и тајну открио “поносан сам што ми ниједан тајкун није дао ни динар”(5)
И тако редом. Говорио је и говорио. Још свашта нешто. Да народ види и чује како му победници транзиције нису на срцу. Да је он изнад њих, као Месец на небу. А они, ни да бекну. Нико да се побуни на лажне цифре и бесмислене тврдње, чак ни на директну прозивку о предузетничком духу на ниском нивоу. Нико ни да спомене безобразно фаворизовање страног капитала, или исисавање неопорезоване добити у иностранство, да запита ко заправо гради “Београд на води”…?!

Ништа. Ћутали су и климали. Главом и парама. Они који му нису дали ни динар. Ни брата му нису помињали. Тај је за српску “елиту” име које се не помиње. Ни на бизнис форуму. Тек када је премијер у лику будућег председника отишао сетили су се понечега. Али, то је било тек дан после, трећег дана конференције богатих.

Тек тада се садашњи председник клуба “Привредник”, Зоран Дракулић, стидљив попут Коштунице у одбрани Космета, досетио да каже „држава за стране инвеститоре помера и путеве, што подржавам, али учините то и за домаће привреднике…”,(6) а Бранислав Грујић, власник компаније „ПСП фарман“ изнео тврдњу да су “дискриминисани сви инвеститори који се презивају на „ић”(7). Ваљда није чуо да се Тодорић презива на “ић”. Или зна да је хрватско “ић” мало другачије. Тај исти се чак осмелио и да Влади дели савете “Влада треба да пробуди инвестициони бум као што је то урадила Влада Анте Марковића“, рекао је.(8) Страшно. Зар тај несретник не зна да је Анте Марковић “новија историја”, а да у тој новијој историја мајка није родила јунака сем Вучића.

Но, то није имао ко да чује. Срећа по њега и по читав форум да је премијер у лику будућег председника већ био далеко, не водећи кампању. А победници транзиције нису имали времена да се слушају између себе. Гурали су се око Зоране Михајловић, као те 2001. око Влаховића. Сами погодите зашто! И претпоставите шта нас чека …