Прочитај ми чланак"Агрокор и сви профитабилни дијелови концерна припасти ће Русији, а захваљујући подређеном положају само ћемо се додатно задуживати и куповати на тоне харинге, јефтине вотке и киселих краставаца. И зато, здравствујте и добро потегните вотке по 2,99 рубља да загријете кости јер не путујемо у Швицарску него у Иркутск преко Београда", пише у коменатару о руском утицају у Хрватској Ненад Буњац за Индеx.хр који преносимо у оригиналу.
„Дуготрајно робовање и рђава управа могу толико збунити и унаказити схватање једног народа да здрав разум и прав суд њему отанчају и ослабе до те мјере да се потпуно извитопере. Такав поремећен народ не може више разликовати не само добро од зла, него и своју сопствену корист од особне штете“. Мисли мудрог нобеловца Иве Андрића савршено оцртавају тренутно стање нације у којем јавност бауља од једног до другог приопћења хрватске Владе, Сабора, Агрокора, ХНБ-а и руског дипломата Анвара Азимова, притом не разумијевајући суштину проблема камоли посљедице које проистјечу из насталог заплета.
Тко ту јебе кога, зашто и пошто, питање је од милијун рубаља. Но, једно је сигурно, више нисмо владари своје судбине и Хрватска одавно није наша, прије свега захваљујући политичкој индиферентности према властодршцима за које смо наивно вјеровали да знају што раде.
Један од замагљених аспеката тог хрватског проклетства вазалства које сеже од средњовјековне молбе неспособних хрватских великаша Ватикану „потражите нам ваљана господара“ и горког пророчанства Бруне Бушића „најгоре ће бити када наши почну красти и продавати нас свјетским јебивјетрима“, јест како смо се од предзиђа кршћанства и узданице ЕУ као лидера југоисточне Еуропе, у кратком року претворили се у „западну Србију“ или ССРХрватску, једну од интересних зона и вазала Русије.
Још од Првог свјетског рата преко чувеног Титовог НЕ Стаљину до хладног политичког односа модерне Хрватске према Путиновој Русији, градио се тај антируски став према којем је православна Русија као политички покровитељ Србије непожељан геостратешки и господарски партнер.
Годинама немамо службеног дипломата у Русији, увезли смо визе за руске грађане, потврдили еуропске господарске санкције, помогли Американцима у опструирању енергетског правца Јужног тока и још се премијер Пленковић као бриселски ћато усудио одржати лекцију Путину око руско-украјинске кризе.
И на страну што смо тако преполовили извоз у Русију, смањили за 40% број ноћења руских туриста као изврсних потрошача и закачили се с једном од двије највеће глобалне силе, него смо доживјели и да премијер Пленковић на саборске критике контрадикторног односа према Русији, свисока опорби поручује да о „политици немају појма“.
Е сад, је ли он само бахат или прорачунато заглупљује јавност, предмет је стручне психолошке расправе, али протекле године и актуални догађаји не само да га озбиљно демантирају него и промовирају у највећу политичку незналицу у Хрвата, без обзира на то што је тек недавно бануо на тулум.
Хрватска је данас више него икад припадница модерног Сојуза или скраћено ССРХ, а ево и зашто.
Дуга је повијест сурадње хрватског господарства и Русије које је доживјело врхунац у бившој Југославији за вријеме Генеxа и трговања клириншким дугом. Сви познатији хрватски господарственици попут Фрање Грегурића, Никице Валентића, Давора Штерна, Роберта Јежића & цо. остварили су своје прве доларске милијуне у Русији, а преко нафтног и петрокемијског бизниса (пројект Бијелих ноћи или експлоатације нафтних налазишта у Сирији) обилато потпомагали руске господарске интересе. ИНА је, без обзира на мађарског власника, била и остала руска експозитура.
Дакле, Русија и Хрватска имају дугу и квалитетну самозатајну сурадњу на политичко господарском плану и наравно да им је засметао препотентни хрватски став који је кулминирао Пленковићевом политичком кратковидношћу и ослањањем на еуропску политику.
Наиме, у тренутку кад је предсједник Еуропске комисије Јеан Цлауде Јунцкер резолутно изнио план по којем „за његова мандата неће бити проширена ЕУ“ и намјеру Бруxеллеса да створи царинску унију са Србијом која би тако дугим ланцем била привезана за Еуропу, Руси су активирали сву моћ капитала и кадрова уложеног у Хрватску како би надомјестили изгубљени политички утјецај на еуропске процесе. Помпозни наступ руског велепосланика Азимова заправо је била демонстрација моћи Марковом тргу и недвосмислена порука колико вриједи руска моћ у Хрватској.
