Прочитај ми чланакСтвар је као са ватром. Останеш ли подалеко, смрзнућеш се, приђеш ли преблизу - изгорећеш. Тако некако дође и ангажман интелектуалаца у политици и то баш тако речено. Јер, интелектуални ангажман није исто што и ангажман интелектуалца.
Ово прво може имати и политичар – код нас реткост, али може, ово друго отвара читаву палету реперкусија и питања па и парадокса. Поменућемо само најбитније.
Питање мотива. Оно што понука интелектуалца да из удобности и заштићености своје радне собе истера себе на чистац политичке борбе мора бити у основи добро мотивисано ма која врста мотива да је у питању. Ако пођемо од оног најчаснијег, који проистиче из његовог дубоког убеђења – да се ангажује на промени вредносног и политичког система па и конкретне власти – интелектуалац је већ на терену који добро не познаје и на коме владају нека друга правила. Осим своје речи и угледа нема никаква друга средства у рукама којима би своју мисију спровео у дело и најбоље што му се може десити јесте да на њему храбро „погине“.
Није мало. Уколико се, неким чудом, тај ангажман поклопи са друштвеним и политичким променама, његова храброст и мотив долазе на проверу када се игра заврши. Уколико се он тада врати у мир своје радне собе, кабинета, института, медицинске установе, спортског друштва…, тиме потврђује да су му мотиви били здрави али не мора да значи да су били и исправни. Јер, будемо ли груби и цитирамо ону народну „како нема будале до школоване будале“, из ње ћемо разумети да неко, ма колики ум био, некад не разуме друштвене токове за које је, осим знања и образовања, често потребан и инстинкт.
А инстинкт имају политичари и најчешће се њим и руководе у делању какво год оно било. Научни инструментариј и методологија знају често да падну на испиту из онога што се зове реални живот. Да не идемо дубље у прошлост, најближе нам је васпостављање Слободана Милошевића као неприкосновеног српског вожда. У његовом воздизању великог удела имају људи од части и интелектуалног угледа који су то урадили из најбоље намере а резултат је био катастрофалан. Наравно да је било далеко више оних који су имали „приземније“ мотиве, али такав мотив који у основи има личну корист (била то синекура, одбрана радног места, напредовање…) доводи под знак његову „интелектуалност“.
Њих социолог Јово Бакић назива псеудоинтелектуалцима и такве ћете, у мањој или већој мери, наћи и међу онима који су на актуелним председничким изборима стали на страну Александра Вучића или пак уз неке опозиционе кандидате. С тим што је за оне који су се нашли на страни актуелног премијера/председника требало неколико страна у новинама великог формата, док је „Јанковићевих“ било шест пута мање. Нити је масовност првих знак да тамо нема „правих“ интелектуалаца нити је бројчана скромност других гарант да су они најпробранији део свести овог народа.
У воздизању Слободана Милошевића као српског вожда, великог удела имали су људи од части и интелектуалног угледа који су то урадили из најбоље намере, а резултат је био катастрофалан
Управо у доба успона Милошевића, средином 80-их година прошлог века, један од највећих књижевника послератне Југославије Михаило Лалић и учесник НОР-а („Лелејска гора“, „Хајка, „Ратна срећа“, „Свадба“…) полемисао је са неким избеглим четничким командантом и остала је ова његова реченица „… Један дио србијанских интелектуалаца, незадовољан масним колачем који добијају, упрегли су се да разбију Југославију – пошто не могу да газдују у њој као прије рата, онда им је непотребна.“
Можда је велики писац претерао сводећи све на „масни колач“ али несумњиво је међу онима који су Милошевићу давали ветар у леђа био велики број управо таквих.
Питање резултата. У претходном случају смо резултат видели, али видели смо после и код Зорана Ђинђића који је био и политичар и интелектуалац. Кад се то двоје нађу заробљени у једном човеку, једно од њих почиње да смета оном другом. Интелектуалац држи до принципа, политичару су препрека. И можда је Ђинђић био на путу да их у себи ако не помири, држи у стању примирја, али крајњи резултат је трагичан. Ни он сам, али ни интелектуалци који су били на страни Зорана Ђинђића нису успели да му сачувају живот. Убили су га они најгори међу нама уз чинодејствовање неких са академским ореолом око главе.
Питање цене. Излазак на политичку тржницу кошта. Најмање оног ко услугу тражи или му се нуди а то су политичари. Прави интелектуалац је ту на брисаном простору и осим што је рекао и спасао душу своју“ и скинуо ону паску „кукавичлука“ који им се често пришива због њиховог држања по страни – све остало може бити пуцањ у празно. Осим уколико иза тога не стоје скривене намере у шта смо се уверили и уверавамо се из избора у изборе, али онда не говоримо о интелектуалцима. Свако од њих зна да може (и најчешће хоће) бити (зло)употребљен а потом и одбачен.
