Прочитај ми чланак

ПРЕ ИЗБОРА ПУТИН, после избора Мекејн, и друга тешка питања

0

Смешно је уопште користити реч „поштење“ у односу на овдашњу политичку сцену – која, опет, није нарочито гора од многих других на свету. Ипак, могло би се слободно рећи да би резултат недавних председничких избора у Србији био објективнији да је Џон Мекејн дошао у посету Београду, односно вратио се на још једно место својих бројних злочина против мира и човечности – пре избора. Рецимо непосредно пре или после Вучићевог састанка са Путином.

Ради контраста, ако ничег другог. И да је тада рекао, као што је и рекао у осми дан после избора, после састанка са Вучићем: „Ми ћемо обучити оне који се боре против сиријског председника Башара ел Асада… затим је потребно одржати мировне преговоре да Асад и Путин схвате да не могу да победе на овом ратишту.“ А да се претходно, на „јавном сервису европске Србије“, навео неки од његових ранијих цитата везаних за злочиначку НАТО агресију на СРЈ. Као на пример овај: „Ниједна инфраструктурна мета не би требало да буде изузетак – фабрике, водоводне мреже, школе, болнице, продавнице, било шта. Да, сви ми жалимо због цивилних жртава као и наших губитака, али оне су неизбежне.“ Цела Вучићева спољна политика би тада била јасно и транспарентно представљена, у свој њеној ширини и обухвату.

Такође би изборни резултат био малчице објективнији да је, дан уочи изборне ћутње, када се са породицом појавио код Миломира Марића на Хепију, Александар Вучић, у предаху између топлих породичних реминисценција, нацију обавестио како намерава да, одмах после избора, допринесе здрављу осталих српских породица и будућих нараштаја тако што ће његово министарство образовања издати упутства за сексуализовање деце од 3 године старости па навише, као и за мас-индоктринацију будућих српских хомосексуалаца, као битан допринос борби против беле куге. Уосталом, ко још није, нека прочита узнемирујући текст Слободана Антонића на ФСК о томе овде, ако има желудац. А, и ако нема, нека прогута одговарајућу пилулу, па нека ипак прочита, јер забијање главе у песак једноставно неће бити довољно да импресионира организаторе овог гнусног напада на дечије психе о трошку пореских обвезника, а у режији Владе Србије.

Да ли би, да је знао за ово скарадно упутство, заменик генералног секретара Јединствене Русије Сергеј Железњак дао тако снажну подршку Вучићу уочи самих избора? Да ли би, са тим истим знањем, руски патријарх Кирил ипак честитао Вучићу на изборној победи? Поготово с обзиром на чињеницу да је у Русији законом забрањено пропагирање хомосексуализма малолетницима, и на став РПЦ о томе? Тешко је говорити у било чије име, али се бар може рећи да би било поштеније да их је Вучић о томе претходно обавестио.

Но, да се не задржавамо само на Вучићу, већ да се мало бавимо и текућим масовним, свакодневним протестима широм Србије. Да, на пример, запитамо зашто су почели тек после катастрофалног пораза опозиције? Јер, ако су изборни услови били нефер, време за демонстрације против њих, као и против система који их је изнедрио, било је пре избора. Говорећи у своје име, сигурно бих изашао на њих. И знам многе друге који би то исто урадили. Али за то није било никакве заинтересованости од стране активних изборних учесника и њихових симпатизера. Чекало се, очигледно, да се види какви ће бити резултати. Да је опозиција имала већи успех, да ли би то, онда, те исте изборне услове волшебно учинило „фер и поштеним“?

Иста је ствар и са позивањем на кршење Устава због поступка везаног за гласове са Косова и Метохије. Зашто је то у оволикој мери засметало тек после избора? И, још конкретније – где је био сав тај праведни гнев када су Вучић, Дачић и Николић погазили Устав потписивањем првог Бриселског споразума у априлу 2013? Где је тада било принципијелно тражење једнаких права за све? Или садашњи демонстранти сматрају да то Срби са Косова и Метохије принципијелно не заслужују?

Заправо, било је и тада демонстраната на улици. Али много мање него сад. Било нас је 10.12.2012, на минус 10, неколико хиљада, који смо тражили од председника и владе да повуку одлуку о постављању границе између КиМ и остатка Србије, позивајући се, написмено, на Устав. Следећи пут, на Сретење, као симболичко подсећање на пуно значење државности, упола толико. Нисмо имали новца да организујемо свакодневне протесте. А није било ни критичне масе за то. Зашто? Да ли су они који данас свакодневно протестују тада сматрали да се то њих не тиче? Ако јесу, онда су грдно погрешили. Јер, ево, и сами сад могу да се увере да их се све то и те како тицало.

Пошто су онда дозволили да се газе Устав и грађанска права једног дела нације, шта је чудно у томе што је власт помислила да то може да ради и убудуће? Да ли би их изненадило кад би знали да су тада на улицама били и неки људи које су данас у мањој или већој мери повезани са Вучићем и/или његовом влашћу? И да ли имају морално право да их осуђују што су донели прагматичну одлуку да се приклоне јединој власти која постоји, с озбиром да се тада огромна већина људи није дала померити из својих ушушканих личних светова? Све док њихови преферирани кандидати нису пукли на изборима 2. априла 2017. Па је одједном актуелизована „крађа“ на изборима.

А где је био београдски, новосадски, нишки крик ка небесима када су београдске власти организовале разбијање гласачких кутија у Северној Митровици 3.11.2013, да би се поновили избори и сакрио блам да је свега неколико процената Срба са севера КиМ послушало Вучића, Дачића и Тачија и пристало да изађе на Јахјагине „изборе“? То је било не само брутално кршење изборних правила, већ и насилан покушај гурања грађана Србије са КиМ у лажну државу „Косово“. Где је тад био Заштитник грађана, где су били остали грађанисти, где је била „будућност ове земље“? Баш их је било брига, ето где су били.

Без жеље за осудом свих и свуда, ваља ипак сагледати ширу слику свега, шири контекст, дубље корене ове смутње, како је ситуацију у држави ефектно описао Зоран Чворовић (овде). Нема невиних ни на једној ни на другој страни. Има ли бољег времена од Страсне седмице да се погледа истини у очи и то спозна?