Укратко, Хрватска је годинама са задовољством и потихо примала руске инвеститоре на плану енергетике, посебице у плинском бизнису путем ППД-а, туризму, фармацији, бродоградњи и прехрамбеној индустрији које се мјери у стотинама милијуна еура, а изложеност водећих фирми попут Подравке или АД пластика руском тржишту је од судбинског господарског значаја. Хрватска Влада, закључно с Пленковићевом мирно је проматрала како Сбербанк и ВТБ у Агрокор као краљежницу прехрамбене индустрије улажу 1,3 милијарде еура што је трећина укупног дуга, уједно јавно пљујући у тањур из којег једу.
Неосновани подцјењивачки однос Пленковићеве владе наспрам Русије, осветио му се и на леx Тодорићу с којим се покушало Русе искључити из одлучивања, а задржати њихових 300 милијуна еура кредита за потребе одржања ликвидности Агрокора. Руси су тај дилетантски Пленковићев покушај кокошарења и „контроле штете“ једноставно спријечили најављујући ускрату плина петрокемијској индустрији и ДИОКИ-у путем ППД-а, чувеног ХДЗ-овог финанцијера иза којег наводно стоји руски капитал, те отворили још једно стечајно минско поље за хрватску Владу.
Једноставно, Руси могу до Судњег дана чекати да Пленковићу стигне из дупета у главу да Москва тренутно одлучује или располаже значајним утјецајем на господарство, те да се без њих неће донијети нити једна важна одлука. Спасиба Валентићу, Санадеру, Карамарку и Пленковићу, ваш геополитички гениј ће годинама проучавати на политолошким студијима.
Но, што за Хрватску значи толики уплив руског утјецаја? На вањскополитичком плану, посебице у дијелу еуропске политике према Русији, Хрватска ће морати радити знатне уступке ако жели мир на унутарњем плану. Русија ће с лакоћом инвестирати још пар стотина милијуна еура у посрнуло господарство, али и преко ноћи повући сав капитал из Хрватске ако се осјете угроженим или увријеђеним. Хрватску сасвим сигурно чека и вал руског инвестирања у туризам, увоз њихових производа и даљње ширење у све господарске сфере, прије свега енергетику. Поједностављено, располажу безграничним финанцијским ресурсима, јасном идејом и свим временом овог свијета.
Нови баја је у граду и лупа шамаре за сваки непослух док бира најљепше дјевојке за ноћни провод.
Ту понижавајућу ситуацију по државни суверенитет или како би мудро формулирао Пленковић „незахвалне реалполитичке увјете „, немогуће је поправити у кратком року. Завада с Русијом досад се није показала учинковитом стратегијом, а Американцима и десничарској икони Трумпу тренутно се живо фућка за југоисточну Еуропу, посебице док им је главни суговорник генералиссимус Колинда.
Агрокор и сви профитабилни дијелови концерна припасти ће Русији, а захваљујући подређеном положају само ћемо се додатно задуживати и куповати на тоне харинге, јефтине вотке и киселих краставаца.
Сво Пленковићево пренемагање и паметовање о „Хрватској на јединственом еуропском путу“, показало се као испразна тлапња јер нас је та иста ЕУ игнорирала у арбитражи са Словенијом, проблемом избјеглица, политике наспрам БИХ-а и захтјева за конститутивношћу Хрвата, сукобу са Србијом око наоружања, па чисто сумњам да ће продубити свој сукоб с Русијом како би заштитила хрватско господарство од ризичних улагања корумпираних властодржаца.
Русија се дефинитивно населила у Хрватској и то је чињеница с којом ћемо морати научити живјети. Премијер Пленковић примио је гадне батине од Путина и свака сљедећа хрватска Влада водит ће разроку политику, једним оком гледајући Бруxеллес, а другим Москву. Леx Тодорић је јасан примјер што се догађа кад државни лидери пате од умишљаја лажне величине и незаситне похлепе.
И зато, здравствујте и добро потегните вотке по 2,99 рубља да загријете кости јер не путујемо у Швицарску него у Иркутск преко Београда.
