Прочитај ми чланакДоктор Војислав Суботић је у Првом светском рату постао резервни санитетски пуковник у Београду, потом у Нишу. Не желећи да српска болница падне у руке окупатору, извлачио ју је преко Албаније, иако му је живот висио о концу због срчане слабости, од које је патио до краја живота.
Оронуо и слаб, др Суботић је послат у Париз и у Лондон, где је био делегат Србије у савезничкој комисији. У Лондону је одржао предавање „О епидемији тифуса пегавца у Србији 1914-1915. године“.
wikipedia.org
Чим је повратио снагу, већ почетком 1918. стигао је на Крф, у седиште српске владе, и ставио се на располагање министру војном. Одатле је премештен у Солун, на рад у позадини Солунског фронта. Он је то одбио. Јавио се за службу на фронту и изабрао Другу армију, којом је командовао легендарни војвода Степа Степановић.
Изуми за поколења
Боравећи у Француској током Првог светског рата, др Војислав Суботић је изумео шину за имобилизацију бутне кости и приказао је у Париској академији медицине. Због тога га је, као и за остале услуге српског санитета, Париско хируршко друштво изабрало 1916. за члана. Био је један од првих хирурга у свету који је применио „оправку“ оштећеног крвног суда уместо подвезивања. Прешавши Солунски фронт 1918. са својим ђацима, радио је у Пољској хируршкој болници у Драгоманцима. Болница, саграђена према његовим замислима, ускоро је добила ретку част, да је похвали лично војвода Степа Степановић.
У тој армији су већ ратовали Суботићеви ученици. Многи тешки рањеници су преживели само захваљујући томе што се о њима бринуо отац српске модерне хирургије.
Као одличан посматрач, систематичан и студиозан научни радник, Војислав Суботић је изабран за члана Друштва ратних хирурга САД и Енглеске. После доста година напорног рада поставио је и темеље прве хируршке литературе у Србији, уписујући се не више као отац српске хирургије, него и целе оперативне медицине.
Изабран је 1919. за редовног професора на тек отвореном Медицинском факултету, а две године касније и за декана. Тада је основао и Прву хируршку клинику, поставши њен први директор. Иако тешко болестан, он је предано радио на устројству факултета, као и на оснивању јаке секције хирурга која би тесно сарађивала на хватању корака са светским медицинским достигнућима.
Крајем новембра 1923, стари професор је свом најстаријем ђаку, професору Михаилу Петровићу рекао: „Видите, амиће, јесу ли сви наши хирурзи уписани! Чим се придигнем, треба да се састанемо и једанпут да установимо наше хируршко друштво. Оно је потребно јер много има што се не може рећи на општој седници.“
Неколико дана касније Војислав Суботић је умро, не стигавши да прочита своје прво, уводно предавање студентима. То предавање је прочитао његов заменик, др Миливоје Костић. За допринос медицинској науци и хируршкој пракси добио је највише награде и одликовања, а био је и члан неколико иностраних хируршких друштава. Ипак, како је једном рекао, највећа награда му је било поштовање и љубав његових ђака.
