Прочитај ми чланакХОЋЕ ЛИ СВЕ БИТИ МИРНО, КАО ДО САДА, ИЛИ МОЖЕ УСЛЕДИТИ РАДИКАЛИЗАЦИЈА?
Протестни талас у Србији имао је најављивану викенд-кулминацију.
Они који у протестима учествују, нарочито они који су најгласнији – упорно тврде да је све спонтаног. А и да је све у оквирима Србије: да у позадини нема ни ЦИА, ни Сороша. Да се не ради о почетној фази никакве српске „шарене револуције“.
Било шта да је у позадини, отворено је питање: како ће се ствари даље развијати?
Хоће ли протести – поготово у Београду, Новом Саду и Нишу – постати још масовнији или ће се „водостај“ постепено смањивати?
Хоће ли све бити даље мирно, као до сада, или може уследити радикализација?
Мене не брину протести већ Мекејн и покушаји Запада да изврши додатни притисак на Србију
ТЕШКО је рећи какву ће будућност имати протести, али мислим да не треба очекивати велики домет. Јер, ако су и били аутентични у почетку, сада су већ у довољној мери искоришћени од стране Саше Јанковића и неких других опозиционих председничких кандидата који су поражени на изборима.
У мери у којој се протести претварају у чисто политичке, губиће полет који би могли да имају. Јер, они који нису на изборима добили превелики број гласова – неће моћи ни да анимирају превелики број људи.
Једна ствар су интернет и популација која је генерално незадовољна, и с правом и као део неке политичке групације. Како год било, постоји једно аутентично незадовољство код младих и постоји једно инструментализовано од стране различитих политичких фактора. Али, све то када се сабере, не може бити нека превелика опасност за власт.
Власт једино може да се у Србији суочи са озбиљним проблемом и да себи трасира пут за урушавање ако би кренула путем који би водио удаљавању од Русије, када би – у овим врло тешким геополитичким околностима кад се сукоб заоштрава – кренула путем подлегања притиску Запада у смислу дистанцирања од Русије.
Мене не брину протести, мене брину посета Џона Мекејна и покушаји Запада, који ће вероватно бити интензивни у наредним недељама, да се изврши додатни притисак на Србију.
Ту би власт – ако попусти – себи ископала гроб.
А што се тиче протеста – ван тог контекста, они не могу да угрозе власт.
Да је ово Сорош – то је лупетање, али то не значи да се разни неће убацивати
СВАКО ко у овом часу каже да зна како ће се ово завршити – тај обмањује.
Верујем да је ово спонтано кренуло, али да свакодневно неки други покушавају да се убаце и преузму. Разне групице, левичари, анархисти, националисти, авантуристи – покушавају. Као и службе.
За сада је спонтано, а видећемо где ће кренути.
Ово је реакција на стање у друштву и Вучићеву свевладу. У ком правцу ће даље ићи и ко ће се убацити – то ћемо да видимо.
Да је ово Сорош – то је лупетање, али то не значи да се разни неће убацивати.
Ово је уздрмало… или барем покварило радост Вучићу, а можда и нешто више.
Део патриотске јавности је омануо јер је још једном подлегао режимској пропаганди и покушава да оправда своју неспособност и инерцију, унапред наседајући на режимску патку да је сваки протест инициран споља, из неких мрачних центара моћи.
Националне групице и групе своје нечињење правдају овако „нећемо ми, јер је то иницирао неко зао са Запада“.
Надам се да млади неће одустати од својих принципа
НЕ ЗНАМ колико ће протести дуго трајати. То зависи од тога колико дуго ће власт да игнорише оправдане захтеве студената или ће ти захтеви бити услишени.
Оно што је добро јесте што се омладина пробудила, не само у Београду, него у целој Србији, јер смо били потонули у апатију.
То је највећа вредност: да властодршци у Србији схвате да не могу да раде све што хоће и да постоји неко ко је спреман да их критикује и да због тога изађе на улицу да се бори за своја права.
Надам се да млади неће одустати од својих принципа.
Ако повучемо паралелу са студентским протестима 1996, онда можемо да закључимо да млади могу да буду итекако истрајни у својој борби. Ствар је и у томе како ће такозвана међународна заједница гледати на протесте. Сећамо се да су студентски протести 1996-97. били продати од стране западних фактора који су – иако је већ тада било време да он оде – подржали Милошевића, зарад Дејтонског споразума и називали га миротворцем.
У суботу су биле десетине хиљада, јако пристојних људи. Очекујем да ће протести бити све масовнији.
Или ће захтеви бити испуњени до лета, или ћемо имати у велику кризу на јесен
ГОВОРИМ у својству професора и не желим да својатам студенте – они имају своје лидере, али могу да кажем да ово није никаква наранџаста револуција, већ такозвани покрет без главе.
Студенти су научили шта су психолошки рат и манипулација, имају десетак лидера који се смењују тако да није могуће „одрубити главу“. То је нова стратегија ратовања коју су они схватили и нико им не треба да их води, ми професори их само подржавамо.
Члан 196. Устава Републике Србије је погажен и они траже поништавање избора као легитиман циљ. Уставни суд ћути, мада мислим да неће још дуго ћутати. Траже и измену изборног закона.
Од 1968. и 1996. па до данас – сваки покрет иде и на масовност и на време. Треба издржати до реакције Уставног суда који треба да реагује и поништи изборе. Колико то може да траје: по моделу Северне Кореје и до 50 година, а ако гледамо српску историју – то може бити врло брзо.
Студенти су у српској историји били ослободиоци, а колико видим – ни ови се неће се повући када дође испитни рок. Мислим да ће ово бити као мај 1968, кад се чуло: затварајте факултете, нема рокова док нам се не оствари ово што тражимо.
Ако буде памети чиновника ове државе, захтеви могу бити испуњени до лета или се проширити у велику кризу на јесен.
Не постоји покрет који нема организаторе, али њихови лидери немају шта да причају у интервјуима јер све што имају говоре на улици.
Они који су мислили да је ово шачица хулигана, тешко су се преварили, јер је ово студентски покрет који се шири на цело друштво. Имају све шансе да им ово успе.
Цела ствар је ушла у фазу број два јер су им се јуче прикључили полиција и војска.
Иначе, изгледа да не претендују да постану политички покрет, већ се само боре против диктатуре. Они су само покретачка снага која може бити из различитих партија са циљем да се деси ослобађање од страха. Зато не желе да их воде политички лидери, чак су на почетку написали да ни један кандидат није њихов јер су сви погазили Устав у првом кругу. Они нису провинцијалци који желе да се домогну скупштинске мензе, него имају за циљ да покажу да су они огромна снага и да у Србији има нормалних људи.