Када то уради политичар политичару његовог колегу то много не боли јер зна под којим је условима играо. Промениће партију па тако редом док не обори рекорд Маје Гојковић. Када то уради политичар интелектуалцу (ако је то заиста), овај нема шта да промени већ да труне у сопственој кожи. Онај који је подршку давао да би се „ухлебио“ нема тај проблем.
„Блиц“ је позвао четворицу угледних грађана Србије да сваки од њих објасни улогу интелектуалца у протеклим изборима за председника Србије и образложи зашто су подржали баш одређеног кандидата. Разговарали смо са писцима Драганом Великићем (подржао Сашу Јанковића) и Љубивојем Ршумовићем (подржао Милана Стаматовића), социологом Јовом Бакићем (подржао Љубишу Прелетачевића Белог) и глумцем и директором Београдског драмског позоришта Слободан Ћустић (подржао Александра Вучића). Ово су њихови одговори.
Истински и непосредан ангажман интелектуалаца у оквиру политичке организације покушао је покрет (сада странка) Доста је било Саше Радуловића који је направио Политички савет, замишљен да буде контролно и саветодавно тело које окупља људе из културног и јавног живота, не нужно чланове странке, али који подржавају њену политику. Њихово средство за утицај је ауторитет који имају али тај утицај увек може бити ограничен политичком вољом. Јер, политичари би да се огребу за углед и интегритет писца, глумца, новинара, спортисте… и угледника било које врсте али не би да им „звоцају“, како рече „премседник“.
Да закључимо, окрени-обрни интелектуалци ће, барем овде, увек бити пред оном тамновилајетском дилемом: ко узме, кајаће се, ко не узме, кајаће се. Бар се, онда, узмимо у памет.
Љубивоје Ршумовић, песник, подржао Милана Стаматовића – Стаматовић не кокодаче кад снесе јаје
Љубивоје Ршумовић је на изборима подржао Милана Стаматовића, председника општине Чајетина који је био кандидат групе грађана „За здраву Србију“ и који је на „слободној територији Златибора“ убедљиво поразио кандидата владајуће коалиције Александра Вучића.
С обзиром на то да је Ршумовић из златиборског села Љубиша, питамо га је ли само земљачка линија у питању.
– Јесте, али није „само“. Милан ћути и ради у свом мравињаку, у свом пчелињаку, у свом народу. Не кокодаче кад снесе јаје! А и ја више волим да видим, него да чујем. Тамо на Златибору видим, а овде углавном слушам, а видим само кад одем у банку да ми нема сваког месеца двадесет хиљадарки од пензије.
Колико носи ризика подршка интелектуалца политичару по онога ко пружа подршку и да ли интелектуалац тиме ризикује интегритет и на себе навлачи одијум јер се сврстао?
– Ја сам трајно сврстан у Златиборце и не сматрам себе већим интелектуалцем од било ког златиборског сељака. Мој интегритет је у мојим књигама, а „одијум“ је у надлежности оних који одијумају, а мене се то не тиче.
Шта је горе (боље): условно речено, „кукавичлук“ интелектуалаца који све посматрају из прикрајка своје радне собе или отворен ангажман и излазак на брисани простор?
– То је ствар сваког појединца. Није кукавичлук не мешати се у политичко клизалиште, као што није за осуду отворено ангажовање и сврставање. И немешање и ангажовање се врше из неког, мање или више, личног интереса. Милан прави на Златибору нешто што сам ја сањао у детињству, као ђак пешак: гондолу на дужини од девет километара! Он остварује моје снове, и не само моје!
Да ли вам је неко од угледних пријатеља или обичног света пребацио због ангажмана и шта вам људи кажу?
– Напротив, честитали су ми, уз ничим с моје стране изнуђено обећање да ће и они гласати за Стаматовића.
Где се исцрпљује домет интелектуалца кад себе „заложи“ у кампањи одређене политичке опције?
– Што се мене тиче – нигде! Ја сам трајно себе заложио у опевавању и оплемењавању мог завичаја, Љубиша и Златибора. Вест да је деведесет Љубишана, од деведесет два регистрована, гласало за Милана, јер су она два у међувремену преминула, тужно ме обрадовала!
Да ли су понекад и политичари на склиском терену кад је таква подршка у питању или им баш све иде у прилог?
– То јесте донекле игра, нека врста политичког покера. Уложиш нечији углед, противник мисли да блефираш, па се распита, па испадне да си заиста блефирао, па изгубиш. И обратно!
Шта мислите о колегама, јавним личностима, пре свега, академским грађанима – професорима и деканима факултета који су махом стали на страну кандидата владајуће коалиције. Да ли су вам свима били исти мотиви?
– Нема разлога да не верујем у искреност носилаца тих титула које помињете. Кладио бих се на њих, ризикујући да ме неко разочара!
Вучић се вајка на елиту, жали се на неразумевање, део ње вређа, понеко и са ове стране исказује, у најмању руку, бес према њему; која је врст неспоразума у питању, ко ту кога, заправо, не разуме?
– Вучића не познајем, једном сам био код њега у својству председника Одбора за заштиту права детета. Он је био, чини ми се, задужен за информисање у некој влади Слободана Милошевића. Управо је Југославија била потписала и ратификовала Конвенцију УН о правима детета, па је требало је да се сложи са нашим Кодексом о понашању политичких партија према деци. Потписао је и био врло љубазан. Нељубазно је што се тада ни Шешељ, ни Вук, ни Слободан, а данас ни он, не држе свог потписа и не поштују Конвенцију коју су потписали и ратификовали, а која је и даље на снази.
Чини се да људе који су подржали Вучића по дифолту „сумњиче“ или да су то урадили из користи или из страха за позицију или из неког другог разлога; с друге стране, ниједно од тих питања се не поставља онима који су стали на страну опозиционих кандидата. Шта је права истина и шта је посреди?
– Лично мислим да они то углавном раде јер не верују Вучићу! Кад неком не верујеш, онда си пун страха. А ред је да кажем и оно колоквијално – част изузецима!
Јово Бакић, социолог, подржао Љубишу Прелетачевића Белог – Покварени и лоповски систем треба исмејати
Јово Бакић је социолог и може најбоље да зна како једно друштво (не)функционише, а изгледа да му о овом српском више непознаница нема. Можда је, управо због тога, своју јавну подршку дао једном младом човеку који је, кроз пародију, потурио огледало овдашњим политичким ветеранима да се огледну и виде ко су и шта су заиста.
Зато разговор и започињемо питањем шта је то још, осим што је демаскирао систем (од њега довољно, рекло би се), урадио Прелетачевић (Љубиша Максимовић) да би иза њега стао факултетски професор социологије.
– Управо је у овом „демаскирању“ политике у Србији и тајна његовог релативног успеха. То је и био основни мотив да га подржим, јер покварени и лоповски систем треба исмејати. То је пут ка његовом бескрвном рушењу. Ако овај пут не успе, доћи ће време када ће сами данашњи политичари жалити за тиме. Осим тога, та група младих људи озбиљно и одговорно ради у младеновачкој скупштини, па су и напредовали у односу на резултат на прошлогодишњим изборима за 16 процентних поена у Младеновцу.
Колико носи ризика подршка интелектуалца политичару по онога ко пружа подршку и да ли интелектуалац тиме ризикује интегритет и на себе навлачи одијум јер се сврстао?
– Сваки јавни наступ јесте ризик, али управо је јавни говор о стварима за које није лично заинтересован, већ се ради о стварима од општег интереса, оно што, по дефиницији, одликује интелектуалца. Онај који не говори и не пише о стварима од јавног интереса не може се уврстити у интелектуалце. Ово, разуме се, ништа не говори о његовом или њеном квалитету као научника или уметника, јер врхунски научник или уметник могу бити незаинтересовани за опште добро. Такође, они се могу занимати за општи интерес, али осећати страх или стид од јавног наступа или могу сматрати да њихов наступ не може ништа променити.
Наравно, оног тренутка када интелектуалац почне да брани неки страначки интерес, а чим је страначки значи да је посебан, уместо општег интереса, он постаје партијац (на латинском парс значи део, па отуда и долази реч партија), и престаје да буде интелектуалац. Важно је, међутим, разликовати оне који јавно говоре са становишта заступања општег интереса или јавног добра од оних који јавно говоре са становишта одбране посебног, националног, класног, партијског или личног интереса. Први су интелектуалци у правом смислу те речи, а други су псеудоинтелектуалци, односно људи који се лажно представљају као интелектуалци.
Оног тренутка када интелектуалац почне да брани неки страначки интерес, а чим је страначки значи да је посебан, уместо општег интереса, он постаје партијац.
Где се исрпљује домет инктелектуалца кад себе „заложи“ у кампањи одређене политичке опције?
– Домет интелектуалца није нарочито велики, али он мора живети у миру са својом савешћу.
Да ли су понекад и политичари на склиском терену кад је таква подршка у питању или им баш све иде у прилог?
– Зависи од угледа интелектуалца, јер он може бити омражен, независно од квалитета његове личности (неретко интелектуалац мора да говори непријатне истине средини из које је потекао, а ова то, по правилу, не гледа са симпатијама), па својим именом може и нашкодити политичкој странци или покрету.
Шта мислите о колегама, јавним личностима, пре свега, академским грађанима – професорима и деканима факултета који су махом стали на страну кандидата владајуће коалиције. Да ли су вам свима били исти мотиви?
– Интелектуалац обично критикује власт јер он треба да помаже унапређењу јавног добра, а власт неретко из сопствених разлога ради у посебном уместо у општем интересу. Онај ко подржи власт, од ње може нешто и добити, па највероватније због тога то и чини. Што се мене тиче, нисам био члан ниједне странке, ниједног управног или надзорног одбора за време било које власти, нити сам се на било који други начин окористио од неке странке или власти. Упоредите то с биографијама већине потписника писане подршке Александру Вучићу, па ћете и сами видети у чему је разлика.
Не чини ли вам се да је најновији излет мислећих људи у гротло председничке кампање додатно поделио и академску заједницу, јавност и да сте се сви овом врстом легитимације нашли на супротстављеним странама?
– Најчешће смо, уз пар изузетака, на супротстављеним странама били и раније. Вредносни системи нам се сувише разликују да бисмо могли да будемо уједињени. Академска заједница није идеална, далеко од тога! Напослетку, неки су професори и бивши декани с Универзитета у Београду били у комисији за одбрану скандалозне докторске дисертације Небојше Стефановића. Потоњи је ту мање крив од њих и самог Вучића којему је осведочени плагијатор десна рука у влади. Синиша Мали није ни могао да пријави докторску дисертацију на Економском факултету, јер тај факултет има озбиљног декана и озбиљну комисију чији чланови су закључили да од предлога његове дисертације не може настати оригинално научно дело, али је пријавио дисертацију, а доцније и плагирао њен део, на Факултету организационих наука.
Могу ли, о чему и на који начин разговарати људи који су подржали супротстављене политичке опције?
– Разговарати увек и о свему могу, али је питање да ли разговор има сврху. Знате, Вучићеву понуду сам пре пет година одбио јер ме не занима политика као лов на плен. Интелектуалца воде идеје, а партијац само о плену мисли и њему се нада, њега лови, па ће и учинити све што треба, без обзира на скрупуле, да до улова дође.
Вучић се вајка на елиту, жали се на неразумевање, део ње вређа, понеко и са ове стране исказује, у најмању руку, бес према њему; која је врста неспоразума у питању, ко ту кога, заправо, не разуме?
– Вучић је пример човека који усредсређује сву моћ у својој личности, уништавајући због тога институције. Његово окружење се богати, док већи део друштва посрће, а сиротиња гладује и пати. Окружен је неспособним бескичменим климоглавцима, који плагирају, купују дипломе, не долазе на посао и примају за то плату. Неки од њих учествују и у трговини наркотицима и, истовремено, у предузећима која су недавно основали на Звездином стадиону. Они добијају баснословне послове с државом, перући тако новац од трговине дрогом и постајући најбогатији грађани државе. Онај ко то подржава, не да не може бити интелектуалац већ је или најобичнији покварењак, властохлепац или среброљубац, или можда тек частохлепан или уцењен човек. Према томе, ако и могу разумети, не могу оправдати такво поступање.
Српски „интелектуалци“
Људе који су подржали Вучића по дифолту „сумњиче“ или да су то урадили из користи или из страха за позицију или из неког другог разлога; с друге стране, ниједно од тих питања се не поставља онима који су стали на страну опозиционих кандидата?
– Има их који су добри (скоро) свакој власти, па неке можете да пратите како су били добри покојноме Милошевићу, па онда Коштуници или Ђинђићу, па Тадићу, а сада су Вучићу. Има и оних који су нпр. подржавали Коштуницу или Шешеља, па сада подржавају Вучића, иако се њихова политика темељно разликује. Отуда „Прелетачевић“ као метафора наших политичара! Но, то је и метафора српских „интелектуалаца“.
Наравно, и они који сада подржавају опозиционе кандидате могли су у прошлости бити уз власт, али треба разликовати партијске људе који се не разликују од псеудоинтелектуалаца уз скуте власти од интелектуалаца. Потоњима треба оцењивати и идејно-политичку доследност, јер није исто ако неко доследно подржава одређену идеју (не нужно и странку) и ако неко лута од комунисте преко неолиберала до реакционара.
